Kad sam se doselio u London, shvatio sam da se tu može govoriti moj jezik farsi. Živeo sam u Hajd parku, i u blizini hotela u kojem sam živeo bilo je puno iranskih restorana. Šetajući ulicama Londona, mogli ste da čujete farsi. U severnom i zapadnom delu grada, oko 70% taksista bili su Avganistanci ili Iranci. Tako sam vrlo brzo upoznao dosta mojih zemljaka, Avganistanaca, koji su mi pokazali svoje restorane i udruženja.
U avganistanskim restoranima se po pravilu ne služi alkohol. Ali dobra strana je to što možete pojesti koliko god hoćete kabuli pirinča. Mogu se naći čak i složena jela poput ašaka ili mantua.
Vremenom sam otkrio i avganistanske prodavnice gde se mogu kupiti zbirke pesama, diskovi, namirnice i poslastice, pa čak i dimljeno meso. Avganistanci imaju urođen smisao za haos. Proizvodi su sortirani tako da se tu samo Avganistanac može snaći. Taj haos predstavlja naročiti mentalni poredak, nedokučiv strancima. Kasnije, kad sam počeo da posećujem avganistanske skupove, takav nered postao mi je još očigledniji. Avganistanci vole da kasne. Ako zabava ili prijem počinju u 8 uveče, oni dolaze bar dva sata kasnije.
Avganistanci retko piju na javnom mestu. Ali na venčanjima izlaze iz sale jedan po jedan, ili u grupama, i piju u kolima. Zatim se vraćaju u salu, smrtno ozbiljni. Na jednom takvom venčanju sreo sam avganistanskog pesnika, Biranga. Jedino je on uvek pio pred svima, i u tom stanju neprekidnog pijanstva, govorio je o prošlosti, o istoriji i književnosti.
Nekoliko meseci kasnije, čuo sam da se ubio. Avganistanska zajednica primila je vest o njegovom samoubistvu sa neodobravanjem, jer kad se neko ubije znači da je umro kao nevernik. Naravno, odneli su telo sirotog čoveka u džamiju, u koju nikad nije kročio, i molili se za njegov spas.
Na avganistanske sahrane uglavnom dolaze samo muškarci. U džamiji, pored vernika, možete videti i bivše visoke funkcionere avganistanske komunističke partije, koji se, uprkos tome što su čitav život proveli boreći se protiv crkve, sada javno diče svojim muslimanstvom.
Kada se završi propoved, ljudi se okupljaju ispred džamije, praveći gužvu i blokirajući ulice dok policija ne rasturi gužvu. Onda se masa deli na grupice prema etničkom poreklu, plemenskoj pripadnosti ili rodnom mestu. Vraćaju se kućama, ili odlaze u restorane ili kafiće, gde nastavljaju raspravu o politici.
Podele su toliko ozbiljne i duboke da je nezamislivo da Avganistanac iz jedne grupe pohvali nekoga iz druge, ili da bilo šta pozitivno kaže o drugoj grupi. Jedni druge doživljavaju kao bezvredne izdajnike ili špijune. Na ovaj način se čak sudi i o pesnicima i rediteljima, bez obzira na njihova dela. Možda to nije na prvi pogled očigledno, ali podozrenje je uvek tu.
Avganistanska zajednica u Londonu deli se na tri glavne grupe – na islamiste, komuniste i rojaliste. Islamisti se dalje dele na protalibanske i antitalibanske, na one koji podržavaju mudžahedine i one politički neutralne.
Komunisti su podeljeni po starim frakcijama; na kalke, parčame i maoiste, koji se svi dalje dele na pristalice i protivnike dr Nadžibule. Promudžahedinska grupa se deli na simpatizere različitih frakcija: Islamskog udruženja, Islamskog jedinstva i Islamske stranke. Tu su i simpatizeri raznih regionalnih vlastodržaca poput Masuda, Ismaila Kana, Akbarija, Kalilija pa čak i Mohakeka.
Spisak daljih podela je beskrajan. Postoje regionalne i plemenske grupacije: Paštuni imaju svoju grupu, kao i Hazari, Tadžiki i Uzbeci. Na koncertima ili književnim večerima, u publici su pripadnici plemena, stanovnici regije ili članovi partije iz koje je muzičar ili pesnik. Naravno, mali je broj onih koji prođu kroz sva ta sita.
Pa ipak, uprkos bezbrojnim podelama, Avganistanci se odlikuju izvanrednim darom za preduzetništvo. Vrlo su vidljivi, iako je većina njih došla pre manje od deset godina. Mnogi drže prodavnice. U Šepards Bušu oko 70% prodavnica drže Avganistanci, a skoro svi vlasnici počeli su od tezgi.
Ali uprkos zainteresovanosti za rad, preduzetništvo i politiku, Avganistanci nemaju želju da prate kulturna zbivanja u Londonu. Od Avganistanca nećete lako dobiti adresu nekog pozorišta, ili čuti mišljenje o nekom novom filmu. Kulturni život ne zanima ni mnogobrojen studente.
Neki mladi Avganistanci osnovali su bandu poznatu po akronimu ABB –Afghan Bad Boys.
Kada sam pitao mlade pripadnike zašto su osnovali bandu, kao glavni razlog naveli su nemar policije u slučajevima ubistava mladih Avganistanaca od strane drugih bandi. Šta god da je razlog, banda je iz dana u dan sve veća, a način na koji se ti mladići oblače, kako govore i kako se ponašaju svedoči o izgubljenom prostoru između engleske kulture u koju se nisu integrisali i kulture njihovih predaka o kojoj imaju samo maglovitu predstavu. Rezultat ove konfuzije je to što se oni koji nisu u bandi okreću religiji; a to su avganistanski Siki i Hindusi.
Svaki od njih se trudi da pokaže kako upravo on u porodici najviše poštuje veru i tradicije svojih predaka. Tako su londondonski Avganistanci veći Avganistanci od onih koji žive u samom Avganistanu. Jedina razlika je to što je njihov Avganistan spoj maglovitog sećanja, mašte i nostalgije za dalekom otadžbinom koju jedva da poznaju.
Reza Mohammadi, The Guardian, 10.5.2009.
Autor je avganistanski pesnik i novinar.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 18.05.2009.