Ma ima da nas zapamti taj APEC!

 
Šta su to rešavali na poslednjem samitu APEC-a koji je održan u Vladivostoku i koje su to odluke njihovi učesnici donosili? I čemu ta međunarodna organizacija uopšte služi? U celokupnoj ruskoj štampi se do sada pojavio samo jedan članak koji zainteresovane čitaoce iscrpno o tome obaveštava. To je članak Maksima Samorukova na sajtu slon.ru. Iz ovog se teksta može saznati da ta međunarodna organizacija nikada, ništa i ni o čemu nije odlučivala, i da ona zapravo ničemu ne služi.

APEC je osnovan krajem 80-ih godina prošlog veka (1989), u vremenima kada su sve države sveta odjedanput odlučile da se po bilo koju cenu u nešto moraju ujedinjavati. U Evropi je ova manija dovela do osnivanja birokratske paradržave koja je zaustavila njen privredni rast. Ova tvorevina se nemilosrdno umešala u ekonomiju svih zemalja članica i tako stvorila izuzetno plodno tlo samo za uzgajanje neobično velikog broja „biznis“ šema i šemica od kojih se potom ubiraju značajni prinosi u evronovcu.

Dva su razloga pomogla da azijsko-pacifički region bude pošteđen ove zle pošasti. Prvi od njih je da dovoljno veliki broj ekonomski prilično značajnih zemalja kao što su Kina, Južna Koreja ili recimo Čile, poseduju relatvno mlade privrede koje su u silovitom razvoju, i kojima ni na kraj pameti nije da sebi na vrat natovaruju nekakav naddržavni organ koji će biti prosto obuzet merenjem stepena iskrivljenosti njihovih krastavaca. I drugi, ovaj region obuhvata po svemu veoma različite države i baš je to osnovni razlog zbog čega se tako burno razvija. Šta je to što bi moglo biti zajedničko postindustrijskom Japanu i Papua-Novoj Gvineji, zemlji u čijoj dubokoj unutrašnjosti još uvek žive ljudožderi? Kako se može zamisliti konsultativni organ u čijem radu učestvuju japanski tehnokrata, kineski industrijalac, gvinejski ljudožder i naš ždral?^[1] Oko čega se to pa jedan labud, jedan rak i jedna štuka mogu međusobno dogovoriti?

U svoje vreme je bivši ministar inostranih poslova Australije Garet Evans rekao da je APEC organizacija koja predstavlja „četiri prideva u potrazi za imenicom“, no ta imenica ni do danas nije pronađena. APEC je do te mere beznačajan, da čak ni Obama nije došao na samit koji smo organizovali u Vladivostoku. A on je to odlučio ne zato da bi grubim diplomatskim gestom napakostio Putinu. On se na taj korak rešio jer je u Americi počela predizborna fertutma, te zato američki predsednik sebi ne može da dozvoli tako besmislenu dangubu kao što je samit APEC-a.

Za sada su samo dva događaja vredna pažnje ostala kao rezultat ovih višegodišnjih sastanaka: grupna fotografija svih predsednika zemalja učesnica obučenih u tradicionalne kostime zemlje organizatora i program zvani APEC putnička kartica (APEC business travel card), legitimacija koja njenom vlasniku omogućava da bez vize putuje po zemljama članicama ove organizacije. Kada se na prošlogodišnjem samitu koji je održan na Havajima ispostavilo da bi svi učesnici morali da se fotografišu dopola goli, to jest obučeni samo u suknjice od palmovog lišća, tradicija živopisnog grupnog portreta je uz opštu saglasnost prekinuta. A što se biznis kartice tiče, to je bez svake sumnje jedna veoma korisna stvarčica, no iz razumljivih razloga ona za Rusiju ne važi.

I šta još? Ništa. A da – i vatromet.

Ovog leta se na Međunarodnom ekonomskom forumu u Sankt Petersburgu dogodio skandal. Prilikom svečanog prijema organizovanog za gubernatore, devetogodišnje devojčice, prvo cele umočene u srebrnu boju a potom i zazidane po stranicama i uglovima bazena, neprestano su duvale u jedra brodića puštenih da se slobodno ljuljuškaju u tom istom bazenu. Ta su deca, po zamisli organizatora, tom prilikom bila „bogovi vetra“. Kod iole obrazovanog čoveka je ovako zamišljena instalacija mogla da izazove samo jednu asocijaciju: 1496. godine je na dvoru milanskog vojvode Ludovika Sforce (Ludovico Maria Sforza detto il Moro) bila priređena raskošna svetkovina za koju je Leonardo da Vinči, po izričitom naređenju vojvode, zlatnom bojom od glave do pete obojio sina siromašnog mesnog pekara. Dečaku je tokom ovog praznika bilo suđeno da predstavlja Zlatni Vek, a po završetku raskalašnog pira, zbog nerušene termoregulacije kože, ovo nesrećno dete je umrlo od prehlade.

I dan danas hoću u zemlju da propadnem od stida na pomisao o tome šta su inostrani biznismeni, gosti petrogradskog Foruma, pomislili gledajući tu našu sirotu decu u bazenu. Verovatno to što bi pomislili i da su se nekim čudom iznenada stvorili na slavlju vojvode milanskog Ludovika il Mora: razvrat, tiranija i besmislena raskoš. Priznaćete da po savremenim merilima to baš i nisu elementi po kojima bi se mogao odrediti pojam onoga što se danas zove „povoljna poslovna klima“.

Isto toliko porazna misao mi pada na pamet i pri pomisli na 18 milijardi dolara potrošenih na organizaciju poslednjeg samita APEC-a. Koga su to oni naumili da zadive?

APEC nije penzionerka Evropa. Među tim ljudima nema princa od Monaka koji će se radovati tome da ga naš alfa mužjak voda po gudurama Tuve. To je region gde žive izuzetno vitalni, apsolutno racionalni ljudi. Sećam se kuća u australijskom Brizbejnu, gradu s najvišim životnim standardom i savršenim saobraćajnicama, koje su skoro sve (osim oblakodera u samom centru) sagrađene od drveta i koje, saglasno staroj engleskoj tradiciji, nemaju grejanje. Tamo u avgustu počinje sezona kiša i tada, na 10 stepeni celzijusa, život postaje prilično naporan. Ali zato, za razliku od Krimska, prilikom poslednjih katastrofalnih poplava koje su zadesile Brizbejn, svi koje je srećom poštedela ova surova prirodna nepogoda pomagali su onima koji su od nje postradali. Čitav grad se pretvorio u jednu veliku porodicu.

Sećam se i Singapura, najlepšeg grada koji sam u životu videla. To je grad-vrt, u najbukvalnijem smislu te reči. To nije grad u kome su smešteni vrtovi, već je to jedan veliki vrt u koji je smešten grad. U Singapuru se po načinu gradnje ili kvalitetu stanovanja, nikako ne može ustanoviti razlika između zgrada čiji je vlasnik država i onih koje su u privatnom vlasništvu. One se razlikuju samo po tome što su privatne kuće i zgrade uvek ograđene niskom ogradom. A to da će se kao u Njujorku ili Moskvi (a tim pre u nekoj ruskoj glubinki) oko zgrade o kojoj „brine“ država širiti nepodnošljiv smrad, to je apsolutno nezamislivo.

Dakle, štedljivi Singapur je 2009. na svoj samit APEC-a potrošio 78 miliona dolara, a Australija za samit održan 2007 – 150 miliona dolara, zbog čega je njihova vlada od strane čitave australijske štampe nedeljama bila propitivana i žestoko ribana.

Pitanje: šta će pomisliti biznismeni i na izborima u ovim zemljama izabrani činovnici, kada saznaju da je samo vatromet koji je u Vladivostoku priređen u njihovu čast koštao 7 miliona dolara? (i da je najbespotrebniji i najbesadržajniji samit na svetu, Rusiju koštao – ponavljam – 18 milijardi dolara?) Šta će oni pomisliti kada saznaju da vlast koja nije u stanju da za svoje birače izgradi asfaltirani put od Moskve do Vladivostoka, samo zato da bi zadivila prispele goste, troši 2 milijarde dolara za gradnju grandioznog mosta koji je povezao kopno s ostrvom Ruski na kome (ne zna se kako) živi oko 5 hiljada stanovnika? I da je Putin, na putu za samit za sobom poveo jato pripitomljenih ždralova?

Da, da. Tačno. To će i oni pomisliti. Da li je to Kremlj imao nameru da ždralovima i vatrometom impresionira goste prispele na samit? Ja mislim da ih je stvarno impresionirao.

 
Новая Газета, 10.09.2012.

Prevod s ruskog Haim Moreno  

Peščanik.net, 12.09.2012.