Biljana i Vlada Gligorov su na dobrom tragu. Spoljna politika se obično prenosi na unutrašnju. Zvanična Srbija je intenzivirala odnose koje je nekad negovala komunistička Jugoslavija. Titov srednji put, između Zapada i Istoka, sa osloncem na trećesvetske diktature, vodio je dezintegraciji najdragocenijih integrativnih i kulturnih vrednosti Jugoslavije. Koja nije nastala u komunizmu, i koja je trebalo da ga nadživi. Vođi srpske turbo-narodnjačko-lopovske kontrarevolucije, antidemokratske i antievropske, ispisuju, od 12. marta 2003, srpsku zelenu knjigu o sklonosti represiji i zločinu.
U dimu i smradu dreke o medijima, i barutne eksplozije robe namenjene trećesvetskim ubicama, odvija se organizovana pljačka osnovnih resursa, upravo po ruskom ili kineskom modelu. Nova putinizacija vlasti, koja nije uspela Koštunici, ponovo stvara jedinstveni blok nomenklature političkih partija, i vladajućih i opozicionih. Koji je vlast učinio monolitnom, a opoziciju u praksi ukinuo.
Zato su omraženi NATO, Amerika, Zapad i građanska privatna svojina.
Jedina stvarna opozicija Tadiću je demokratska levica. Da li će i nju pridobiti, okupljanjem na proslavi 20. oktobra 44-te? Da li će na istu platformu smestiti i svoj novi JUL, i penzionisane građanske saveze? Da li će Zakon o planiranju i izgradnji uvesti novu, pravednu svojinsku strukturu, koja će zabetonirati prošlost stare kapitalističke, proevropske Jugoslavije? Da li zaista postoji dogovor, koji okuplja svaku vlast i svaku opoziciju, koji dopušta da se Zakon o javnoj svojini donosi pre zakona o restituciji? Koji je trebalo da prethodi privatizacionom ciklusu nakon 2000. Taj dogovor zanemaruje činjenicu da je Srbija jedina evropska država koja odbacuje restituciju. Da li će onda biti svejedno i ko je predsednik Srbije, Tadić, Nikolić ili Putin? Da li i to Tadić želi?
Otpor ulasku u NATO je težnja povratku u Treći svet, ili u neki novi Varšavski pakt. Negacija građanske privatne svojine, „narodnog kapitalizma“ (Z. Đinđić), u dubini je negacija ljudske jednakosti i demokratije. Negacija restitucije je negacija holokausta. Nacionalizacija i konfiskacija su samo nastavak nacifikacije kojim je Srbija trebalo da pripadne konceptu Konačnog rešenja. Takvi koncepti su, nimalo slučajno, u aktuelnoj Srbiji življi nego ikad.
Kad se vodi rasprava o načelima, uvek je dobro otvoriti novčanik. ANEM je podsetio da su se mediji mogli uljuditi na osnovu postojećih zakona, koje nekompetentna administracija nije bila u stanju da primeni. Granice monopola, i medijskih, ovde se inače teško probijaju. Izmene zakona neće nikoga učiniti pametnijim, niti dodatno zaglupeti. Medije neće uništiti, ili upristojiti. Jer je to nemoguće u ovakvom stanju kulture i svojinskih odnosa. Zato i javnost ne postoji. Sem kao neodređen, suvišan pojam.
Srbiju medijski uređuju bliski prijatelji i saradnici predsednika Tadića. (I nekoliko službenika tajne policije, vojske, crkve i poslovne oligarhije.) Isti koji su radili kampanju za JUL 1997-8, i uživali pristup primarnoj emisiji, odakle su razvijali marketinške imperije u zemlji i inostranstvu. I Tadić, i ja, i desetine entuzijasta, tada smo se, očajni i poderani, drndali po ulicama, odborima i izlokanoj, umirućoj Srbiji. Zbog svega ovoga? Putin, Kastro i Gadafi strateški partneri. Šaneri opštinski i gradski sekretari i menadžeri. Kad smo kod šanera, i službenika Luke i Apoteke, neću o LDP-u. Čedomir je pravu, kad je urednike i vlasnike Danas-a opomenuo da su u kolumniste uvrstili organizatora paljevine i pljačke Beograda. Taj, ime mu je nebitno, dobro zna kako se fatiraju Tadićevi drugari. I njegov šef, čiji je on, navodno, bio šef, delio je stanove i monopole, hapsio sudije i suvišne biznismene. Iznosile su se sumnje da je dvadeset vojnika streljano pošto su, verovatno, ugledali omiljenog ratnog komandanta predsednice jednog novinarskog udruženja. Koja bunca o Evropi i demokratiji.
Svejedno, ako je prethodno, relativizacijom i negacijom srebreničkog genocida, nacifikovala srpsku kulturu u celini. A njene novine, sa čituljama, ispisivale, u idiotskim kolumnama i komentarima, političke poternice. Srećom, bez odjeka. Ali je Srbija ostala septička jama ozidana odjecima i reagovanjima. U pravu je Čedomir, ali je ovo i njegov i moj, i ne samo naš politički poraz, i džaba mu Furle i džipovi, i meni moja lična sreća i zadovoljstva, kad deci ništa plemenito nećemo ostaviti. Najbolje da nam ne verujete, ni njemu ni meni.
Tadić je zaboravio, da je prethodni diktator pao, pa je uhapšen, pa je manjkao, pošto je Srbiju ućutkao i zagluveo. To se još uvek nije ponovo desilo. Ali samo što nije. Zasad je lepo na ovom peščanom sprudu. Pokrili ga jorgan-planinom. I taj jorgan je plaćen julovskim parama.
Prioritet je, umesto Peščanog spruda, Grad na vodi.
A slobodnima zavide. I oni koji ih brižno pokrivaju. Ponekad bih se otkrio, i zaplivao.
- Dream Theater – The Root of All Evil
Close to the Edge
Peščanik.net, 04.09.2009.