Turska vojna ofanziva na severozapadu Sirije već je iza sebe ostavila stotine ubijenih Kurda, najvećim delom civila. Ova najnovija humanitarna katastrofa u Siriji je predvidiva i očekivana posledica plana turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana o prisilnom „čišćenju“ ovog područja, za koje je dobio saglasnost Donalda Trampa i podstrek nakon hitnog povlačenja američkih trupa koje su do tada bile brana turskoj invaziji. Propagandna ideja o Turskoj kao velikoj, trećoj sili umetnutoj geografski između Amerike i Rusije, kojom Erdogan pokušava da održi svoju prevlast unutar zemlje, ovom akcijom treba da bude dodatno potvrđena. To treba da bude i prvi korak ka širem ispoljavanju moći u odnosu na susede u regionu kojima Erdoganova Turska teži da dominira.
Istovremeno, turski brod za eksploataciju zemnog gasa Javuz 8. oktobra je u pratnji vojnih krstarica ponovo uplovio u vode Republike Kipar, sa namerom da započne aktivnosti u područjima u kojima je pravo na zemni gas već dodeljeno velikim energetskim korporacijama. I dok su vlade Italije, Francuske i Amerike, iz kojih potiču kompanije Eni, Total i Ekson-Mobil, ovoga puta odmah i još oštrije reagovale, kao i Evropska unija, i sama vlada Republike Kipar značajno je pojačala svoju reakciju. I predsednik Kipra Nikos Anastasijadis, a i portparol kiparskog predsednika i vlade, Prodrom Prodromu, još jednom su ovaj čin nazvali novom invazijom – nakon invazije iz 1974 – a slično je nazivaju i sami turski funkcioneri, lojalni Erdoganovi saradnici, ministri spoljnih poslova i odbrane, Mevlut Čavušoglu i Hulusi Akar. Ministar spoljnih poslova Čavušoglu se na dan početka invazije na Siriju slikao u maskirnoj uniformi, sa naočarima za sunce, uz poruku koja podseća na onu kojom je započela invazija na Kipar 20. jula 1974. Sa aluzija i metafora time se prešlo na jasne pretnje – u čiju osnovanost više ne treba sumnjati.
Zbog ove „vodene invazije“, u petak 11. oktobra evropski komesar Donald Tusk došao je u hitnu posetu Kipru, u okviru maničnih diplomatskih pokušaja da se nađe odgovor, makar privremeni, na otvoreno kršenje suvereniteta zemlje članice Evropske unije i vojnih provokacija od strane turskog predsednika. Tuskova brza reakcija sledi potez grčkog ministra spoljnih poslova Nikosa Dendiasa, koji je paralelno sa posetom američkog državnog sekretara Atini prethodne nedelje, sleteo u Nikoziju kako bi uverio Kiprane u stalnu pomoć majke otadžbine, da bi zatim zatražio od Francuske, zemlje čiji su interesi neposredno ugroženi, da pošalje u vode Kipra svoje ratne brodove.
Jedan od korena modernih sukoba na Kipru i oko Kipra, kao i u čitavoj jugoistočnoj Evropi leži u ideji o „majkama otadžbinama“, nacionalnim maticama ka kojima bi trebalo da teže svi pripadnici određene nacije koji žive van njenih granica. I sama invazija na Kipar 1974. imala je kao izgovor ovu ideju, jer su u Ustavu nezavisnog Kipra i Grčka i Turska sa Velikom Britanijom definisane kao „sile garanti“ nezavisnosti nove ostrvske države. I Grčka i Turska ovaj svoj pravni status zloupotrebljavaju u unutrašnjim i spoljnim sukobima u kojima su kiparski Grci i Turci najčešće samo oruđe u rukama „nacionalnih vođa“ i proklamovanih velikih, opštenacionalnih interesa. Neka vrsta kolonijalnog odnosa prema pripadnicima sopstvenog naroda ostala je do danas ukorenjena u politici majki otadžbina prema Kipru. A u politici Erdoganove Turske ovaj odnos je prevladao bez ostatka.
Mit o izolaciji Turkokiprana, koji je nastao već nekoliko godina nakon proglašenja nezavisnosti Republike Kipar 1960, smišljeno je predstavljao tursku manjinu na ostrvu kao žrtvu grčke većine i pre nego što je izbio etnički sukob. Ovaj mit je najznačajniji element kojim su turski političari pravdali invaziju na ostrvo 1974, postavljajući ga kao ključ problema, kako bi za tursku manjinu – koja je činila 18 odsto stanovništva 1960 – bilo obezbeđeno pravo apsolutnog veta na sve zajedničke odluke. Kipranima danas je teško zamisliva nekadašnja situacija kada su sve do 1964. Grci i Turci živeli pomešano u gradovima i bezmalo svim selima svuda na ostrvu. Tek su odlukom Ankare te 1964. gotovo svi Turci napustili svoju imovinu i preselili sa na sever ostrva, na prostor koji će deset godina kasnije okupirati turska vojska, čijih se 40 hiljada vojnika i dalje nalazi na severnom Kipru.
Makar i samo u jednom segmentu, Grcima na Kipru sada preti stvarna izolacija i to od same majke otadžbine, Grčke i nove vlasti Kirijakosa Micotakisa. Umesto međukontinentalnog dalekovoda koji bi novcem Evropske unije povezao Izrael, Kipar, Krit, a zatim preko kontinentalne Grčke i Italije i celu Evropu, grčka vlada je odabrala da gradi nacionalni dalekovod – samo od Krita do Atike. Umesto evropskih fondova i rešavanja snabdevanja kiparskih Grka strujom, nova grčka vlada je odabrala interese velike kineske kompanije koja je posao izgradnje praktično dobila pre javnog objavljivanja plana i pre prijave za taj posao pojedinih lokalnih, grčkih energetskih magnata. Ostaje da se vidi kuda će se okrenuti nova vlada Grčke i premijer Kirijakos Micotakis, koji je samim izborom ministara naglasio otsupanje od uske partijske politike i ideološku prilagodljivost. Uključivanjem brojnih političara koji su nekada pripadali sada nestalom PASOK-u, višedecijskom suparniku Nove Demokratije u vreme snažnog dvopartizma nastalom nedugo nakon pada Hunte 1974, Micotakis je neformalno oformio vladu „nacionalnog jedinstva“ nakon vladavine načelno ekstremno levičarske Sirize.
Kurdi nemaju majku otadžbinu, a Turska je samo jedna od država u kojima žive. Oni danas čine gotovo četvrtinu stanovnika Istanbula, rodnog grada turskog predsednika, koji ga je ponizio dvostrukim porazom na izborima za gradonačelnika – 30. marta, a zatim bolno ubedljivo 23. juna ove godine.
Redžep Tajip Erdogan ovaj ponižavajući poraz nije zaboravio. Uporedo sa padom popularnosti njegove Partije pravde i napretka, koja sada ima manje od 30 odsto podrške birača u Turskoj, ovaj politički šamar u kome su Kurdi odigrali značajnu ulogu doprineo je odluci turskog predsednika da je kucnuo čas da se „kurdsko pitanje“ odlučno reši. Poistovećujući državu sa sopstvenim ponosom, ali i svojim opstankom kao i svi autokrati, on je odlučio da upotrebi sve resurse i državni novac za izgradnju slike o svemoćnoj državi koju je jedino on izabran da vodi. I da krene u sukob čija će se cena platiti hiljadama života u narednim godinama, i koji će zauvek odvojiti Kurde od bilo kakve, makar i prisilne lojalnosti turskoj državi.
Nazvali mi ovaj rat „turskim Vijetnamom“ ili „turskim Avganistanom“, nema više dilema kojim će pravcem turski predsednik krenuti.
Poslednja faza političkog puta Redžepa Tajipa Erdogana je započela.
Autor je profesor Filozofskog fakulteta i upravnik Centra za kiparske studije.
Peščanik.net, 16.10.2019.
Srodni link: Vlada Stanković – U ćorsokaku