Kada je Hans Kristijan Andersen 1836. počeo da piše Malu sirenu, jednu od svojih najpoznatijih bajki, bio je u stanju duboke uznemirenosti. Preko godinu dana je skoro opsesivno pokušavao da privuče pažnju privlačnog Danca, Edvarda Kolina. Edvard je bio sin plemića Jonasa Kolina, Andersenovog pokrovitelja koji je postao i njegov zvanični staratelj nakon što je u Kraljevskom pozorištu u Kopenhagenu video dve predstave tada mladog i siromašnog pisca. Poput lojane sveće iz jedne od njegovih najranijih priča, Andersen je verovao da je predodređen da na neki način osvetli svet, ali za to mu je bila potrebna dobronamerna pomoć pravog čoveka kao što je bio Jonas. Ali u pitanjima ljubavi, Andersen je bio više moljac nego plamen. Često je flertovao i sa muškarcima i sa ženama, i isto je tako često bivao opečen odbijanjem. (Naredne decenije će biti opsednut velikim vojvodom od Vajmara.)
Edvard je bio svetlost oko koje je Andersen uporno plesao, čak i kada bi ga preterana blizina pekla. U početku je mladi plemić bio distanciran, nimalo impresioniran neobičnim dečakom kojeg je otac doveo u njihov dom. Kada je Edvard počeo da pomaže Andersenu pri učenju latinskog i gramatike, ubrzo su se zbližili, za Edvarda kao drugovi, a kao budući ljubavnici za Andersena. „Žudim za tobom kao da si prelepa kalabrijska devojka“, jadao se on u jednom pismu, a u drugom da su „moja osećanja prema tebi osećanja žene“. U trećem pismu on ispoveda Edvardu da je jednog letnjeg dana doneo „provincijsku ružu“ do njegovog kreveta, religiozno je poljubio, a zatim je stavio pod njegov jastuk. Jedna izvanredno komponovana pesma o ruži, posvećena Edvardu, svojim cvetnim erotizmom priziva slike Džordžije O’Kif: „Pupoljak ruže, tako čvrst i zaobljen / Ljubak kao usne mlade devojke! / Ljubim te kao svoju nevestu!“ Ljubavna pesma se potom nastavlja opisima poljubaca i pozivom „da osetiš moju vatru“.
Mada Edvard nije reagovao na Andersenovo udvaranje i bio u najboljem slučaju naivno zbunjen, danski bajkopisac nije odustajao, srećan u blizini svog voljenog i nadajući se da za razliku od Ikara neće izgoreti i pasti, već da će privoleti Edvarda da mu uzvrati ljubav. Neprestano mu je slao svoje priče, pa mu 1834. Edvard srdito odgovara pismom u kome kaže da mu Andersen „previše piše“ i da je takva „produktivnost patetična“, što je pisca umalo slomilo.
Ako je bilo preterane nasrtljivosti u tom udvaranju, bio je to očaj koji barem delimično izvire iz ogromnog pritiska i bola zbog potiskivane kvir seksualnosti. Andersen je svoja stanja proživljavao jednako intenzivno kao stvorenja i junaci iz njegovih priča. Uskog, duguljastog lica uokvirenog talasima tamnosmeđe kose, sa duboko usađenim očima, istaknutim nosom i tankim, blago izvijenim usnama, kako je prikazan na poznatom portretu Kristijana Albrehta Jensena, i sam je izgledao pomalo van ovoga sveta. Bljesak nestašnog pogleda, u kontrastu sa dostojanstvenim crnim odelima na koja se navikao u plemićkom domu, posebno na kasnijim portretima odiše izvesnom melanholijom.
A onda je Edvard objavio svoje planove za ženidbu. Andersen je bio skrhan, ali nije odustajao. Čak je slao pisma mladoj Kolinovoj verenici, Henrijeti, i čini se da je pokušavao da spreči brak. Kada je Edvard u jednom pismu 1836, iste godine kada se venčao, opisao Andersena kao „dostojnog prijatelja“ činilo se da je Andersen konačno odustao. Sa ostrva Fin, gde se povukao, napisao je oštar, suptilno erotski ukor svojoj neuzvraćenoj simpatiji:
„Zašto me nazivaš svojim dostojnim prijateljem? Ne želim da budem dostojan! To je najdosadnija reč koju si mogao da upotrebiš. Svaka budala se može nazvati dostojnom!… Imam vreliju krv od tebe i pola Kopenhagena. Edvarde, osećam se tako besno zbog ovog odvratnog vremena! I čeznem za tobom, čeznem da te uznemirim, da vidim tvoj histerični smeh, da izjurim uvređeno i da se ne vratim kući čitava dva dana.“
Andersen je žudeo za time da bude željen i voljen; status „dostojnog prijatelja“ bio je uvreda, znak odbijanja. Opis uvređenog odlaska i zatim povratka kući, Edvardu, zvuči kao fantazija o vezi u kojoj je Edvard njegov neotesani dečko, dok Andersen traži malo prostora za sebe. Isticanje „vrele krvi“ verovatno je delimično i seksualno, signal snage njegovih želja. Kolin će kasnije u svojim memoarima pisati da nije bio u stanju da zadovolji Andersenove želje. „Shvatio sam da ne mogu da uzvratim tu ljubav, što je piscu nanelo mnogo patnje“, priznao je, mada su njegova pisma iz tog vremena često naprosto izražavala, ili glumila neznanje o Andersenovoj požudi.
Povređen Edvardovom izdajom, Andersen se okrenuo svojim pričama. Zamislio je svet u dubinama mora gde je jedna sirena čeznula za drugim svetom, ali je odbačena čak i nakon što je voljenom princu spasla život. U želji da mu se dopadne, sirena ubeđuje morsku vešticu da joj da noge. Ni to joj neće pomoći. Za razliku od animirane Diznijeve adaptacije, kraj Andersenove bajke ispunjen je strasnim očajanjem, a njegova sirena, usamljena i nevoljena, „rastvara“ se u morskoj peni.
To je potresna smrt, možda čak i samoubistvo; sirena doslovno umire, kao što je veštica nagovestila, od slomljenog srca jer je princ umesto nje izabrao ljudsko biće. Zaista, poput ružnog pačeta, mala sirena misli da sa njom nešto nepopravljivo nije u redu; odbačena je i time je potvrđen njen najveći strah, da nju nije moguće voleti. Aristokratski Edvard bio je uzor za princa iz bajke, dok Andersen, usamljen i tužan, liči na svoju bezimenu sirenu. Bila je to ironija, jer će Edvard i Henrijeta ostati deo Andersenovog života u godinama koje dolaze, ali je takođe imalo smisla, jer je taj brak označio sporu smrt Andersenove vere u romantičnu fantaziju.
Mala sirena, dakle, postaje više od nezaboravne bajke. Bio je to Andersenov pokušaj da prevede svoju osujećenu kvir čežnju na jezik fantastične priče, u fragment sna. Bio je to šifrovan, ali dovoljno jasan pogled na kvir ljubav koju nije mogao da ostvari. To što će svoje želje ispričati kroz bajku o svetu na dnu mora sasvim je prikladno, s obzirom na ono što je pisac otkrio Edvardu u pismu iz 1835. godine. „Kad bi pogledao u moju dušu“, napisao mu je Andersen, „do kraja bi razumeo izvor moje čežnje i sažalio bi se. Čak i široko, prozirno jezero ima svoje tajne dubine koje nijedan ronilac ne poznaje“. Tamo žive sirene koje se ne usuđuju ili ne mogu da izgovore svoje ime (kako je lord Alfred Daglas slavno opisao kvir ljubav 1892), ogromna morska stvorenja iz prošlih vekova, uspavane olupine brodova, levijatani koji žive u mraku, čudesne lepote sopstva koje samo hrabri ronilac može da otkrije.
Ovo pismo odražava uvod u Malu sirenu, gde je duboko more opisano kao mesto koje vrvi od života, čitav vek pre nego što će se prvi ljudi spustiti u duboko more tokom epohalnog zarona Otisa Bartona i Vilijama Bibija 1930. u klaustrofobičnom prototipu podmornice, vezanom čeličnim kablom za brod Arkturus, kod Bermuda; slavni istraživač Bibi krstio ga je Batisfera („duboka sfera“). Nisu tamo pronašli sirene – zapravo, spust u mračnu dubinu od preko 900 metara bio je tako potresan doživljaj da su istraživači jedva bili u stanju da zabeleže ono što su videli, ali da je čuo za ono što jesu otkrili, jata velikih lignji, čudnih riba i svetlucavih meduza, Andersen bi bio zadovoljan. „Samo ne mislite“, pisao je na početku svoje bajke, „da je tamo dno golo, peščano, ne – tamo raste najneobičnije drveće i rastinje sa stabljikama i lišćem tako gipkim da se pri najmanjem pomeranju vode povijaju poput živih stvorenja. Između granja promiču ribe velike i male, kao što kod nas ptice proleću vazduhom“.1
Kao što Hamlet kaže Horaciju da na nebu i zemlji ima mnogo stvari o kojima mudrost i ne sanja, tako i Andersen zamišlja skriveno bogatstvo morskih dubina, i dubina samog sebe. Andersenovo pismo Edvardu o tajnim dubinama duše bolno je koliko i uznemirujuće, s obzirom na njegove uporne, toksične pokušaje da zavede muškarca koji ga nije želeo.
Mada je imala „glas najlepši od svih na zemlji ili u moru“, tragedija Andersenove sirene bila je ta što nije mogla da govori iznad vode. Veštica je od nje zahtevala da se odrekne „onog najboljeg što poseduje“ u zamenu za noge i lepotu na kopnu, mada će joj svaki korak biti bolan kao ubod sečiva. (Nasuprot tome, Diznijeva verzija izričito je osmišljena da sirena, koja se zove Arijel, ima svoj glas.) Andersen je svesno izabrao muk. Baš kao što je njegova sirena bila nema, pisac nije mogao da izrazi svoje želje do kraja, da u potpunosti postane, kako će crvenokosa inkarnacija njegove junakinje pevati sa ekrana vek kasnije, „deo tog sveta“. (Ja više volim divnu lezbejsku verziju te pesme, koju sam slušala uživo.)
Znam kako samoća može biti duboka kao more, kako se može patiti toliko da poželiš da nestaneš. Ali Andersen je znao da iz očaja može nastati umetnost puna lepote i bola, pa je svoju osujećenost pretočio u bezvremenu priču. Kada vidim kako se konzervativci bune jer je u novoj, igranoj adaptaciji Male sirene Dizni dao ulogu Arijel crnoj ženi, razočarana sam ne samo zbog te rasističke uskogrudosti, pošto se i Diznijeva crtana Arijel prilično razlikuje od Andersenove bezimene sirene, već i zbog načina na koji takvo isprazno zgražanje ignoriše dublju složenost Andersenove priče i ljubavnih kvir fantazija na kojima je izgrađena.
Diznijeva animirana adaptacija iz 1989. nije bila kanonska, a kanoničnost nije uslov ni za rimejk. Lepota Andersenove priče delimično je u tome kako se ona danas ponovo zamišlja, ali i u načinu na koji je pisac svoju patnju propustio kroz filter umetnosti i proizveo nešto što blista posebnim sjajem i skoro dva veka kasnije.
Gabrielle Bellot, LitHub, 12.07.2019.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 15.09.2022.
LGBTQIA+