Dan nakon što je Politika na pola strane objavila afirmativni tekst o nehumanoj i inače Zakonom o dobrobiti životinja zabranjenoj borbi gusana održanoj ovog vikenda, pod naslovom „Petogodišnji gusan Margitares šampion Mokrina“, uredništvo potvrđuje loš ukus. Moj tekst sa Fejsa i Peščanika su (bez pitanja i dozvole) objavili u okviru nečega što oni smatraju da je javna polemika, u kojoj navijaju kao u toj borbi gusana: transkribujući moj tekst u ćirilični, a ostavljajući moje disgrafičke greške, izvrgli su me ruglu na prilično nizak način.
Podsmevati se nečijoj disgrafiji je bedno. To je kao da se smejete nekome što je gluv ili razrok. Muharem Bazdulj je na tu moju poteškoću dodao jedan patološki nivo tumačenja koji mi je posebno pogan, toliko da ne mogu ni da ga komentarišem.
Mešam č i ć kada kucam jer ne vidim dobro i nosim naočare, a latinična dijakritika je za mene često nevidljiva. Ponekad i premećem slogove, ali mi je to lakše da uvidim kada kontrolišem tekst. U pisanju rukom nemam takav problem; ćirilicom gotovo nikad ne pišem ali odlično uočavam razliku između dva potpuno različita znaka „ч“ i „ћ“. Hoću reći: barem sam funkcionalno pismena, ma kakvom najstariji list na Balkanu i njihov pulen u ovoj „borbi“ pokušavaju da me predstave.
Moja disgrafija je postala izraženija otkad mi i dioptrija rapidno raste. To nije nikakav neurološki ili kognitivni nedostatak, jednostavno ne vidim dobro. Mnogo me je sramota da se ovako pravdam i branim od podsmeha kojem me Politika izložila, zbog nečega što nije u domenu moje kontrole, znanja, stava ili mišljenja. Da li je uopšte moguće da ikoga, pa i ideološki zaslepljene čitaoce Politike, može da interesuje ovaj vid „polemike“, uz neizbežno uvođenje tabloidnih tračeva o mojoj „nacionalističkoj prošlosti“, zbog čega sam upravo danas imala zakazano suđenje sa jednim od urednika Kurira? U ovom čerupanju stvarno nemam razloga da učestvujem, predajem se. Koristim ovu priliku da čestitam uredništvu; Margitares je ponovo pobedio.
PS: Politika nema dozvolu da prenese ni ovaj moj tekst. Za njih ne želim da pišem, što sam im jasno, još u doba prvog urednikovanja Ljiljane Smajlović, kada su me laskanjem i novcem dozivali da im budem kolumnista, više puta predočila. Razlog je jednostavan: otkad sam 1991. sa svojom klasom na prvoj godini studija objavila filmske kritike u kragujevačkim Pogledima, ja za desničarsko smeće više ne pišem. O tome je danas Boban Jevtić, dramaturg i pozorišni kritičar NIN-a, objavio sledeću izjavu: „Poštovani gospodine Bazdulj, da ste se malo više informisali, znali biste da je Biljana Srbljanović napisala samo dva teksta u Pogledima. Oba se tiču filma; jedan je, koliko se sećam, o Almodovaru, a drugi opet neka filmska kritika. Posebno ističem da su ta dva teksta objavljena u periodu kada su Pogledi bili pre svega studentski časopis (poznat uglavnom po famoznoj poternici na kojoj su zajedno Tito i Mihajlović), uređivački vrlo daleko od onoga što će postati kasnije. Ne zanima me mnogo vaša rasprava sa Srbljanović, niti sam je pažljivo pratio, ali odgovorno tvrdim da je mit o nekakvom Biljaninom bog zna kakvom „učestvovanju“ u radu Pogleda upravo to – samo mit koji je nekadašnji urednik Pogleda lansirao iz njemu znanih razloga. Kako je i ta dva pomenuta teksta Biljana napisala na moju inicijativu, tada smo naime studirali zajedno, uvek mi je neprijatno kada to neko potegne kao argument.
Boban Jevtić, bivši saradnik Pogleda“
Peščanik.net, 25.02.2015.