Snabdevanje Srbije gasom
Čim je Evropska komisija polovinom proteklog februara usvojila čitav paket mera za povećanje bezbednosti u snabdevanju EU uvoznim prirodnim gasom i utečnjenim prirodnim gasom (LNG) u kriznim situacijama, u srpskoj javnosti je ogorčeno primećeno da u tom planu nema Srbije, iako je ona članica evropske Energetske zajednice (EnZ), na čiju saradnju računa i nastajuća evropska Energetska unija (EnU). Gledajući ovaj slučaj strogo regulatorno i diplomatski – normalno je da Srbiji u tom planu nije bilo mesta, a jeste članicama Evropske ekonomske oblasti (koja pored država članica EU obuhvata i Lihtenštajn, Island i Norvešku).
Na drugoj strani, briselska zvanična ocena da je ovaj paket obavezujućih mera usvojen da bi se obezbedila i „regulatorna predpostavka“ za uključivanje zemalja članica evropske Energetske zajednice u krizno snabdevanje gasom – deluje suviše praznjikavo i deklarativno, iako je i za EU, i za EnU, koju je stvorila EK EU, zvanično „konačni cilj ujedinjenje energetskih tržišta EU i članica EnZ“, te da je u EnU – „EnZ prepoznata kao nezaobilazan partner u jedinstvenom planiranju odgovora na krize u snabdevanju“. U suštini, briselska birokratija stalno stvara sve novije energetske institucije i proizvodi sve više zajedničkih uopštenih dokumenata i fraza, a evropska energetska politika ostaje bez realnih zajedničkih rešenja.
Činjenica da je Srbija u evropskim komparacijama sasvim sitan potrošač prirodnog gasa, sa samo oko 2 milijarde kubika gasa godišnje (sa dugom stagnacijom, pa i opadanjem potrošnje), ne umanjuje ovdašnje „brige iz predostrožnosti“ oko toga šta bi se moglo dogoditi ukoliko Rusija doista 2019. godine prekine snabdevanje Evrope preko gasovoda koji idu preko Ukrajine – što uopšte ne treba očekivati, jer Gasprom do 2019. ne može „supstituisati“ izvoz u Evropu od oko 140 milijardi kubika gasa godišnje, koji danas ide preko gasovoda koji prolaze kroz Ukrajinu.
Dakle, i u Briselu i u Beogradu se pošlo od jednog hipotetičkog i političkog problema. A u Beogradu je već protumačeno da krizni plan Evropske komisije Srbiju u znatnoj meri vezuje za snabdevanje preko postojećeg Severnog toka 1 i, navodno već čvrsto ugovorenog Severnog toka 2, pa bi se taj februarski briselski krizni paket mogao razumeti i kao isključivanje Srbije iz raspodele gasa koji bi u Evropu, iz Rusije, dolazio preko Nemačke, to jest preko spomenutog Severnog toka 2. Taj drugi „Severni tok“ (a u ruskom planu su i treći i četvrti) Srbija je, stalno prateći ruske interese – već zdušno podržala (?) i kao trasu koja bi preko austrijskog mega skladišta gasa u Baumgartenu i mreže gasovoda u Mađarskoj, snabdevala i naše tržište, te punila njena skladišta gasa u Vojvodini.
Za Evropu je srpski problem očigledno mali, ali za Srbiju nije, jer i ona spada u veliku grupu evropskih zemalja koje sa više od 70 odsto potrošnje zavise od uvoza prirodnog gasa. U stvari, u Srbiji se nakon spomenutog briselskog paketa o „kriznom gasu“ strahuje da on pre svega isključuje evropsku podršku projektima magistralnih kontinentalnih gasovoda koji bi išli preko njene teritorije (odbačeni „Južni tok“ i njegove eventualne varijacije i inkarnacije).
Uzgred budi rečeno, u ukupnom uvozu prirodnog gasa u EU, Rusija učestvuje sa 39 odsto, Norveška sa 30 odsto, Alžir sa 13 odsto, a ostali isporučioci su sa manjim kvotama. Treba navesti još neoliko generalnih brojki, da bi se razumeli različiti interesi zemalja članica EU u pogledu snabdevanja gasom iz inostranih izvora. U svojoj energetskoj potrošnji najveći udeo gasa imaju Holandija (42 odsto), Italija (37 odsto), Velika Britanija (33 odsto) i Nemačka (22,5 odsto). Prema Evrostatu, najmanju zavisnost od uvoza gasa od članica EU imaju Rumunija i Hrvatska, ako isključimo Dansku i Holandiju, koje su neto izvoznici gasa, i Kipar i Maltu koje uopšte ne troše prirodni gas.
Već iz ove ovlašne skice zavisnosti od uvoza gasa pojedinih evropskih zemalja mogu se razumeti i razlike u stavovima prema prevelikoj zavisnosti Evrope od uvoza prirodnog gasa iz Rusije, problema koji je zapravo u pozadini čitavog paketa Evropske komisije o „kriznim situacijama“ koji nam daje povod za ovu priču. Posebno su u tom smislu ugrožene zemlje centralne i jugoistočne Evrope, pa je u EU formiran i projektni odsek CESEK, koji je skraćenica za Gasno povezivanje centralne i jugoistočne Evrope. Portparolka Evropske komisije za poslove energetike, Ana Kaisa Itkonen, međutim, nedavno je Biltenu Nacionalnog komiteta za naftu Srbije, mogla jedino da izjavi da CESEK u svojim prioritetima ima (čini se pre svega) i razvoj mnogobrojnih „interkonekcija“ u zemljama koje spadaju u ovu grupu, što bi navodno povećalo sigurnost njihovog snabdevanja. Ona je u tom pravcu spomenula interkonekcije Slovačka-Ukrajina, Mađarska-Ukrajina, Bugarska-Grčka, Bugarska-Srbija, ali i terminal za LNG na Krku u Hrvatskoj, kao i modernizaciju mreža gasovoda u Rumuniji i Bugarskoj.
Kad je reč o Srbiji i njenom snabdevanju uvoznim gasom i njenim mogućim interkonekcijama sa okolnim državama, nešto precizniji je bio Dušan Medić, na energetskoj konferenciji u Novom Sadu, krajem prošle godine. Medić je tada rekao da bi konekcija sa Bugarskom podrazumevala izgradnju gasovoda dugog 108 kilometara, od čega bi se 45 kilometara gradilo kroz Srbiju. Kapacitet ovog gasovoda bio bi između 1,8 i 3,3 milijardi kubika godišnje, a Srbija bi za investiciju trebalo negde da obezbedi oko 70 miliona evra. No, i gas kroz taj gasovod bi, prema sadašnjem stanju stvari, predhodno išao kroz Ukrajinu (teoretski, u nekoj budućnosti, mogao bi stići i iz Kaspijskog bazena).
Konekcija sa Rumunijom bi za Srbiju bila jeftina, jer bi na njenoj teritoriji trebalo izgraditi samo 6 kilometara gasovoda (6 miliona evra), a propusni kapacitet bi mogao biti jednu milijardu kubika gasa godišnje. Problem je što bi preko teritorije Rumunije za ovu konekciju trebalo izgraditi cevovod dug oko 74 kilometara i što ova država nema veliki interes da na jednoj strani povećava uvoz gasa, da bi ga izvozila u Srbiju i dalje, a da pri tome prethodno mora da uđe u dosta skupo ulaganje.
Interkonekcija Srbije sa Hrvatskom povezana je sa najviše „geostrateških pitanja“, jer bi ona pretpostavljala veću orijentaciju Srbije na LNG, to jest na uvoz utečnjenog gasa (možda čak i iz SAD), a ne ostanak uz snabdevača prirodnim gasom iz Rusije (Gasprom). Inače, ta zapadna interkonekcija Srbije, Futog-Sotin, bila bi duga 58 kilometara, mogla bi imati kapacitet od 1,5 milijardi kubika gasa godišnje, a navodno bi sam cevovod koštao 38 miliona evra. Planovi za izgradnju LNG terminala na Krku, a od tog terminala zavisi smisao i spomenute interkonekcije Srbije i Hrvatske, imaju doista snažnu evropsku podršku, pa je već raspisan tender za njegovo projektovanje i izgradnju, a usvojen je i tip „plutajućeg terminala“ (tankeri koji dovoze utečnjeni gas se prazne u plutajuće brod-postrojenje koje ga „regasifikuje“ i pušta sa vode u kopnenu gasovodnu mrežu). Takav terminal na Krku imao bi godišnji kapacitet između 4 i 6 milijardi kubika utečnjenog gasa. Prema evropskim procenama, njegova izgradnja koštala bi 115 miliona evra, ali Hrvatska taj posao smešta u rekonstrukciju i izgradnju magistralne gasne mreže na celoj svojoj teritoriji, da bi se LNG mogao izvoziti prema centralnoj Evropi (pa i u Srbiju) – te ukupan obim ulaganja procenjuje na 600 miliona evra. Naravno da sve to moraju platiti „zainteresovana tržišta“ ili Evropska unija. Ta „zaintereovana tržišta“ zasad nisu mnogo zainteresovana, jer postojeći, već izgrađeni LNG terminali gasa u Evropi zasad koriste manje od 25 odsto projektovanih kapaciteta.
Gore već citirana Ana Kaisa Itkonen je na pitanje ko će finansirati interkonekcije i rekonstrukcije gasovoda odgovorila dosta neodređeno. Ona je, pozivajući se na osnivačke dokumente Evropskog fonda za strateške investicije (EFS-i), koji će delovati unutar Evropske investicione banke, rekla da bi sredstva iz tog fonda bila usmeravana i za nove gasne veze, a uz njih bi se verovatno zalepila i sredstva komercijalnih investitora. Reč je inače o Fondu za koji je Evropska komisija iz svojih sredstava dala garancije od 16 milijardi evra, plus 8 milijardi garancija iz budžeta EU (dvostruko više kapitala se očekuje od privatnih ulagača).
U spomenutom biltenu srpskog Nacionalnog komiteta za naftu, Tomas Kembel, iz „Stratosa“ (direktor za LNG i gasifikacije) takođe je podržao izgradnju interkonekcija u zemljama Centralne i Jugoistočne Evrope, kao i terminala na Krku, ali je procenio da nema naročito velikog interesa za ulaganja u ove objekte, jer se, uprokos snažnom padu cena gasa (koji prati cenu sirove nafte), procenjuje da će do 2030. godine doći do veoma malog porasta potrošnje gasa u regionu koji obuhvata CESEK, to jest da će ona u tom razdoblju porasti za samo oko 56,6 miliona kubika dnevno, te da bi ukupno iznosila manje od 400 miliona kubika dnevno (ta procena je sumnjiva, jer, na primer, sama Turska danas troši 127,4 miliona kubika gasa dnevno, a procenjuje se da bi joj potrošnja do 2030. godine porasla na 209,6 miliona kubika dnevno).
U celu ovu priču o „kriznom snabdevanju“ južne Evrope gasom mora se, makar ovlašno, uvesti i prava inflacija ideja o novim magistralnim kontinentalnim gasovodima, koja je, pre svega, nastala na težnji Rusije da sa juga Evrope zaobiđe Ukrajinu, na jednoj strani, kao i težnji EU i SAD da smanje zavisnost Evrope od ruskog gasa na tom pravcu, na drugoj strani. Tako imamo, što navodno žive, što mrtve (a spremne da ožive) projekte magistralnih gasovoda: „Južni tok“, „Turski tok“, „Jadranski tok“, „Tesla“, Južni gasni koridor SCP, TANAP i TAP, „Eaest Ring“, „Agri“ – a poslednjih meseci sezonski hit je postao projekat gasovoda nazvan „Posejdon“, koji bi navodno 12 milijardi kubika, što ruskog, što azerbejdžanskog gasa (!?), do Italije dobacivao preko Grčke i Jonskog mora. Čini se da je ovaj idejni projekat pre svega taktičke naravi (kao i mnogi prethodni), da bi se omekšala pozicija ili Nemačke, ili Turske, u pogledu drugih ranije projektovanih trasa novih gasovoda.
Uprošćeno govoreći, sve planove Rusije da zadrži dominantan položaj u snabdevanju Evrope prirodnim gasom „muči“ problem kako zadržati evropske partnere, a ne izgubiti polugu „ucenjivanja“ Ukrajine da će izgubiti velike tranzitne prihode ako nastavi da brani svoju teritoriju od ruskih aneksija. Tom problemu se nedavno pridružio i problem turske dalekosežne odluke da po svaku, pa i najveću cenu – zaustavi prodor ruskog uticaja na Bliski istok pomoću sirijske krize.
Na drugoj strani, sve evropske i američke planove da smanje zavisnost Evrope od ruskog gasa „muči“ problem kako stići do gasa iz Kaspijskog basena danas, a sutra kako istovremeno tim putem doći do ogromnih nalazišta gasa u Iranu (kada se odnosi sa ovom državom potpuno poprave). „Usko grlo“ svih tih projekata je proširenje Južnokavkaskog gasovoda (SCP), koji spaja tursku mrežu gasovoda sa poljem Šah Deniz u Azerbejdžanu, preko Jermenije. Naime, trebalo bi „otvoriti“ polje Šah Deniz 2 i iz njega, putem proširenog ili novog gasovoda SCP, u budući TANAP i TAP, ubacivati novih 10 milijardi kubika gasa. Taj problem uvećava zebnja da će se Evropa, umesto današnjih ruskih ucena, sutra sresti sa turskim ucenama sličnog karaktera. Pri tome ne treba zaboraviti da je Evropski parlament 10. septembra 2015. godine doneo rezoluciju u kojoj se oštro osuđuje stanje ljudskih prava u Azerbejdžanu i od Evropske komisije se traži da se odmah zamrznu pregovori EU sa ovom zemljom o strateškom partnerstvu.
Peščanik.net, 08.03.2016.