Lustracija koja traje

Ne znam mnogo o pravnim aspektima lustracije. Niti o njenom ritualnom poreklu. Danas se obaveštavam o tome preko medija. Ima ljudi koji o tome dosta znaju. Loša prošlost, pročišćenje. Izgon demona. Zakonski mehanizmi. Lustracija zvuči kao lepo obećanje da ćemo se bar na neko vreme ratosiljati političkih aktera koji provode po 24h na gotovo svim televizijama. Ne želim da budem jedan od onih džangrizavih staraca koji se prisećaju postoktobarske, vajmarske Srbije, u kojoj je trebalo sprovesti lustraciju između 6. oktobra 2000. i 9. novembra 2001. Onda se mnogo toga lošeg, u godinama koje su došle, ne bi dogodilo. Lustracija je mogla biti lekovita, kao u Češkoj ili Poljskoj, ali se nije dogodila, tako da je danas opet deo predizbornog programa.

Logično je da se ideja o lustraciji ne sviđa nelegitimnom predsedniku. On je smatra nedemokratskim mehanizmom koji će značajno urušiti „demokratski potencijal“ naprednjačke Srbije. Neko ko uživa beneficije ovog režima sigurno se oseća nelagodno pri svakom pomenu lustracije. Jer šta bi to onda značilo: da bi neko, ko je naprednjački upravljao nekom institucijom, bio ministar ili bar urednik kulturnog programa na RTS-u, mogao da bude pod suspenzijom prava na svako dalje obavljanje odgovornih funkcija? To se mnogima neće dopasti ali ono što je utešno, tako nešto se teško može sprovesti u Srbiji koja nije navikla na sprovođenje zakona, pa čak i kada se Zakon o lustraciji donese, kao što je to učinjeno 2003.

Za razliku od građana Praga ili Varšave, ne znam mnogo o tome kako je zakonski moguće sprovesti lustraciju, ali zato imam nekog iskustva iz života pod naprednjacima. A oni su, zajedno sa socijalistima, za ovih 13 godina sproveli najdublju moguću lustraciju koja se ikada dogodila kod nas. To su radili sve vreme, čine to i ovog trenutka u svim institucijama, kulturnim, obrazovnim, pravosudnim, finansijskim. Razume se, nije lako to činiti bez pravnog osnova, ali njima takve stvari nikada nisu ni bile potrebne. Činili su to kao i danas, zloupotrebom rukovodećih funkcija ili nekih pravnih mehanizama na osnovu kojih su smenjivali ljude sa radnih mesta, suspendovali ih, prebacivali na druga mesta, manje odgovorna, ili su ih jednostavno ostavljali bez posla. I povrh svega – proganjali. Nema uspešnije lustracije od ove radikalske, koja čoveka diskredituje kao ljudsko biće, oduzima mu pravo na rad i žalbu, dovodi u pitanje njegove profesionalne i etičke kompetencije a onda organizuje svakodnevnu hajku koju okolina prihvata ćutke, u strahu da se još nekome ne dogodi nešto slično. Ovo je oblik lustracije koju zakoni u Srbiji ne poznaju, ali je model star i svako ko ovde živi i radi ume lako da je prepozna. Isto tako zna kako se treba ponašati u slučaju radikalske lustracije, one sa medijskom hajkom i trajnim progonom pojedinaca koji su napravili politički hibris. Bilo da su pripadali „pogrešnoj“ političkoj opciji ili su podržali studentske zahteve za poslednjih godinu dana.

Poznajem mnoge koji su u Srbiji lustrirani na ovaj način tokom proteklih 13 godina. Uglavnom se radilo o ljudima koji su visoko profesionalno obavljali svoj posao. Taj luk radikalske lustracije u Srbiji proteže se od 2012. do 2026: na jednom kraju stoji Sreten Ugričić, bivši upravnik Narodne biblioteke Srbije, a na drugom Jelena Kleut, profesorka sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Oboje su besprekorno obavljali svoje poslove ali su „sklonjeni“, smenjeni, suspendovani, doslovno lustrirani jer su u jednom trenutku svog profesionalnog života istupili kao odgovorni intelektualci, založivši se za neke demokratske i civilizacijske vrednosti. Između ova dva slučaja je nepregledan niz lustriranih građana i građanki, pojedinaca koji su daleko od očiju javnosti došli pod udar vlasti, bilo zbog toga što su odbili da odu na miting SNS-a ili su se našli u pogrešnom trenutku na pogrešnom mestu. Eklatantan primer nezvanične lustracije predstavlja kraj karijere bibliotekarke savetnice Vesne Injac, koja je bila smenjena i izložena svakodnevnom mobingu (2012-2015) samo zbog toga što je bila zamenica Sretena Ugričića i zagovornica modernizacije bibliotečkog sistema. Ona je, kao što je poznato, prebačena u neuslovnu kancelariju, ostavljena i prokažena od svih, gde su je čistačice jednog dana pronašle mrtvu. Bilo je to vreme intenzivne tranzicije funkcionera Demokratske stranke ka SNS-u. Neki od njih su se upravo preko ovakvog delovanja na terenu vinuli do savetničkih (Krstić), ministarskih (Vesić, Ristić) i diplomatskih mesta, postavši deo režimskog mehanizma za izopačenu „krvavu seču“, kako naprednjaci od milošte zovu svoju lustraciju.

Vreme od pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu ispunjeno je lustracijskom odmazdom SNS-a prema svima koji su se usudili da podrže studentske proteste i zahteve. Za sada je nepoznat ukupan broj ljudi koji su smenjeni ili udaljeni sa posla upravo zbog svog opredeljenja za demokratsku budućnost društva. Brojni direktori škola, učitelji, profesori fakulteta, gimnazija, sveštenici, glumci, novinari, radnici u kulturi, doktori poput Vladimira Dugalića, kog je Klinički centar odbio da vrati na posao uprkos odluci Prvog osnovnog suda u Beogradu. Njegov slučaj je paradigmatičan jer pokazuje da je volja kriminalne vlasti jača od slova zakona. Ali treba imati u vidu da ovakvom stanju doprinose i svi oni koji sležu ramenima kada ih pitate, pa kako je to uopšte moguće? Zašto ne vratite čoveka na posao? Ili zbog čega je čak 17 članova proširenog Senata Univerziteta u Novom Sadu glasalo za odbijanje prigovora prof. Kleut?

Budući da je Vučić potpuno izokrenuo vrednosni poredak u Srbiji, tako su i razlozi za lustraciju, koja se tokom čitave vladavine naprednjaka nezvanično praktikuje, suprotni očekivanim. Dakle, ne zbog paktiranja sa lošom prošlošću, već zbog odluke da se učestvuje u izgradnji demokratske budućnosti. Stoga svaka slobodarska ideja danas u Srbiji predstavlja najveći hibris, koji može načiniti neko od građana. S druge strane, svako ko je ubio, ležao godinama na robiji, pregazio nekog autom, ubio 16 ljudi pod nadstrešnicom u Novom Sadu, uživa najveću milost režima. I doslovno nam se smeje u lice, iz zagrljaja sa Vučićem ili Anom Brnabić.

Peščanik.net, 21.01.2026.

Srodni link: Dejan Ilić – Oduševljenje lustracijom