Stranke poseduju i ljudske duše
Evropski radnici, na demonstracijama u Briselu, pevaju Internacionalu. Štrajkovi širom Evrope. U Španiji je milion ljudi izašlo na ulice. Radnici odbijaju da sav teret ekonomske krize bude svaljen na njihova leđa. Kod nas pak vlada velika tišina, beda se prikriva nacionalnim parolama. Prilično me iznenađuje i socijalna neosetljivost vojvođanske mađarske političke i kulturalne elite. Oni koji na sav glas proklinju liberalizam, bezbrižno uživaju u bezmernim plodovima ekonomskog neoliberalizma, uvećavajući svoja bogatstva ispaljivanjem nacionalnih parola te dinarima i forintama poreskih obveznika. I u književničkim krugovima je muk, kao da pisci žive u idiličnoj Švajcarskoj. Međutim, čak i tamo je više skepse, više dilema i sumnji, kako se ispostavlja iz razgovora sa švajcarskim prijateljem Hansom Ulrihom Probstom koji je ovih dana boravio u Novom Sadu. Švajcarski pisac i urednik nije krio da je levičar, da su levičari u Švajcarskoj, u razdoblju hladnog rata, bili diskretno uklanjani iz javnog života, i da su im iole bolje plaćena radna mesta bila teško dostupna. Kod nas, kažem mu, levičar je mal´te ne – psovka. Verovatno zbog toga što ljudi razmišljaju u koordinatama partija, a ne ideja. U Srednje-istočnu Evropu demokratija je hrupila tako da se sve našlo u posedu partija, uključujući i ljudske duše. Pre nekoliko godina, tragom finskog primera – totalno bez odjeka! – razmišljao sam o osnivanju mađarskog manjinskog sindikata; naime, u Finskoj postoji samostalna sindikalna organizacija švedske nacionalne manjine. To sam predložio jer me ne zanima sudbina nekoliko „manjinskih plemića“, nego sudbina manjinske sirotinje.
Život i književnost
Na tribini novosadskog Slobodnog univerziteta predstavljam novu knjigu Teofila Pančića „Blesava pevačica“. Pomišljam na jezički svet Joneskoove „Ćelave pevačice“, na nove jezičke šeme i stereotipe. Današnji političari govore skoro isto kao što su govorili nekadašnji funkcioneri Socijalističkog saveza. Teofil Pančić razara upravo taj govor. Stavlja pod prizmu ironije radikalno odsustvo misli, što – inače – u poslednje vreme nalazi sve ljupkije forme i u književnosti. Dosadio mi je već i praznoslovni moderni književni žargon. I u toj književnosti se govori kao što govore Joneskoovi dramski junaci. Jonesko taj diskurs razara, dok ga naši lepodusi kultivišu. Više nije dozvoljeno za belo reći da je belo, a za crno da je crno. Nigde! Ni u životu, ni u književnosti. Mada je taj diskurs poslednja nit koja ih povezuje.
Švajcarska i ničija zemlja
Ne pamtim kad sam se poslednji put tako obradovao odluci jednog žirija, kao pre nekoliko dana. Mada sam se i iznenadio, ali ne samo ja, nego i čitava nemačka književna javnost. Vrlo prestižnu nagradu nemačkih izdavača, naime, dobila je švajcarska spisateljica Melinda Nađ Abonji, rođena u Starom Bečeju. I radnja njenog romana se delom vezuje za ove krajeve – odavde polazi njena junakinja da bi u Švajcarskoj preživela veliku dramu integracije. Ona sama ovako određuje sebe: „Ja sam Mađarica koja živi u Srbiji“. Zahvaljujući njoj, Vojvodina, i vojvođanski Mađari, ponovo se pominju u nemačkoj štampi. Vojvodina je danas veoma siromašna, izjavljuje za berlinski Di Velt. A ona se, sama, povlači na margine. Složena, amorfna svest o identitetu, multikulturalni identitet, konstatuju nemački kritičari. Stanovnica ničije zemlje, dodaje Noje Ciriher Cajtung. Što bi značilo da je zapravo svuda kod kuće, primetio bih na to ja, i prisećam se jedne svoje književne večeri u Cirihu. Andraš Oplatka je bio moderator, kad je jedna švajcarska gospođa ustala i upitala šta znači sintagma „ničija zemlja“. Njeno pitanje je razumljivo, jer sa Ciriškog jezera je moguće u kupaćem kostimu skoknuti u susednu dražvu. Jedan Švajcarac to teško može da razume, ali mi se ipak čini da će, kako budu nestajali kameni zidovi i ograde od bodljikave žice, duševne ničije zemlje biti sve osetnije.
Kultura koja vene
U Nezavisnom društvu novinara Vojvodine, zajedno sa Nadeždom Gaće, Mirkom Đorđevićem i Pavelom Domonjijem učestvujem na tribini „Tišina o Vojvodini“. Socijalizovao sam se u ovom svetu koji je, ipak, unekoliko različit od Južne Srbije, a takođe je različit i od Slovenije. S ovim okruženjem sam se borio, za ovaj pejzaž me vezuju uspomene, porazi i uspesi. Razumeo sam je, zapravo, tek kad su je počeli tlačiti, ponižavati. Jer ono što se danas u Srbiji dešava s Vojvodinom, zaista je ponižavajuće. Kad je u pitanju Vojvodina, mene ne zanima vlast nekolicine političara, oni će se na kraju krajeva, nekako nagoditi, nego kultura koja postepeno vene.
Pacifikacija javnog života
Beograd, nedelja posle podne. Ono što se dešava, više uopšte nije priča o paradi ponosa, nego o ekspanziji sirovog nasilja, o tome da nova vlast ni posle deset godina nije uspela da pacifikuje javni život.
Preveo Arpad Vicko
Autonomija.info, 16.10.2010.
Peščanik.net, 16.10.2010.