Većina učesnika ovde pisala je manifeste. Ja ne izlažem nikakav manifest i mislim da nikad nisam sastavio dokument pod takvim nazivom, iako jesam sastavljao slične tekstove. Međutim, dokumente zvane manifesti čitam već skoro čitav vek, i mislim da mi to daje neki kredibilitet za ulogu komentatora na ovom maratonu manifesta. Ja sam svoj intelektualni život otpočeo sa petnaest godina, dok sam u Berlinu pohađao školu, sa jednim manifestom – Marksovim i Engelsovim Komunističkim manifestom. Imam jednu novinsku fotografiju na kojoj u osamdeset i nekoj godini čitam italijanske dnevne novine Il Manifesto, što su mislim poslednje evropske novine koje sebe opisuju kao komunističke. Budući da su se moji roditelji venčali u Cirihu u vreme Prvog svetskog rata, u doba Lenjina i dadaista iz Kabarea Volter, volim da zamišljam kako je Dadaistički manifest ispustio glasan prdež u trenutku mog začeća, ali nažalost prvi Dadaistički manifest izrecitovan je tri meseca ranije.
U stvari, sistematični čitaoci manifesta su dvadesetovekovna vrsta. Bilo je mnogo takvih kolektivnih saopštenja u ranijim vekovima, uglavnom verskih i političkih, ali su ona izdavana pod drugačijim nazivima: peticije, povelje, apeli itd. Bilo je velikih deklaracija – Deklaracija nezavisnosti SAD, Deklaracija o pravima čoveka – ali to su obično saopštenja država i organizacija, poput Deklaracije o ljudskim pravima iz 1948. Većina manifesta pripada prethodnom veku.
Kako će manifesti preživeti 21. vek? Političke stranke i pokreti nisu ono što su bili u prethodnom veku, a bili su, na kraju krajeva, jedan od dva najveća proizvođača manifesta. Drugi je bila umetnost. Međutim, sa procvatom preduzetničkog društva i MBA žargona, njih je najvećim delom zamenila ona ogavna izmišljotina, „misija organizacije“. Nijedna od „misija organizacije“ koje sam čitao ne govori ništa što zavređuje pažnju, ukoliko niste ljubitelj loše napisanih opštih mesta. Jedva da možete preći nekoliko metara kroz štampano rastinje, a da ne stanete bosom nogom na neki primer, skoro po pravilu lišen smisla, koji vam poručuje nekakav banalni ekvivalent onoga „Želimo vam prijatan dan“ i „Vaš poziv nam je važan“.
Pa ipak, manifesti se prilično uspešno takmiče sa misijama organizacije. Ako pretražite termin „manifesto“, Google će vam dati dvadeset miliona potencijalnih klikova, što je sasvim dovoljno čak i ako izuzmete Manifesto Records i njihove razne proizvode. Ne mogu da tvrdim da se svi ti rezultati kvalifikuju za ono što je definisano u rečniku kao: „javni proglas principa, mera ili namera, naročito političke prirode“. Ili bilo koje druge prirode. Među njima su i manifest o dojenju, manifest o divljem baštovanstvu, manifest o brdima, koji se bavi stokom na škotskim visoravnima i prilično primamljiv manifest za novu kulturu pešačenja kolektiva Wrights and Sites koji se poziva na dadaiste, situacioniste, Andrea Bretona i Brehta ali, prilično iznenađujuće, ne i na šampiona gradskih šetača Valtera Benjamina. I naravno, među njima su i svi manifesti sa ovog maratona.
Nisam imao prilike da čujem neke od ovonedeljnih manifesta, ali mi je zanimljivo to da su mnogi od onih koje sam čuo individualne izjave a ne, kao praktično svi nekadašnji manifesti, grupni proglasi koji predstavljaju nekakvo kolektivno „mi“, bilo da je ono organizovano ili ne. To svakako važi za sve političke manifeste kojih mogu da se setim. Oni uvek govore u množini i trude se da pridobiju pristalice (takođe u množini). To takođe tradicionalno važi za manifeste u umetnosti, koji su postali popularni otkad su futuristi uveli ovu reč u svet umetnosti 1909, zahvaljujući Marinetijevoj italijanskoj nadarenosti za retoričko ćeretanje. Tako su u ovome pretekli Francuze za nekoliko godina. Siguran sam da bi kubisti voleli da su oni izmislili ovu reč, ali oni u to doba nisu bili naročito politički angažovani i bolje im je išlo razmišljanje u bojama nego u rečima. Naravno, govorim o avangardi koja je kao takvu sebe prepoznavala u to vreme, a ne o etiketama i školama koje su retrospektivno izmišljane, kao što je „post-impresionizam“, ili koje su izmišljali kritičari i sve češće trgovci, poput „apstraktnog ekspresionizma“. Mislim na prave grupe ljudi, ponekad formirane oko jedne ličnosti ili časopisa, koliko god bile kratkog veka, svesne onoga protiv čega se bore kao i toga šta im je zajedničko: dadaisti, nadrealisti, De Stijl, LEF ili Nezavisna grupa oko koje je u Britaniji pedesetih godina nastao pop art. Ili kad smo već kod toga, prvobitni fotografski kolektiv, Magnum. Ako hoćete, sve su to agitujuća tela.
Nisam sasvim siguran čemu služe čisto individualni manifesti, osim što pokazuju strahove jedne osobe za sadašnjost i njene nade za budućnost, pa se ta osoba nada ili ne nada da njih dele i drugi. Kako se to realizuje? Da li prvenstveno samokultivisanjem i zajedničkim iskustvom, kao što nam poručuje Vivijen Vestvud u svom atraktivnom manifestu? Kako drugačije? Futuristi su izmislili javno samoreklamiranje. Jedan pokazatelj našeg dezintegrisanog i haotičnog društva jeste činjenica da danas potencijalni manifestant prvenstveno ima na umu medijski publicitet, umesto tradicionalnog kolektivnog delovanja. Naravno da i pojedinci mogu da koriste manifest za reklamu, ili kako bi potvrdili autorstvo nekog ličnog izuma, kao u Književnom manifestu Džefa Nuna 2001. Tu je i Unabomberov teroristički manifest iz 1995, koji promoviše pokušaj jednog pojedinca da promeni društvo, u ovom slučaju šaljući zapaljive bombe odabranim neprijateljima, ali nisam siguran da li ovo spada u polje politike ili konceptualne umetnosti. Ali postoji još jedna vrsta čisto individualnog manifesta ili ego tripa koji nema u vidu nikog drugog osim solipsistu koji ga objavljuje. Jedan ekstremni primer ovoga je onaj neobični dokument Iva Klajna, Manifest Čelsi hotela 1961. Klajn je, kao što se možda sećate, stekao slavu slikajući jednom bojom, prepoznatljivom tamno plavom. Ništa drugo: na četvrtastim ili izduženim platnima, na bilo čemu trodimenzionalnom, uglavnom na sunđerima ali i na modelima koje je valjao u boju. U manifestu objašnjava da je to radio jer ga je proganjalo plavo nebo – iako je Klajnova plava vrlo daleko od nebeske boje. Dok je ležao na plaži u Nici, kaže nam on, „počeo sam da mrzim ptice koje su letele tamo-amo po mom plavom nebu bez oblaka, jer su pokušavale da izbuše rupe u mom najvećem i najlepšem delu. Ptice moraju biti eliminisane.“
Ne moram da vas podsećam kako je Klajn pronašao kritičare koji će objasniti svu njegovu dubinu i trgovce koji će ga prodavati mušterijama. Besmrtnost kakvu mu dolikuje obezbedila mu je galerija Gagosian, koja je pravno zaštitila njegov manifest.
To me dovodi do sadržaja raznih manifesta mog doba. Prvo što mi pada na pamet kad ih se setim jeste da ovi dokumenti nisu zanimljivi zbog onoga što zapravo predlažu. Većina tih stvari je uglavnom očigledna, čak i banalna – i njima bi se mogle napuniti velike deponije, ili su prosto osuđene da brzo zastare. To čak važi i za veliki i nadahnuti Komunistički manifest, koji je i dalje tako živ da su ga u proteklih deset godina otkrili i kapitalisti na Zapadu, u odsustvu politički značajne levice. Razlog zašto ga danas čitamo isti je onaj razlog koji je mene naveo da ga pročitam sa petnaest godina: divan, neodoljiv stil i poletan tekst. Kao i uskovitlana analitička vizija promene sveta na prvih nekoliko strana. Većina konkretnih predloga iz manifesta zanimljiva je samo istorijski, i čitaoci ih uglavnom preskaču da bi došli do gromoglasnog uzvika na kraju – onog o radnicima koji nemaju ništa da izgube osim svojih okova, a mogu dobiti čitav svet. Proleteri svih zemalja, ujedinite se. Nažalost, i ovome je davno prošao rok trajanja.
Naravno, u tome je sva nevolja spisa koji se bave budućnošću: ona se ne može proreći. Znamo šta nam se i zašto ne dopada u sadašnjosti, i zbog toga su manifesti najbolji u osudama. Što se tiče budućnosti, jedino je izvesno da će ono što učinimo izazvati nenameravane posledice.
Ako sve ovo važi za tako trajan tekst poput Komunističkog manifesta, još više važi za manifeste u kreativnoj umetnost. Za mnoge umetnike, kako mi jednom u nekom noćnom klubu rekao jedan američki džezer, „Reči nisu moj instrument“. Čak i kad jesu, kao među pesnicima, pa čak i onima vrlo bistrim, stvaranje ne prati šablon „mislim pa onda pišem“, nego mnogo manje kontrolisanu putanju. To je, ako smem da kažem, problem sa konceptualnom umetnošću. Koncepti u konceptualnoj umetnosti najčešće su intelektualno nezanimljivi, ukoliko ne mogu da se shvate kao šale, poput Dišanovog pisoara ili meni mnogo zabavnijih radova Paula Klea.
Tako čitanje većine manifesta u umetnosti i odgonetanje njihovog zamišljenog značenja predstavlja frustrirajuću aktivnost, osim možda kao performans. Pa čak i u tom slučaju oni bolje funkcionišu kao šale i vicevi nego kao besede. Verovatno je zato dada, taj stil stand-up komičara, još uvek glavni oslonac tolikih današnjih manifesta: njegov humor je i zabavan i mračan i poput nadrealizma ne traži tumačenje nego imaginaciju za igru, na kojoj se konačno temelji svaki kreativni rad. U svakom slučaju, krajnji ispit neke poslastice nije njen opis u restoranskom meniju, koliko god bio kitnjast, nego konzumiranje.
U tome su umetnički stvaraoci bili mnogo uspešniji nego u svojim manifestima. U knjizi Doba ekstrema napisao sam: „Zašto briljantni modni kreatori, kao notorno neanalitična vrsta, ponekad bolje predviđaju predstojeće trendove od profesionalnih predskazivača, jedno je od najneobjašnjivijih pitanja u istoriji, a za istoričara kulture jedno od najznačajnijih“. Još uvek ne znam odgovor. Ako se osvrnemo na umetnost u deceniji pre 1914, videćemo da je mnogo toga predviđalo raspad buržoaske civilizacije nakon te godine. Pop art pedesetih i šezdesetih priznao je implikacije fordističke ekonomije i potrošačkog društva, kao i prateću abdikaciju starog vizuelnog umetničkog dela. Ko zna, možda će neki istoričar za pedeset godina isto to reći o ovome što se dešava u umetnosti, ili što se radi u ime umetnosti u našem trenutku kapitalističke krize i mogućem zalasku bogatih zapadnih civilizacija. Poput zanimljivog kvazidokumentarnog filma Čovek na žici, ali mnogo napetije, umetnost hoda po niti razapetoj između duše i tržišta, između individualnog i kolektivnog stvaranja, čak i između prepoznatljivih ljudskih kreativnih proizvoda i njihove okruženosti tehnologijom i zaglušujućom bukom interneta. Uopšte uzev, pozni kapitaliam je omogućio bolje uslove za veći broj kreativnih ljudi nego ikad ranije, ali ih srećom nije učinio zadovoljnim, ni njihovim položajem niti društvom. Kakva će predviđanja neki istoričar 2060. učitati u kulturnu produkciju iz proteklih trideset godina? Ne znam niti mogu da znam, ali sigurno je da će u međuvremenu o tome biti napisani neki manifesti.
Izlaganje na Manifest maratonu u Londonu 2008.
Iz upravo objavljene knjige Erica Hobsbawma, Fractured Times.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 02.04.2013.