Marija Zelić Popović

Razgovor Svetlane Lukić iz 1989. sa glavnom upravnicom „ženskog Golog otoka“, logora za informbirovke na ostrvu Sveti Grgur, emitovan na Drugom programu Radio Beograda.

Marija Zelić Popović: 22. marta 1945. godine, tog se datuma jako dobro sećam, mene pozivaju u OZNU za Dalmaciju, i saopštavaju mi da prelazim na rad u OZNU. Određuju mi kao mesto rada Dubrovnik, sektor za kontraobaveštajni rad. To sam doživela sa istim ushićenjem sa kojim sam doživela i prijem u Komunističku partiju, jer sam čula, negde s proleća 1944. godine, da je formirano odeljenje OZNE, da je to organizacija za borbu protiv svih narodnih neprijatelja, i da se tu biraju najbolji ljudi, najbolji kadrovi. I sad ja bivam primljena u tu OZNU, i ushićena sam. To je bilo konspirativno odeljenje, a mi smo operativci. Snašla sam se. Radila sam.

Svetlana Lukić: Koliko ste tada imali godina?

Marija Zelić Popović: Ja sam tada imala 22 godine. I na toj dužnosti, na tim poslovima radim do kraja 1946. godine. Međutim, sama dolazim do ocene da državi više ne preti opasnost ni sa koje strane, i taj rad u ilegali, jer taj odsek u kome sam radila, on je bio ilegalan do nivoa oblasti. To odeljenje je tek na oblasnom nivou bilo legalno, a ovo je bilo ilegalno. Pa, mogu da vam kažem da je to bilo vreme UNRRA-ine pomoći. Ta UNRRA-ina pomoć se istovarivala između ostalog i u Dubrovniku. To je bilo vreme kad je Dubrovnik bio jedan od kanala za bežanje reakcije za Italiju. Osim toga, predstavnici UNRRA-e, to vam je verovatno poznato, bili su vrlo prepotentni. Ta UNRRA je nama u početku postavljala vrlo čudne zahteve, koje mi nismo prihvatili, nisu se ponašali kao prijatelji ni kao saveznici. Jesmo pomoć dobijali, ali oni su uspostavljali svoje veze i vezice, i mi smo protiv tih veza i protiv njihove delatnosti morali da se borimo. Čujte, čim kažem kontraobaveštajna, znači boriš se protiv obaveštajne delatnosti koja ti preti sa te strane. To je bila de facto borba protiv anglo-američke špijunaže.

Svetlana Lukić: Radili ste taj posao do 1946?

Marija Zelić Popović: Radila sam do 1946. taj posao, onda me pozivaju na rad u Zagreb, i ja u Zagrebu molim da se oslobodim dužnosti rada u OZNI, smatrajući da se Jugoslavija dovoljno stabilizovala i da OZNA može i bez mene. I želim da se upišem na fakultet. Dobijam želju da dođem u Beograd, da ga vidim na nekoliko dana. Dolazim u Beograd i u tu ostajem. Upisujem Pravni fakultet. 1947. godine odlazim na prugu kao student Pravnog fakulteta, na prugu Šamac-Sarajevo. Tu sam udarnik. Kao udarnik bivam vrbovana, kako se tada govorilo, a sad bi se lepo reklo angažovana, za slušaoca višeg ekonomskog kursa Privrednog saveta Vlade FNRJ. To je kurs kojeg je organizovao drug Kidrič, da bi od mladih proverenih kadrova brzo stvorio jednu vrstu srednjeg rukovodećeg kadra za privredu. Sad sam ja sa OZNOM prekinula sve veze, jer, čujte, OZNA je sve do 1952. godine, prvo OZNA a zatim UDBA, to je bila vojna formacija. Htela sam da se malo oslobodim te vojne stege i te konspiracije i ilegale. Bila sam mlada, željna malo više slobode, ne te vojne stege. Ja sam tada mislila, ja sam svoj obol UDBI dala, i UDBI, i vojsci… i ja sam sad slobodna, ja sam sad slobodan građanin. Međutim, negde u maju, toplo je bilo, u proljeće 1948. godine, znači, još sam slušalac višeg ekonomskog kursa, mene poziva na razgovor u UDBU za Jugoslaviju drug Rolović, koji je tada bio šef UBDE za Jugoslaviju.

Svetlana Lukić: Da li je to Vladimir Rolović koji je kasnije ubijen u Švedskoj?

Marija Zelić Popović: Jeste, Vladimir Rolović koji je ubijen u Švedskoj. On me poziva na razgovor, nemam pojma zašto me zove, i u prvo vreme mislim, sigurno ga interesuju neke informacije, možda na kursu nešto nije u redu. Možda nešto mogu da pomognem UDBI, jer sam nekad u UDBI radila, i tako dalje. Međutim, on meni u malo dužem razgovoru saopštava kako Jugoslaviji predstoji sukob, tek sad joj predstoji sukob sa najžešćim neprijateljem, i kako je stoga UDBI potrebna kadrovska dopuna i obnova. I kaže mi da je, tražeći ljude, bio u Kadrovskom odeljenju Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije, da je tamo pregledao dosijea, da je iz mog dosijea video da sam ja već u UDBI radila i da, po njegovoj oceni, ja apsolutno u UDBU treba da se vratim i da je on siguran da ja taj zahtev neću odbiti.

Svetlana Lukić: Kako ste razumeli Rolovićeve reči da tek predstoji sukob sa najžešćim neprijateljem?

Marija Zelić Popović: Sad ću da vam kažem. Prvo mi nije jasno, a posle sam dugo, dugo razmišljala: kako smo se to brzo drug Rolović i ja složili, kako sam brzo prihvatila njegov predlog da se vratim u UDBU, jer konačno, ja sam mogla da kažem da želim da završim fakultet, da ne bih u UDBU… ništa mi se ne bi desilo, nikakvih reperkusija ne bih imala. Ipak sam ja bila borac, bila sam član Partije, o tome sam mnogo, mnogo razmišljala i onda sam shvatila, u jednom momentu, da je mene drug Rolović strašno podsećao na Tita. Strašno me podsećao na Tita. To je bio razlog što sam prihvatila. A kada mi je rekao da Jugoslaviji tek predstoji sukob sa najžešćim neprijateljem, kad sam izašla, meni se ulica Miloša Velikog, sa svim onim platanima, vrtela. Reko’ – najžešći neprijatelj. I ja sam vrlo brzo protumačila da predstoji jedna snažna imperijalistička ofanziva na Jugoslaviju.

Svetlana Lukić: Rekli ste da vas je Rolović podsećao na Tita. Kakav ste odnos imali prema Titu? Šta je on za vas predstavljao, kada ste tako lako pristali da ponovo radite u OZNI, a da racionalne razloge niste imali?

Marija Zelić Popović: Ma čujte: za mene već kao skojevku, ja se sad sećam dana kad sam na jednom letku prvi put pročitala ime Tito, i kad sam Savki Dapćević, koja je bila moja intimna prijateljica u to vreme, rekla: Savka, znaš ko rukovodi Narodnooslobodilačkom vojskom, pokretom? Tito, neki Tito! Tito mu je ime! Tad sam prvi put čula za Tita. Od onda pa kroz sve vreme rata, ne samo za mene, za Skojevce, za članove Partije, Tito je bio sinonim slobode, sinonim sreće, sinonim budućnosti! Sigurno sretne budućnosti! Tito je bio sve. Do Brionskog plenuma. Ja nastavljam kurs i završavam kurs, a dogovor je: kad se kurs završi, tako mi je drug Rolović rekao, odmori se mesec dana, odlazim u Split, kaže, 25. avgusta se javi Upravi za kadrove Državne bezbednosti Saveznog sekretarijata. I 25. avgusta ja se javljam, i vidim da tu nisam samo ja od kursista; jer mi to sad krijemo. Mislim, on je valjda meni rekao nemoj nikom da govoriš, ili verovatno, o tome ništa. Sad ja vidim najedanput, nas je petoro ili šestoro kursista. Od žena drugarica Rada, ona koju ti je pominjala Jovanka Lebl nekidan, koja je bila na Golom otoku, jedna vrlo fina devojka, Bokeljka, ona je bila prvoborac, ja nisam prvoborac, i ja. A ovo ostalo, sve muškarci, rmpalije. Ali mi ne govorimo ništa šta se u međuvremenu desilo. Negde pri kraju kursa, odnosno nije negde, zna se tačno kad: 28. juna uveče, posle večere, mi kursisti sedimo u velikoj sali i zna se, sluša se Radio Beograd. I najednom spiker najavljuje da će nam biti pročitana Rezolucija Komunističke… Kominforma, koja je upravo objavljena. Jedan vrlo lep glas čita tu Rezoluciju i najedanput među nama nastaje jedno užasno komešanje: muškarci počinju da se dižu sa stolica, mi se zagledamo… vlada čudna psihoza među nama. Moja prva ideja je bila, mi smo bili u Kosovskoj ulici, vrlo blizu je Radio Beograd, moja prva ideja je bila: neko je upao u Radio Beograd, neprijatelj je upao u radio stanicu. Šta je ovo, kakve su ovo optužbe? O čemu se radi? Ne shvatate. Rečenice teku, optužbe teku, ali vi uopšte ne shvatate o čemu se radi. Kada je rezolucija pročitana nastao je veliki muk, a onda smo počeli o tome da razgovaramo… totalno zbunjeni. Svako je imao svoju verziju, ali niko nije imao pravu verziju, da su nas Rusi de facto napali.

Svetlana Lukić: Dakle, vi ste već angažovani za rad u UDBI, a bili ste potpuno zatečeni Rezolucijom.

Marija Zelić Popović: Apsolutno zatečena. Pojma nisam imala ni ja, niti iko od mojih drugova na kursu, kursista, a tu je bilo mnogo prvoboraca, bilo je i španskih boraca, niko od nas nije znao da se odnosi između dve partije zaoštravaju, da već cirkulišu pisma i da preti sukob. Mi o tome pojma nismo imali.

Svetlana Lukić: Da li zamerate što vam ništa nisu rekli?

Marija Zelić Popović: Jako zameram. Da smo znali mislim da bi bila daleko manje tragična ta 1948. godina. Ne samo što zameram što meni nisu rekli, što nama nisu rekli, nego zameram što je partijsko članstvo u celini bilo zatečeno, jer samo je rukovodstvo bilo sa tim upoznato, a partijsko članstvo je bilo zatečeno. Bilo je obezglavljeno. To je bilo kao da nekom na glavu baciš bombu, šta je sad ovo? E sad, pošto je Rezolucija objavljena, sad komiteti stupaju u dejstvo, sad se organizuju objašnjavanja, sad se organizuju prvo izjašnjavanja, objašnjavanja pa izjašnjavanja. Ja se sećam da smo vrlo brzo imali jedan partijski sastanak na kom smo se izjašnjavali za ili protiv Rezolucije. Sećam se da se prvi za reč javio, sećam mu se imena, Filipče, Fića. On je tada bio poznati informbirovac. Ne znam da li je bio španski borac ili nije, ali svakako je bio predratni komunista, poznati komunista iz Vojvodine. On se prvi javio i vrlo emotivno branio Rezoluciju Informbiroa, jer iza nje stoji SKPB, Sovjetski Savez, bastion socijalizma, i tako dalje.

Svetlana Lukić: Jeste li bili u dilemi kako da se izjasnite?

Marija Zelić Popović: Ni u kakvoj dilemi nisam bila. Meni je bilo teško. Meni je bilo strašno žao što je do sukoba došlo, ali kolebanja kod mene nije bilo, ni jednog momenta, ali je bio jedan užasan stres i bol, bilo mi je strašno žao jer sam i Ruse jako volela. Dotle, ja sam bila spremna podjednako da dam, ali verujte mi ovo danas možda liči smešno, ali ja pripadam toj generaciji ondašnjih entuzijasta, podjednako da dam život za Rusiju koliko i za Jugoslaviju, za Staljina koliko i za Tita. Dotle. E, ali sad izvinite druže Staljine, direktno nas napadate, negirate nas. Osudili smo Rezoluciju Informbiroa, izjasnili smo se za Centralni komitet, izlazimo i skandiramo: Tito – Staljin – Beograd – Moskva. I to ne samo mi. Srećemo masu organizacija koje se ponašaju isto kao i mi. Znači, mi još uvek ne verujemo, mi još uvek ne možemo da se pomirimo sa tim da je to definitivan raskid. Još uvek mislimo: možda nas je neko opanjkao, možda je neko bacio klipove među točkove i među sovjetsko-jugoslavenske odnose. Verovatno se radi o nepoznavanju, neko je napravio intrigu! Nemoguće, kako? Do juče su naši borci ginuli u borbi i sa imenom Staljina i imenom Tita, podjednako. Pa pevalo se: Živeo nam Staljin, ćaća, te Staljin nam poručuje…

Dakle, ja sam sad raspoređena u odeljenje druga Rolovića. To je bilo odeljenje za borbu protiv unutrašnjih neprijatelja. Ja mislim da sam ja prvi operativac koji je otkrio neprijateljsku informbirovsku grupu u Beogradu. Radila sam u Odeljenju za privredu, to je bilo odeljenje druga Rolovića. Mi smo tada kontrolisali sve, ali ja sam pokrivala nekoliko direkcija. I ja sam analizirajući rad, ne rad nego analizirajući sastav tih direkcija u kojima je bilo dosta stručnjaka iz stare garde, ja sam naišla, da li slučajno ili sam dobro mrežu postavila, ili ne znam. Ja sam uglavnom naišla na informbirovsku organizaciju. Došla sam do informacije da se u jednoj direkciji formirala informbirovska grupa koja je obezbedila i prostorije za rasturanje informbirovskog materijala, i letke, da širi propagandu i agituje, hoće da agituje, vrbuje ljude i tako dalje.

Svetlana Lukić: Da li mislite da je to bilo preporuka da vam posle toga daju tako važan zadatak kao što je isleđivanje u logoru?

Marija Zelić Popović: Jeste. To sam sigurna. Ja nisam bila na jednom radnom sastanku na kojem je rukovodilac naše grupe, govoreći o potrebi budnosti prema Informbirou, na kraju rekao: Marija je najpravilnije to shvatila. I ja sam verovatno zbog toga prva upućena za islednika žena informbirovki. Logor je formiran avgusta 1949. godine, međutim, pre nego što vam kažem gde je bila lokacija, smatram veoma potrebnim da vam ukažem samo na dva momenta: meni je odluku da prelazim na rad u logor, kako se sad kaže, a mi to nismo zvali logor, mi smo to zvali radilište, ali hajde sad da ne govorimo radilište administrativno kažnjenih žena društveno korisnim radom zbog Informbiroa, zvaćemo ga i mi ovde logor. Odluku mi je saopštio načelnik Uprave, pokojni general Voja Biljanović. A u zatvorima je već dosta informbirovaca, bilo je dosta i mojih hapšenika, ja sam radila u UDBI za Jugoslaviju, svaka UDBA je imala svoj zatvor. Ja sam znala da je uhapšenih već dosta, znala sam čak i kad su prva hapšenja počela, i tako dalje, i on je meni rekao: Ti znaš da ima dosta uhapšenih informbirovaca, među njima ima dosta i žena. E, kaže, mi smo odlučili da formiramo jedno radilište na koje će one biti upućene zbog prevaspitanja. Ti znaš da su one izdajnici Partije, ali Partija je odlučila da im pomogne, da pokuša da ih vrati ponovo na svoje pozicije, da pokuša… Tvoje će biti da sa njima radiš politički, u cilju revidiranja njihovog stava, kaže, da ih vratiš ponovo u stroj socijalističke izgradnje, graditelja socijalizma, a bogami, kaže, neke će možda biti vraćene i u Partiju. Dalje mi je rekao, među njima je mnogo mladih kojima tek predstoji život, kojima tek predstoji materinstvo, ima dosta studentkinja koje mogu biti dobri stručnjaci, ima mnogo zavedenih koje ne znaju zašto su krenule putem kojim su krenule, ali naići ćeš, kaže, i na okorele neprijatelje Partije i frakcionaše. Ja sam zapamtila te reči. Izlazim i njegovog kabineta, i on mi kaže, naravno, kome da se obratim zbog ovih tehničkih stvari, ko će mi objasniti gde će biti logor, kako će se on organizovati, kako će tehnički funkcionisati. Ali meni ostaje u glavi: Partija želi tim ljudima da pomogne, da ih vrati natrag na svoje pozicije, pa eventualno i pod svoje okrilje. A ja sam ih do juče hapsila, ne znam koliko među njima ima ogorčenosti u tom neprijateljstvu, ostrašćenosti u tom neprijateljstvu. To su već leci, to su mase letaka; to su organizacija za organizacijom formirane, pokušaji bekstva… Meni je pobegla jedna studentkinja, za četvrt sata mi je pobegla, iz Kragujevca je prebegla u Bugarsku. Da sam četvrt sata ranije stigla u Kragujevac, uhapsila bih je. I posle je bila vrlo istaknuta informbirovka u Bugarskoj. I sad najednom, znaš koliko su oštri ti informbirovci, koliko su neprijateljski raspoloženi prema Partiji, šta znači to vratiti ih, sad si ih eliminisao iz društva, e sad treba da ih ponovo vraćaš socijalizmu.

Svetlana Lukić: Da li ste mislili da je bilo neophodno da te žene budu smeštene u logor ili radilište, kako ste vi to tada zvali?

Marija Zelić Popović: Ne razumem pitanje: da li je bilo potrebno hapsiti ih?

Svetlana Lukić: Da li smatrate da je bilo potrebno da se formiraju logori?

Marija Zelić Popović: Do tog razgovora sa Vojom Biljanovićem ja o tome uopšte nisam razmišljala. Ja nisam imala prosto vremena da razmišljam. Radila sam svoj posao, a šta će dalje biti s njima, nisam imala pojma. Ja sam pretpostavila da će one biti suđene, i da će ići na izdržavanje kazne. E sad, mene su šokirale reči ovog Biljanovića. A zašto su me šokirale? Jer taj razgovor se vodi negde početkom avgusta 1949. godine. A samo nekoliko meseci pre toga, 13. maja 1949. godine, na godišnjicu Dana Državne bezbednosti, u Domu Garde u Topčideru, u dupke punoj sali nas UDB-ovaca, Tito i čitavo rukovodstvo Jugoslavije, i partijsko i državno, prisustvuje toj našoj proslavi. Prvo je drug Marko govorio o uspesima u likvidaciji zaostataka bande…

Svetlana Lukić: Aleksandar Ranković?

Marija Zelić Popović: Da, mi smo ga zvali Marko, da, Aleksandar Ranković, on je govorio o uspesima koje je UDBA postigla, i govorio je takođe kako smo se sad sukobili sa Informbiroom i tako dalje, i posle njega je uzeo reč drug Tito koji je rekao: Drug Marko je bio preskroman u iznošenju rezultata vašeg rada. Dalje šta je govorio ne znam, ali je poenta ovo. Kaže: Međutim, drugovi, vi ste se sada sreli sa našim najopasnijim neprijateljem. Vidim da ste ozbiljno shvatili svu opasnost koja od njega preti. Žestinom sa kojom ste ušli u okršaj sa njima, tom žestinom i nastavite borbu sa njima. Mislim da nikad nigde Titov govor nije frenetičnije pozdravljen nego tada u Domu garde. Muškarci, heroji, junaci iz rata… ovo je vrlo nezgodno što ja govorim, ali to možete na mnogo mesta čuti i pročitati, da je vrlo pažljivo vršen odabir ljudi za UDBU. Govorilo se, kao, najbolji, najverniji, najodaniji, najčišći, najčistiji komunisti bivaju upućeni na rad u UDBU. I sad najedanput vidite masu tih muškaraca koji frenetično skandiraju. Ja znam da je tu bilo i polomljenih stolica, zašto su skakali na te stolice ne znam, i onda se prolomilo Druže Tito, mi ti se kunemo. I sad, posle ovog razgovora sa Vojom Biljanovićem, u meni je stalno prisutno to Titovo vi ste se sreli sa najžešćim neprijateljem, sa najopasnijim neprijateljem, sad najedanput, s jedne strane najopasniji neprijatelj, najžešći neprijatelj, a s druge strane sad od tog neprijatelja ponovo treba da praviš prijatelja, da ga vraćaš na pozicije Partije, pa čak, idealno zamišljeno, da ga vraćaš i u Partiju. I u stvari ti tražiš humanost: pruži im ruku, pomozi im da se izvuku iz blata…

I, ja odlazim na posao. Prva lokacija tog logora je bila Ramski rit. To je jedna ekonomija negde između Požarevca i Gradišta, u strogom graničnom pojasu. To je ekonomija koja je pripadala Ženskom požarevačkom kazneno-popravnom domu. Tu su za nas napravljene barake, ograđene barake za žene, nekoliko baraka, 3-4 barake, i van žice barake za nas iz Uprave. To je bio avgust mesec, 1949. godine. U Upravi smo tada bile drugarica Zora Korać, to je jedna drugarica koja je isto iz UDBE za Jugoslaviju, međutim, ona je radila negde u tehnici UDBE. Ona je bila Ličanka, ona je bila prvoborac, ona je bila upravnik, i ja kao islednik i vaspitač. Otkad sam u OZNU otišla, ja sam uvek bila operativac, moja je istraga i moje je prevaspitanje. Znači, ja sam ta koja bi po rečima druga Voje Biljanovića trebalo od njih nešto kao da pravim, da napravim.

Svetlana Lukić: Koliko je na početku bilo tih žena?

Marija Zelić Popović: Ja ne znam, mnogo je vremena prošlo, i meni se učinilo da ih ima stravično mnogo; ali meni se učinilo i kad je 5 fašista došlo da me hapsi da ih je došlo 30. Ali računam da ih nije moglo biti više od 300 do 400.

Svetlana Lukić: Vi ste, dakle, tada bili islednik, kako kažete, i vaspitač. Kako ste shvatili svoju ulogu? Šta je bio vaš zadatak?

Marija Zelić Popović: Kad su one u pitanju, moj prevashodni zadatak je bio da ja njima lepo objasnim da je put kojim su krenule pogrešan, da ih razuverim da su one u pravu; da ih ubedim da to što one čine, da je to izdaja, da to nije nikakav doprinos nekakvom međunarodnom, internacionalnom, revolucionarnom pokretu, da je to naprosto izdaja svoje zemlje i svoje partije, da su one izdajnici, da im mi, time što smo ih doveli tu, da im mi pružamo priliku da se one te svoje izdaje rasterete. To je bio moj zadatak.

Svetlana Lukić: Praktično, kako je to izgledalo?

Marija Zelić Popović: Praktično, to je izgledalo… valjda je prvo, čim su došle, ja mislim da sam ih ja prvo sve pokupila i održala im jedan govor, da sam im rekla: Vi se nalazite… vi ste administrativno kažnjene društveno korisnim radom, vi ste ovde upućene da bi se prevaspitale, da bi revidirale svoj stav, mi to od vas očekujemo, da vi preispitate svoj stav. Mi ćemo vam u tome pomoći. Ovo što ste vi učinili, to je izdaja, izdali ste zemlju u najtežem momentu. Rekla sam im, možda ne znate gde se nalazite, možda se od vas krilo, nalazite se na strogom graničnom pojasu. Rumunija je tu pored nas. Tu, nekoliko kilometara dalje od nas rumunski su tenkovi. Na bugarskoj granici su bugarski tenkovi, na mađarskoj granici su mađarski tenkovi, i vi ste u tom momentu, kad je Partija na vas najviše računala, vi ste u tom momentu Partiji zabili nož u leđa. To nije lepo, to je izdaja i to morate shvatiti. I mi ćemo pokušati da vam pomognemo da se iz tog blata izvučete. To su parole. Dobro. A šta drugo da im kažete? E, ali kako to konkretno izgleda? Konkretno, to su pojedinačni razgovori. Uz svaku kažnjenicu, isto kao što uz svakog bolesnika ide bolesnički karton, uz svaku kažnjenicu ide njen dosije. I sad, ja iz tog njenog dosijea vidim zašto je hapšena, kako se u istrazi držala i koliko je u istrazi bila iskrena. Imam mišljenje njenog islednika. I sad, kaže: Izjasnila se na sastanku, jer je smatrala da smo trebali da idemo u Bukurešt…, ili, ne znam, jer je smatrala ovo ili ono, ili je smatrala da je kod nas… ne znam. Koješta. One su se ponašale prema toj Rezoluciji kao da je to karta za snabdevanje, znate, pa sad ovo hoću, ovo neću. Jedna se slaže sa tri tačke, druga se slaže sa druge tri tačke. Neka se slaže sa čitavom Rezolucijom od početka do kraja… ali uglavnom, mi ne hapsimo njih zato što su se one slagale, one su zbog toga izbačene iz Partije. Mi njih hapsimo zbog toga što su one posle pokušavale i uspevale da formiraju neke svoje organizacije, da razviju neku delatnost, da rasturaju neke letke, da vrbuju ljude za tu svoju delatnost. Neke su pokušavale i preko granice da beže. Znači, ja dobijem taj njen dosije, i sad ja vidim s kim imam posla.

Prvih dana Ramskog rita, bilo je skoro… lakše bi mi bilo da vam kažem s kim mi je bilo najlakše da uspostavim kontakt, nego s kim mi je bilo najteže da uspostavim kontakt, jer je masa njih bila neprijateljski raspoložena.

Sećam se, recimo, da sam među prvima s kojima sam uspostavila jedan lep, ljudski kontakt, bila Slobodanka Boba Đorđević. Nažalost, umrla je. Ona je bila predratni komunista, bila je intelektualka, posle puštanja bila je profesor. Bila je vrlo obrazovana. Ona je negde već u zatvoru shvatila šta je uradila. Ja sam vrlo rado s njom razgovarala, često puta poslepodne, kad sam umorna, da ne mogu više… jer ja sam stalno ponavljala, meni je bilo vrlo važno da njima utuvim da su one izdajnici, da ih nateram da misle na tu svoju izdaju, ja sam to stalno ponavljala: Vi ste izdajnici Partije! Vi ste Partiju izdale! Vi ste je izdale kad joj je bilo najteže! Vi ste Partiju izdale onda kada je trebalo da joj pomognete. I posle tih napornih razgovora i, izvinite, bilo je žena koje su bile i bezobrazne, ja bih onda osetila potrebu i pozvala bih ovu Slobodanku Bobu Đorđević da dođe na razgovor. O svemu smo razgovarali, tada nisam insistirala da razgovaram sa njom o Informbirou. Njen zapisnik je bio potpuno čist. Pričala mi je o svom radu u Beogradu pre rata, njoj je muž bio slikar, da mi priča o slikarstvu, pričali smo o književnosti, o umetnosti. To je prosto bila meni jedna razonoda. Čujte: mi u Ramskom ritu nemamo svetla; mi u Ramskom ritu nemamo radija. Tranzistori u to vreme još uvek ne postoje. Preko dana da čitaš nemaš vremena. Prema tome, osećaš potrebu da negde sebi daš oduška.

Svetlana Lukić: Šta je bilo sa njom posle izlaska iz zatvora?

Marija Zelić Popović:  Ja mislim da je ona puštena u prvoj grupi. Da, puštena je u prvoj grupi. Ona je posle bila profesor i ja sam s njom održavala prosto prijateljski kontakt. Nikakve ja usluge od nje nisam tražila, jer ona nije ni bila u poziciji da mi pruži usluge na poslu koji sam ja tada radila. Znam da mi je dolazila za Novu godinu i donela mi na poklon Jesenjinovu knjigu. I jednog dana, čujem ja da se Slobodanka… da se Boba razbolela, i da se nalazi na Neuropsihijatrijskoj klinici pod Avalom. Posle, ne znam kojim povodom, njena majka je jednom kod mene dolazila, fina žena. Mnogo mi je bilo žao Bobe. Boba mi je bila, tako, prva… Boba mi je bila prva prevaspitanica.

Svetlana Lukić: Rekli ste da su neke zatvorenice bile bezobrazne. Na koji način?

Marija Zelić Popović: Pa recimo, u početku ja njih zovem na razgovor. Ja ih zovem jednu po jednu, vidim predmet, one koje su teži slučajevi pitam, reko, Šta je, ti si se izjasnila za Informbiro? Kaže: Jesam. Pa što? Kaže, Pa zato, kaže, što ja smatram da su Rusi u pravu. Pa kako su u pravu? Pa u pravu su. Pa gde su u pravu? Pa Tito je trebalo da ide u Bukurešt. Pa, reko, Ti da odlučuješ da li je Tito trebalo da… Pa Centralni komitet je odlučio da ne treba da ide u Bukurešt. Kaže Jeste, kaže, ali trebalo je da ide u Bukurešt, to je kukavičluk što nije otišao u Bukurešt. Vidim, ne ide s njom razgovor, ne ide, bezobrazna je, ona je još svoja. Reko, dobro, a hoćemo li malo o zapisniku? Kaže: Ja nemam ništa u zapisniku, sve što sam znala, ja sam u zapisniku rekla. Reko: Dobro, izađi. Eklatantno bezobrazna je, recimo, bila Brana Marković, žena Sime Markovića, prvog sekretara Partije. Kad ja njoj kažem: Brano, dođi na razgovor, Brana dođe na razgovor. Reko: Brano, hoćemo li malo da razgovaramo? Kaže: Bolje da ne razgovaramo. Reko: Kako bolje da ne razgovaramo? Pa ljudi smo, zato razgovaramo. Nemamo mi šta da razgovaramo. Nemam ja s tobom…, na ti je ona sa mnom, Nemamo ti i ja šta da razgovaramo. Kaže: Uostalom, bolje je da ne razgovaramo, za tebe je bolje da ne razgovaramo. Reko: A zapisnik malo da popunimo? Nemam šta da kažem. Ona je bila 1902-3. godište, bila je među najstarijima. Ja čujem neki dan u toj emisiji da je imala 72 godine. Ja ne znam da li je imala 72 godine kad je umrla, ili je imala… ne, 70 godina nije imala na Mermeru nikako. Mermer… vidite vi to, mi smo taj Goli otok zvali Mermer, jer je to bilo preduzeće za kopanje mermera. Kad je došla, kad je bila na Grguru ili kad je bila u Ramskom ritu, pa ona je morala da ima negde oko 50 godina. Al ona neće da razgovara sa islednikom. Ako je islednik sretne napolju, na putu, na stazi na kojoj ona radi i nešto je pita, ona neće da digne glavu i neće da prekida posao. Ona neće s nama da razgovara.

Svetlana Lukić: Gledali ste ove emisije u kojima je govorila Jovanka Lebl. Tamo se tvrdilo da je bilo represivnih mera u odnosu na zatvorenice. Da li je to tačno?

Marija Zelić Popović: Ja sam slušala Jovanku Lebl, a juče sam pročitala, zbog nje sam uzela TV novosti. Jovanka Lebl tvrdi da se u Ramskom ritu radilo od zvezde do zvezde, znači čitav avgustovski dan, na onom suncu. Na Ramskom ritu se radilo 8 sati. U Zabeli se radilo takođe 8 sati. Na Svetom Grguru se radilo takođe 8 sati. Čujte, to su bili poljoprivredni poslovi. Znate šta je rit? Peščara jedna. Šta su one tu radile? Kopale nešto, radile oko kanala, zalivale vodom. Nemam pojma. Nemam pojma. Radile su nešto, nešto oko poljoprivrede su čeprkale. U svakom slučaju, to nisu bili teški fizički poslovi. To su bili poslovi fizički primereni ženskoj kondiciji. U Ramskom ritu, ja ne znam o kakvim se torturama radi. U Ramskom ritu ja nikakvih tortura… ni za kakve torture ja na Ramskom ritu ne znam.

Svetlana Lukić: Ona je tvrdila da ste ih vi lično vezivali žicom. Ako se ne varam, to je rečeno u toj emisiji.

Marija Zelić Popović: Nikakvo vezivanje, nemam ja… ma čujte, odakle meni žica? Pa nisam ja bravar, nisam ja hauzmajstor. Odakle meni žica da ja… ja nikome… Ja da vežem ruke nekome žicom? Pa ja ne bih znala žicom… nit znam odakle mi žica, niti kako da joj ruke vežem žicom. Nikakvom žicom njoj ruke nisu bile vezane. Ja samo znam da sam tražila te večeri od islednika neka oni nju lepo vrate natrag u Beograd, u istragu, jer čujte: prvi dan u tom mnoštvu u kojem još nikakva diferencijacija nije počela, u kojem su one još mahom neprijateljski raspoložene, e, pa ne možeš da dozvoliš da prvi dan ona nametne pečat, da ona nama deli kvalifikacije, Vi ste fašisti, a to su upravo kvalifikacije koje proističu iz same Rezolucije Informbiroa. I one su vraćene. One su posle ponovo došle; ali nikakvo vezivanje žicom, nikakvog vezivanja žicom nije tu bilo.

I jednog dana, dolazi grupa visokih oficira da obiđe logor, s generalom Kapičićem na čelu, i dolazi novi upravnik. General Kapičić mi predstavlja, Ovo je novi upravnik, Veselin Popović. Ja ga poznajem iz viđenja, jer je on radio u istražnom odeljenju UDBE za Jugoslaviju, a pošto sam i ja sama neke istrage vodila nad svojim hapšenicama, ja sam ga tamo sretala. Znate, ono, čoveka nekad vidite prvi put, pa vam je nešto blizak, a ima ljudi koje uopšte ne znate zbog čega, ljudi koji vam ne leže. Meni se nikad taj čovek nije dopao. Nije mi se dopao, ne znam zašto mi se nije dopao. Da li sam ja raspolagala nekom informacijom o njemu ili se… ne znam, nije mi se dopao. I sad najedanput dolazi on. E, ali ja mora da sam raspolagala informacijom, odnekle dobijenom, da je on ženskaroš. I znam da sam bila strašno zbunjena: otkud on na Golom otoku… zašto on ovde sad? Zora Korać sa istragama nije imala ništa, ona sa prevaspitavanjem ništa nije imala, sa političkim radom ništa nije imala, a on kao upravnik, pored briga ovih o logoru, o obezbeđenju, o snabdevanju, o komuniciranju, on je istovremeno i islednik i vaspitač. Pazite, mi smo svega dva meseca bili na Ramskom ritu, do prvih jesenjih jakih kiša, jer to su barake; vidite koliko se vodilo računa o tim ženama i čim su počele prve jesenje kiše, nas UDBA prebacuje u Zabelu. Zabela je muški kazneni dom, i tu se oslobađa jedan paviljon, potpuno odvojen od ostalih muških paviljona, oslobađa se jedan paviljon za nas žene. Dok su u Ramskom ritu bile drvene barake, ovo je solidna zgrada sa vodom, sa tuševima. U Ramskom ritu su spavale na boksovima naslaganim, ovde su kreveti. Lepo uređen krug, kuhinje… Kratko smo bili u tom Ramskom ritu, i nije bilo neke veće diferencijaciji, ja nisam Ramski rit po tome zapamtila. Ta diferencijacija počinje snažnije da se ispoljava tek u Zabeli.

Svetlana Lukić: Za Veselina Popovića ste čuli da je, kako kažete, bio ženskaroš, a s druge strane, sumnjali ste sve vreme u njegove političke motive. Kakvi su bili ti motivi?

Marija Zelić Popović: U njegove političke motive sam počela da sumnjam u Zabeli, onde gde smo sad svi bili zajedno. Ne samo da sam sumnjala ja, u njegove političke motive su na kraju posumnjale i same kažnjenice. I kažnjenice su posle njegovog bekstva tvrdile kako su one od prvog dana znale da u Upravi postoje dve linije: jedna linija, to je linija Marije Zelić, to je linija Centralnog komiteta, i druga linija je Veselin Popović, to je linija Kominforma. Kako sam ja njega osetila, u Zabeli, da on apsolutno nije na pozicijama Partije, da je on neprijatelj, to sam osetila po nekim njegovim istupima. Recimo, Jovanka Lebl kaže neki dan da je on govorio: Šta ćete na slobodi, bolje vam je ovde nego na slobodi. Ja sam to osetila prvo prema njegovom odnosu prema vaspitnom radu. Za njega je bilo, recimo, bitno da se formira folklorna grupa, da se formira hor, pa je onda, molim vas, formirao neki zečarnik tamo, neke kuniće, pa je sa kažnjenicama tamo provodio slobodno vreme, pa su oni gledali te kuniće tamo… Uveče ih sazove, skupi ih sve u jednu veliku salu, on se razbaškari s jedne strane sale, puši, pa mu kažnjenice pevaju sevdalinke, da mu pevaju ljubavne pesme, njima oči užegle, mlade devojke, mlade žene, lišene slobode pre nekoliko meseci… Onda, on ne insistira na zapisnicima, uopšte im se ne obraća politički. Nikad nisam čula da je on od njih tražio da urade nešto, da se oslobode te svoje izdaje, da se oslobode iz zatvora, da što pre izađu na slobodu. Bila je masa tih njegovih istupa koja je u meni apsolutno stvorila uverenje da je on sigurni informbirovac.

Svetlana Lukić: Zašto to niste prijavili nadležnim vlastima?

Marija Zelić Popović: Ja sam odlazila iz Zabele, tri puta sam odlazila na referisanje u Beograd. Prvi put sam išla kad je trebalo da pustimo prvu grupu, a prvu grupu smo, pazite, pustili za 29. novembar. Znači, došle su avgusta, 29. novembra je prva grupa hapšenica puštena. Kolika je ta grupa bila? Jedno 40-50, 70 ili 35, ili… ne znam, žena. Uglavnom, to je bila jedna grupa koju sam ja otpratila, ne znam zašto je trebalo da ih ja otpratim do Železničke stanice Beograd, valjda zbog nekih isprava, ali ja sam išla i na referisanje Voji Biljanoviću. Ja mu referišem, kažem da je prva grupa stigla i ja sam tada već bila odlučila da postavim pitanje Veselina Popovića, njegovog moralnog lika, i njegovog političkog opredeljenja. I sa tom namerom sam ušla u kancelariju. Voja Biljanović me pitao kako je u Zabeli, ja sam na sve to odgovorila, ali meni je ponestalo snage da razgovaram o Veselinu Popoviću, jer sam se pitala, a čime ćeš ti to da dokumentuješ? A radi se o oficiru UDBE, major je bio. I ja se vratim, neobavljenog posla. Još dva puta sam išla u Beogradu, znam da sam išla u februaru mesecu, kad smo trebali da pustimo jednu grupu. I mi se ne složimo. On predloži jednu kažnjenicu, i ja se s tim ne složim. Reko: Ne. Po mom mišljenju, ona nije zrela za puštanje. A ta kažnjenica je vrlo često odlazila kod njega na raport, tako se zvao odlazak na razgovor kod Uprave, vrlo često je odlazila kod njega na raport, i ja sam osetila njegovu veliku bolećivost i neku čudnu vezanost između njih dvoje. Znate šta, ne bih ovde pominjala ime, možda je ona danas majka, ne bi bilo lepo da je pomenem. Osetila sam da tu nešto nije u redu, apsolutno, i rekla sam: Veseline, ja se s tim ne slažem. A primetila sam da on ima čudan odnos prema nekim ženama, nenormalan, mislim neuobičajen za odnos kažnjenik-upravnik. Inače, one su njega obožavale. Rekla sam vam da su postojale dve linije, i kažnjenice su se diferencirale na te dve linije. Kod mene su na razgovor i na dopunu zapisnika i na razgovor dolazile žene koje su htele da promene svoj stav, koje su htele da se oslobode Informbiroa, koje su htele da dopune svoje zapisnike, i koje su želele da izađu na slobodu; želele su da izađu na slobodu i one druge, ali one druge, koje su kod njega odlazile, njih su ove moje zvale banda. I tog februara, kad sam se vratila sa referisanja, Veselin Popović meni kaže, meni su trebala nešto kola, imali smo jedan džip, mi smo se služili zajedno tim džipom, meni kaže: Marija, slušaj, nemaš ništa protiv, kaže, ja popodne odoh malo na Dunav, da malo prošetam dereglijom, kaže, zadržaću kola negde do mraka ali, kaže, tebi ne trebaju pre 7 sati. Nemaš ništa protiv?. Pa, reko, Kakvi protiv, šta bih imala protiv. I ništa, mi smo zajedno ručali i razišli smo se, i negde popodne, ja sam se nešto motala po krugu, i na samoj kapiji sretnem njega; kaže: Odoh ja malo da se prošetam, a mogla bi i ti sa mnom. Rekoh: Ne bih, Veseline, ja sam umorna, ja sam jutros došla iz Beograda, umorna sam, ne bih. I on ode. I pade mrak, nema Veselina. I pade noć, nema Veselina, i dođe jutro, nema Veselina. I nema Veselina, i nema Veselina, i ja odem u Požarevac, i reko onim ženama iz administracije: Veselin je pobegao. I odem u požarevačku UDBU i javim UDBI za Beograd. Reko: Veselin je juče popodne otišao da lovi na Dunav, međutim, nije se vratio. Ja mislim da je on pobegao. I kad sam to rekla, mene uhvati užasan strah. Reko, gospode bože… A da: šofer se vratio uveče. Šofer je njega čekao do ujutru. Šofer se vratio ujutru i kaže: Pa nema Veselina, on je otišao. I mene uhvati tek onda užasan strah. Reko otkud sad ja da proglasim čoveka prebegom, a major UDBE. Međutim, uveče dobijemo preciznu informaciju od graničara, kako je on prešao taj Dunav. Prešao je u Rumuniju jer je pozajmio deregliju od svog prijatelja, upravitelja Kazneno-popravnog doma, vozio ga je brodar, koji je bio slobodnjak, to znači čovek koji je imao pravo da se kreće van kruga, a pored njega je bio i milicioner. Milicionera je ošamutio, to smo posle doznali, milicionera je lupio nečim, pištoljem ili ne znam čime po glavi, i milicioner je kao vreća izbačen na rumunsku stranu. Međutim, posle se vratila i dereglija i milicioner, slobodnjak je trebalo još nekoliko godina robije da odsluži, nije hteo da ostane u Rumuniji, vratio se u Jugoslaviju i odmah je oslobođen kazne.

Svetlana Lukić: Znate li šta se dogodilo sa Veselinom Popovićem, da li se vratio u Jugoslaviju?

Marija Zelić Popović: Veselin Popović se vratio u Jugoslaviju posle Brionskog plenuma, 1966. godine, i sada je advokat u Beogradu. Ja samo to o njemu znam i ništa više. Međutim, po povratku sa Golog otoka, odnosno sa Svetog Grgura, ja na Golom nisam nikad bila, po povratku sa Grgura ja doznam za Veselina Popovića istinu, odnosno, doznam je već mnogo ranije. A to je: da je njega je Rezolucija zatekla kao majora KOS-a, kontraobaveštajne službe, vojne; da je on imao kolebljiv stav u odnosu na Rezoluciju Informbiroa, i zbog toga ga se KOS oslobodio. Kako se on našao u UDBI za Jugoslaviju? Ko je njega primio u UDBU za Jugoslaviju i da radi u istražnom odeljenju UDBE za Jugoslaviju, i kao ženskaroš, a još usto doveo u žensko odeljenje, za mene je do danas ostala tajna. Ja sam mnogo čeprkala po tome. Za mene je to tajna i danas. Tu tajnu samo on zna. A još jednu stvar kad o tome govorimo: ja o njoj ne bih govorila da Jovanka Lebel nije govorila. Ne bih govorila zbog mnogo poštenih žena, da ne bi na njih slučajno sumnja neopravdano pala. Stvarno je dole imao harem, što je nedopustivo za moral jednog komuniste, OZN-ovca, upravnika. Čujte, ako je bio ženskar, pa on je imao mogućnosti svaki dan da ode u Požarevac, da dođe u Beograd, zar je bio upućen na kažnjenice? A u tom haremu bilo je i žena pred kojima se on ispoljio kao Informbirovac. I upravo ova oko koje smo se sporili da li da izađe ili da ne izađe, za koju je on insistirao da izađe, ja rekla ja mislim da ona ne treba izađe, i ova koja je bila glavni povod moje sumnje da je on informbirovac, on je njoj rekao tog dana, dok sam ja bila na poslednjem referisanju u Beogradu: Ja sad moram da bežim, više nema čekanja. Marija je otišla u Beograd da me prijavi. Marija će ovoga puta da me u Beogradu sigurno prijavi, i ja više nemam kud. I njoj je dao uputstva, kad izađe na slobodu, sa kim da se poveže. Veza na koju je on uputio je vanredno uticajan i vrlo poznat jugoslovenski komunista. Da li je, verovatno je hteo da nas obmane, i da će od njega ona dobiti instrukcije za dalji rad.

Svetlana Lukić: Je l’ ste vi posle njegovog bekstva u Rumuniju sproveli istragu među kažnjenicama?

Marija Zelić Popović: To je bilo prvo.

Svetlana Lukić: Da li ste osećali da su vas se zatvorenice plašile, da su imale razloga da vas se plaše, fizički?

Marija Zelić Popović: Kako fizički?

Svetlana Lukić: Pa, zato što ste po pričama, i to ne samo Jovanke Lebl, upotrebili represivne mere koje su bile i fizičke prirode.

Marija Zelić Popović: Mene se kažnjenice jesu plašile, jesu me se kažnjenice plašile. Plašile su me se ove koje još nisu revidirale stav. Plašile su me se. Ali kad govorite o represivnim merama i o… da li su me se fizički plašile, ja nikoga nisam ošamarila. Ja nikad fizičku meru ni prema jednoj od njih nisam primenila. Ja sam bila vrlo stroga u odnosu na ove koje su bile uporne u nastojanju da ne revidiraju svoj stav. Ja sam njima vrlo jasno stavljala do znanja: Dok ne revidirate svoj stav, na slobodu ne računajte. To je ružno što ću sad reći, ja sam njima na Golom otoku govorila: Pa ostavićete kosti ovde, nećete izaći odavde. Nema izlaska na slobodu dok ne revidirate taj stav. A da bi revidirale stav, dajte najpre dopunite sve svoje zapisnike. Bez toga vam slobode nema.

Svetlana Lukić: Na osnovu čega ste zaključivali da je neko revidirao stav, da li na osnovu verbalnog iskaza, recimo: Ja sam sada za Tita, nisam za Staljina? Kako ste odlučivali ko je zreo da izađe na slobodu, a ko da tu ostane?

Marija Zelić Popović: Ja sam to zaključivala prvo po njihovom zapisniku. To je bilo osnovno. To je bio prag. Dok ona ne raščisti sve svoje veze sa Informbiroom, dok ona ne otkrije sve svoje veze sa Informbiroom, dotle o revidiranju njenog stava nema govora. Nikakvu važnost tom verbalnom izjašnjavanju nisam davala. Znači, prvo dopuni zapisnik, pa onda odnos prema radu, pa odnos prema nama, pa odnos prema koleginicama, pa… masa elemenata tu… teško je to opisati, pa s kim se ona druži, da li se druži sa revidirkama ili se druži sa onima koje nisu revidirale, ili lavira između jednih i drugih, bilo je tu i mutljavine i prelaza s jedne strane na drugu stranu, i tako dalje.

Svetlana Lukić: Jovanka Lebl je tvrdila da je osuđena na osnovu jednog vica koji je ispričala, vica o Josipu Brozu.

Marija Zelić Popović: Čujte: ja se predmeta Jovanke Lebl ne sećam. Ona je bila uhapšenik beogradskog odeljenja. Ja se njenog predmeta ne sećam. Verujem da njen prestup nije bio veliki. Možda je bio i samo taj vic.

Svetlana Lukić: Recimo da ste vi bili njen islednik u zatvoru, da li biste smarali da ju je potrebno izolovati, uhapsiti? Šta bi vama taj vic govorio?

Marija Zelić Popović: E, sad se moramo vratiti u 1948. godinu. Danas taj vic ne znači ništa, taj vic je naivan. Međutim, 1948. vic „Odgojili smo ljubičicu belu od 100 kila“, za mene bi on odražavao odnos prema Titu. Nije Tito tada bio ličnost za viceve. Nije on bio podesna ličnost za viceve. Tito je tada bio sinonim borbe za slobodu, za nezavisnost, protiv vazalstva; za biti ili ne biti Jugoslavije. Ja, recimo, takav vic nikad ne bih to ispričala, tada. Za mene bi u to vreme taj vic već bio pokazatelj određenog političkog raspoloženja. Međutim, ne verujem da bih je hapsila zbog toga. Ne verujem da bih je hapsila zbog toga. Mada se zbog tog vica moglo otići u zatvor 6 meseci, tada. Mislim da se moglo otići, zbog takvog vica o Titu. Ne bih je kaznila. Ona je u pravu samo u jednoj stvari koju je rekla: da sam ja ostala još na Golom otoku, ona ne bi bila izašla onda kad je izašla. To je sigurno. Mislim, ja je ne bih bila još pustila.

Svetlana Lukić: Mislite da nije bila…

Marija Zelić Popović: Pa nije bila zrela za puštanje. Apsolutno nije bila zrela za puštanje.

Svetlana Lukić: Šta je promenilo u životu u logoru, i šta je opredelilo dalju sudbinu tih zatvorenica i vašu, sa stanovišta bekstva Veselina Popovića? Da li se nešto bitno promenilo?

Marija Zelić Popović: Bitno se izmenilo. Prvo, promenili smo lokaciju, znači da se iz Zabele selimo na Grgur. To je otočić do Golog otoka. To je negde u bespuću onog Kvarnerskog zaliva, go otok, nešto malo manje go nego Goli otok, kamen, bez vode, opet bez svetlosti, opet bez radija, opet potpuno izolovani, ovde bar nekad možeš da odeš do Požarevca pa prošetaš one dve ulice, ovde si potpuno odvojen od sveta. A osim toga, sad tek dolazi do strašno brze diferencijacije, raslojavanja tih informbirovki i sukoba među njima. Jer, dok je Veselin Popović bio u Zabeli, on tu diferencijaciju nije dozvoljavao. Ona se vršila, ali se vršila nekako tiho, da je on mnogo i ne primeti.

Svetlana Lukić: Vi tvrdite da Sveti Grgur, tj. kamen nije bio predviđen za žene?

Marija Zelić Popović: Apsolutno nije bio predviđen za žene. Za žene su bili predviđeni poljski radovi, lakši poljski radovi u Požarevcu. Međutim, kad je upravnik pobegao, verovatno Uprava i u ovoj drugoj UDBI za Jugoslaviju, rekla – pa ne možeš ih dalje više ovako pustiti, daj ih stavi pod neku čvršću kapu, pod neku čvršću upravu, i nas sad sele. I treba nas seliti, jer čujte, stalno se krilo to mesto logora. Recimo, kad sam ja išla u Ramski rit, meni je drug Voja Biljanović rekao: Slušaj, nikome nemoj da otkrivaš lokaciju gde ste. Pa dugo se krila i lokacija Golog otoka. I sad ja tvrdim da za žene Goli otok uopšte nije bio predviđen. Da je bio predviđen oni bi bili istovremeno kad je muški Goli otok, kad su pravili barake, oni bi napravili… jer je Grgur bio prazan, nisu morali da ga iseljavaju. Za žene je bio predviđen daleko lakši posao, primeren ženskoj fizičkoj kondiciji. Sasvim bi im drukčija sudbina bila. Niti bi bilo kamena, niti bi bilo te užasno bolne diferencijacije koja je nastala posle Veselinovog bekstva. Sad vi najednom imate jedno užasno haotično i nesređeno stanje. Pobegao je upravnik, ostavio je svoje veze. Veze su mu ostale u zatvoru. Te veze treba otkriti, te veze treba raščistiti i s tim vezama se treba konfrontirati. A te veze su žilave, te veze su uporne. Te veze se nisu javljale nama pa da kažu: Znate, i meni je Veselin to rekao, i to mi je rekao, i ja sam bila njegova ljubavnica. I sad nastaje teško vreme za žene. I možda ima istine u tome: nisu one krive što je Veselin pobegao, ali ipak su one platile ceh što je Veselin pobegao. Platila sam ga i ja, jer bih u februaru otišla kući, i ne bih imala golootočkih trauma.

Svetlana Lukić: Molim vas: kad kažete traume golootočke, i sa ličnog stanovišta, i sa stanovišta zatvorenica. U čemu su se one sastojale? U čemu se sve sastojala ta surovost Golog otoka i kao lokacije i kao posebnog režima u odnosu na Zabelu?

Marija Zelić Popović: Prvo, lokacija je stravična. Go otok, go, nenaseljen otok, sa drvenim barakama, otok nema vodu, voda se donosi cisternama. Barake, drvene. Mrak. Sunce koje žari. Bura koja dere, koja stvara u čoveku beznađe. To je ta psihička strana lokacije. A sad, s druge strane, jaka konfrontacija. Sad prvo do snažne diferencijacije koju je Veselin Popović kočio. Sad se ta diferencijacija razbuktava, i dolazi do snažne konfrontacije između revidirki, odnosno aktivistkinja, i ovih koje nisu revidirale. E sad, mi više nismo uprava za sebe, mi smo sad pod upravom Golog otoka, čija je uprava muška, na muškom Golom otoku, i verovatno, služeći se njihovim iskustvima, mi prihvatamo neke njihove organizacione šeme. Mi sad tom aktivu revidiranih žena pokušavamo da damo i neku organizacionu formu, i mi od žena aktivistkinja revidiranih mi formiramo centar koji, u stvari, rukovodi tim aktivom, a koji je vezan za nas.

Svetlana Lukić: Vama podnose izveštaje?

Marija Zelić Popović: S nama sarađuju, s nama vrlo usko sarađuju. To je naša produžena ruka, u stvari. Oni vode zapisnike, oni primaju nove kažnjenice. Pošto se one odlično poznaju međusobno, one predlažu bojkot, ja se s njima konsultujem i koga pustiti na slobodu. Mnogo ružno… Mnogo je ružno…

Svetlana Lukić: Pomenuli ste termin bojkot. U čemu su se sastojale, kako su izgledale najoštrije kazne koje su se primenjivale? Bojkot, izolacija, topli zec?

Marija Zelić Popović: Ne, topli zec, to je termin sa muškog Golog otoka. Kod nas je postojao špalir. Taj špalir se pojavljuje kod nas tek na Svetom Grguru. Mi špalira u Zabeli nismo imali. To je verovatno isto iskustvo sa muškog logora. To znači, kad dolazi nova grupa kažnjenica, onda njih dočekuju aktivistkinje. Formiraju jedan špalir, i kroz taj špalir sve kažnjenice treba da prođu. One im viču bando, bando, bando, šamaraju… bilo je predviđeno da ih pošamaraju… malo ih šamaraju… neko je šamarao, neko nije šamarao, neko je bogami i dobro tukao, to niste mogli da regulišete… i to je bio taj špalir kroz koji oni prolaze. Dakle, novodošle kažnjenice prolaze kroz špalir aktivistkinja. To je način na koji aktivistkinje primaju uhapšenice koje dolaze iz istražnih zatvora. To je špalir. A bojkot i izolacija. Ne znam jesmo li mi izolaciju imali, izolaciju u smislu u kome je muški otok imao, mi to nismo imali. Tamo, ne znam, pominju neke žice, neke petrove žice, ne znam ni ja, nešto pod zemljom; mi to nismo imali. Ali imali smo, recimo, bojkot. Bojkotovana je bila Brana Marković. Znači, s njom niko ne sme da razgovara… mada je Brana tvrdila da nije ona bojkotovana, eto, i to je njen bezobrazluk, kaže: Ne bojkotujete vi mene, bojkotujem ja vas; ja s vama neću da razgovaram, kažnjenicama je govorila. Bojkot znači: niko s njom ne razgovara. Jesu je vređali. Znam da je nosila ovde neku tablu ja sam izdajnik ne znam čega, i ona je osuđena na teži rad. Ona je radila duže. Te žene pod bojkotom i te žene prema kojima su primenjivane najteže kazne, one su radile najteže poslove. To znači, one su nosile kamenje. Pa, valjda su kamenje nosile sve, međutim nije se samo kamen nosio. Ipak smo mi nešto tamo našli, našli smo nekih malih vrtača, pa se nešto po tim vrtačama radilo. Pa da bi se one zaposlile, mi smo se selili sa jednog kraja otoka na drugi kraj otoka, jer ipak nešto moraš da radiš. Šta su one još radile? Šta su one još radile? Pa ništa, radile su oko tog uređivanja kruga… A ove kažnjene, ove okorele, one su radile na nošenju kamena. To je bilo jako teško i jako ružno, i teško mi je bilo da sretnem i Branu i ostale kažnjenice, i verujte mi da otuda ne samo ja, svi mi nosimo traume otuda. Ali drukčije se nije moglo. U ono vreme, drukčije se nije moglo. Danas govoriti o Golom otoku, sa ovih pozicija, a nemati stalno u vidu okolnosti u kojima je taj Goli otok formiran, okolnosti u kojima su te mere primenjivane, to je stvarno smešno i bespredmetno. Čujte, mi smo stalno živeli u strahu od agresije spolja. Ja sam stalno sa zapisnicima. Nisam ja žurila sa zapisnicima zbog toga što sam ja sadista ili što mene strašno interesuje koga je ona ostavila napolju, nego sam žurila jer sam mislila: pa mi možemo biti napadnuti, a neprijatelj je napolju još ostao. Verujte mi, ja sam išla tako daleko sa ženama koje kad revidiraju svoj stav, pošto ona otkrije sve svoje veze, s kim je radila, ja idem s njom i dalje, što danas sa pozicija demokratije koja se zastupa i koja se zagovara sa pravom, što danas izgleda apsurdno. A ja, pošto već uspostavljen je neki kontakt, blizak, između mene i nje, ja je pitam: Šta misliš, s kim si dolazila u dodir? Da li još ima nekoga ko bi bio za Informbiro, ko je informbirovski raspoložen? ne da bi mi hapsili te ljude, nego da bi ovladali situacijom u zemlji, možda da bi registrovali te ljude, u slučaju ratne situacije, da ga ne postavljaš na neko istureno mesto, a ne da bi ih hapsili. Moram da vam kažem da ja i danas tvrdim da se nije sudilo mišljenju. Sudilo se delatnosti. E sad, bili su različiti kriterijumi pri hapšenju. Recimo, ja sam imala slučaj jedne devojčice od 14 godina, Bosanka je bila. Ona je bila sestra jednog UDB-ovca. Brat njen je molio drugove da je uhapse i da je pošalju u kazneno-popravni dom. Ja sam od njega dobila jedno pismo.

Svetlana Lukić: Zašto je molio?

Marija Zelić Popović: Molio je jer ga je bilo strah, kaže, počela je da lupa, počela je njemu da prebacuje da kod nas nema diktature proletarijata, da to nije ono za što su se komunisti borili, pa onda je počela da lupa da, znači, ona hoće diktaturu proletarijata, onda je počela da govori kako kod nas ima crvene buržoazije… I ja nju pozovem na razgovor. Reko: Pa šta je ovo? Šta ćeš ti meni sad ovde? Ti si tražila diktaturu proletarijata. A ona ko lutkica, 14 godina, pa onako rumena… meni dođe da je pomilujem… sto puta mi je došlo da je.. pa one njene plave okice, ovako užagrene. Meni dođe da je pomilujem, dete jedno! Pa, rekoh, tražila diktaturu… Jesam. Pa, reko, jel ti voliš diktaturu? Volim. E, pa, reko, sad imaš diktaturu proletarijata. Pa jel ti lepo ovde sad? Pa nije. Pa šta misliš, kako bi ti tek bilo u pravoj diktaturi proletarijata? Pa zar nije lepše biti slobodan nego biti pod diktaturom? Pa jeste. Pa šta si još ovo pričala? Pričala si da se drugovi voze kolima? Pa jesam, oni se voze kolima. Pa, reko, šta bi trebalo, na magarcima, šta si htela, na magarcima da jašu? Ma čujte, da se mi sada razumemo: bilo je kritika, bilo je i nekih opravdanih kritika. Zbog toga niko nije hapšen. Međutim, ovaj čovek se prepao, grešnik, da ona ne ode, sestra mu jedina, da ne ode negde sa informbirovcima, i ko veli, ajde ti malo u zatvor pa se vrati. Nemam pojma šta je dalje s njom bilo. Eto, to su neke ovako, smešne stvari.

Svetlana Lukić: Često se govori, u poslednje vreme pogotovo, da su mnogi koji su osuđeni kao informbirovci i koji su otišli na Goli otok ili Sveti Grgur, misli se i na muškarce i na žene, da je jedan bitan procenat uhapšen zato što ih je neko denuncirao bez ikakvih razloga.

Marija Zelić Popović: Ja sam neki dan pročitala u Politici, i užasno sam se iznervirala, u Odjecima, u nedelju. Ne znam, zaboravila sam kako se zove autor tog malog članka, koji se zgražava, kaže da mu se kosa dizala na glavi kad je pratio ovu emisiju Goli život Danila Kiša, i kad je shvatio kako su jadne, nevine žrtve stradale na Golom otoku, izložene nasilju monstruoznih, sadističkih, ne znam ni ja kakvih sve elemenata, policijskih. Jer stvarno, kad pogledate neki dan na osnovu jedne emisije, Jovanka Lebl je ispričala vic, dobro, ja mislim da se za taj vic onda moglo dobiti 6 meseci zatvora. Ona je valjda toliko bila i administrativno kažnjena, na 6 meseci, valjda toliko kaže da je kažnjena. Na godinu ona kaže da je kažnjena, da. A ova druga žena je stvarno bila nedužna. I sad, na osnovu toga se stiče utisak da je Goli otok bio otok nedužno izolovanih i nedužno maltretiranih ljudi. Ja znam, mi u UDBI za Jugoslaviju smo hapsili zbog delovanja, ne zbog izjašnjavanja. Mi zbog izjašnjavanja hapsili nikoga nismo. Mi smo hapsili samo zbog organizovane informbirovske delatnosti.

Svetlana Lukić: Vi ste njih tretirali kao petu kolonu, verovali ste da, ukoliko Sovjetski savez napadne Jugoslaviju, da će oni biti peta kolona, to je bio vaš stav?

Marija Zelić Popović: Ne samo da je to bio naš stav; oni su bili, ukoliko Sovjetski savez, a stalno je bila prisutna kod nas bojazan da nas Sovjetski savez ne napadne zajedno sa ostalim informbirovskim zemljama, jer čujte, stalno su na granici bile u to vreme njihove vojne snage. Ne samo što bi oni bili peta kolona u slučaju da se izvrši agresija na Jugoslaviju; oni su čak mogli biti i začetnici, uzročnici agresije na Jugoslaviju. Jer kad je Staljin upućivao poziv zdravim snagama na rušenje jugoslovenskog režima, jugoslovenskog rukovodstva, to bi u onim uslovima apsolutno izazvalo metež u zemlji, haos…

Svetlana Lukić: Građanski rat?

Marija Zelić Popović: Građanski rat. I to bi bilo direktan povod za upad… i to bi bilo jedan od povoda za upadanje ovih trupa kominformovskih zemalja u našu zemlju. Nikada mi ne bi hapsili zbog toga što je ona informbirovka. Pa može ona da bude informirovka koliko god hoće, ali nek ona misli o Staljinu šta hoće, nek ona meni kaže… nek ona meni ukaže na neprijateljska uporišta napolju. Ja njih moram i hoću da iščupam, jer ona pričinjavaju potencijalnu opasnost za zemlju, u to vreme. E čujte: i najrigidniji kritičari tih naših mera i Golog otoka, svi se slažu da je izolacija bila potrebna. Kažu: izolacija da, represija ne. Ne, sa današnjeg stanovišta, sigurno takvih represija ne bi bilo.

Svetlana Lukić: Kada kažete represija koja je bila posledica te žurbe, šta kažete na optužbe nekih Golootočanki da neke represivne mere objašnjavaju vašom ličnom surovošću?

Marija Zelić Popović: Pa sad, to je njihovo gledanje, to je njihovo da ocene. Ja ne znam šta one smatraju pod mojom ličnom surovošću. Ja priznajem da sam bila vrlo kategorična i vrlo, vrlo, vrlo… stroga, u odnosu na njih, naime vrlo nepopustljiva, bila sam nepomirljiva sa njihovim stavom. Stravično sam bila nepomirljiva. A inače ne znam šta pod mojom surovošću, šta pod mojom surovošću smatraju. To one neka objasne, šta je to moja surovost. Možda je to moja surovost zato što sam rekla: Nećeš napustiti dok ne revidiraš stav, dok ne popuniš zapisnik, nema ti izlaska sa slobode. Tu ćeš ostati, pa gotovo… pa do kraja života, do kraja života. Šta ti ja mogu.

Svetlana Lukić: U emisiji Danila Kiša mislim da je Jovankom Lebl rekla: Da je Marija ostala na Golom otoku, niko ne bi živ napustio Goli otok.

Marija Zelić Popović: Niko ne bi živ napustio Goli otok. Međutim, dok je Marija bila tamo, odnosno dok sam ja bila tamo, masa žena je napustila Goli otok. Nekoliko grupa sam ja pustila sa Golog otoka.

Svetlana Lukić: Sudeći po onome što sam čula o muškom Golom otoku, bilo je zatvorenika koji su dobijali frakture lobanje, zatvorenika koji su izvršavali samoubistva, koji su umirali… Da li je bilo smrtnih slučajeva dok ste vi bili na Golom otoku?

Marija Zelić Popović: Jeste. Bilo je jedno samoubistvo, ja se ne sećam zbog čega je bilo to samoubistvo, to od Jovanke Lebl čujem neki dan da je žena trebalo da popunjava zapisnike a da je nevina bila uhapšena, to je ta grupa koju je Nikitović poslao zatvor, i bio je jedan slučaj dizenterije. Dizenteriju smo često imali. Vode nije bilo, cisterne nisu bile u redu, i tako. E, mislim da je jedna žena umrla u Ramskom ritu. Ne u Ramskom ritu nego u Zabeli, da je u Zabeli sahranjena.

Svetlana Lukić: S obzirom na broj zatvorenica…

Marija Zelić Popović: Ne, to nije veliki broj, ali… šteta je i to, mislim. Šteta je, svaki život je šteta.

Svetlana Lukić: Molim?

Marija Zelić Popović: Svaki život je šteta. Ja verujem da sam bila surovija od drugarica koje su posle mene došle, iz prostog razloga što sam ja radila u surovijim uslovima. Ja sam ušla u logor. Ja sam prihvatila, ja sam njih prihvatila. Za moje vreme je započeta i diferencijacija i sukobi i organizacija… i ja sam bila u vreme najjačeg naleta Informbiroa na Jugoslaviju. Ja sam bila od 1949. do 1951. godine. Štogod je vreme više prolazilo, sve je više Informbiro jenjavao, i to je normalno da su ove druge mogle biti tolerantnije od mene, i da recimo drugarica koja je na kraju bila ostala sa njih 20, da je mogla čak da im preporuči da se mažu, jer one skoro izlaze na slobodu, i tako dalje. Ja nisam mogla tako da radim sa njih 5 stotina koliko sam ih primila od kojih, prvih dana samo sa jednom mogla da razgovaram. Ja sam bila oštra, rigidna sam bila. Nisam drukčija mogla da budem.

Svetlana Lukić: Svetozar Vukmanović Tempo i još neki visoki političari su tvrdili da mnogi u visokom političkom rukovodstvu Jugoslavije nisu znali za Goli otok i Sveti Grgur. Da li je moguće da neko u Centralnom komitetu nije znao za logore?

Marija Zelić Popović: Za Goli otok su morali da znaju, iz prostog razloga što je u Borbi objavljeno pismo… Oni su morali da znaju da su informbirovci negde izolovani, oni su to morali da znaju iz prostog razloga što je Borba objavila pismo u kojem se informbirovci odriču Informbiroa. Znači, oni su negde. Da li su oni znali lokaciju, ja to ne znam. Isto kao što su znali da su i žene izolovane. E sad, ja mislim da se oni svi ograđuju od toga da nisu znali za metode koje su primenjivane na Golom otoku. Verovatno nisu. Nisu bili na Golom otoku ili se nisu interesovali, ili… verovatno se o tome radi. Inače, morali su da se pitaju gde su svi ti uhapšeni informbirovci. Pa tu je bilo i njihovih poznanika, izvinite, bilo je ministara iz Crne Gore, iz crnogorske vlade, i to poznatih ministara koji su nestali iz javnog života; pa bilo je mnogo funkcionera iz Bosne i Hercegovine, pa je bilo ministara iz Srbije, iz Beograda, iz federacije, pomoćnika ministara. Nije moguće da njih nije interesovalo gde su ti ljudi nestali. Prema tome, znali su da su ti ljudi izolovani. E sad, za metode koje se tamo primenjuju, to možda i nisu znali. Ma da, najjednostavnije i najpopularnije je uvek sve svaliti na policiju, i gotovo. To je najpopularnije. Udari po policiji, i tačka. Ne znam.

Svetlana Lukić: Marija, da vas pitam nešto lično: da je tada u vašoj porodici ili među bliskim prijateljima bilo nekoga za koga ste sumnjali da je informbirovac, da li mislite da biste i u tom slučaju ostali dosledni i čvrsti ili biste napravili neki kompromis?

Marija Zelić Popović: Sad ću ja vama reći nešto što mi je jako bolno: kad sam se vratila sa Informbiroa, moja mlađa sestra se zaljubi u jednog informbirovca koji je bio pomoćnik ministra ne znam čega u Srbiji. I zaljubi se. I ona meni to saopšti. I ja decidirano njoj postavim: ili on, ili ja. I ona se bez dvoumljenja opredeli za mene, što izmeni njen život potpuno. Umrla je. Ne zbog toga, ali umrla je. I izmeni njen život u pežorativnom smislu. To je jedno. Drugo, kad ste me u početku pitali kako sam javila sestri: ja sam otišla i kod svoje rodbine ovde u Beogradu, i jedna od mojih rođaka mi kaže: Šta je ovo bilo? Pa, reko, ja i došla zbog toga. A ona kaže: E, bogami, neće tako. Riba smrdi od glave, i… Drugim rečima, riba smrdi od Tita. Ja lepo sednem s njom i razgovaram, i razgovaram. To je bila 1948, ona nije bila član, ta nije bila član partije. Ja lepo sednem i fino je razuverim i razubedim, i žena… ali pitali ste me da li bih ja… šta, da je neko moj bio informbirovac?

Svetlana Lukić: Da je neko vaš blizak bio informbirovac, da li biste se i njega ili nju, poslali na Goli otok?

Marija Zelić Popović: Ja sam o tome mnogo razmišljala. Prvo, vrlo sam često razmišljala o tome kako se muž odriče žene kad je ona informbirovka ili obratno. Nisam bila udata. Ali posle, kad sam bila udata, kad sam bila u braku sa Veljom, onda sam razmišljala: pa bože, da je sad ovo informbiro i da je Velja recimo informbirovac… i tu se meni odmah misli prekidaju: pa ne može Velja da bude informbirovac. Ako bi Velja bio informbirovac, i ja bih bila onda informbirovac. Oboje bi bili informbirovci. Jer, ako si s nekim blizak, ti se onda i prožimaš negde, tako uopšte na tu temu ne mogu dalje ništa da elaboriram, jer meni se čini da sve ono što je bilo oko mene, ono meni blisko, da su nam stavovi bili identični. Nikad nisam razmišljala o tome šta bi bilo… da li bi ih poslala na Goli otok jer sam mislila da je to nemoguće, zašto pored mene neko da ode, zašto neko moj blizak pored mene da ode u Informbiro? Zašto sam onda ja tu, kad sam ja ubeđeni antiinformbirovac? Pa kažem vam, evo, slučaj sa sestrom, ponavljam.

Ja kad mislim o Golom otoku, to je jedna moja… velika trauma. Svi smo mi traumatizirani koji smo na Golom otoku bili. Nismo mi sadisti bili, niko od nas nije bio sadista. Pominjem vam Branka Damjanovića. Pa to je divan čovek, to je širok čovek, to je laf jedan. Veselin Bulatović, pa to je toliko nežan i čovek, i otac, i suprug i drug. A šta sam ja to htela da kažem? Htela sam da kažem, ovaj…

Svetlana Lukić: Da ste svi vi imali traume.

Marija Zelić Popović: Svi smo mi imali traume, niko od nas nije bio sadista, niko od nas nije bio monstrum. Svi smo mi bili psihički zdravi ljudi, kao takvi smo i upućeni dole, o našim psihofizičkim kvalitetima se dole vodilo… ali situacija je bila takva da je i na nas je ostavila traume. Kad govorimo o torturi, kad govorimo o mučenjima, kad govorimo o špalirima, kad govorimo o fizičkim obračunavanjima, pa niko od nas, oni kažu da je to i naša perfidnost, ja nikoga ošamarila nisam, nikog, ni u istrazi, ni u zatvoru. Niti sam ikome vezivala žice niti sam naređivala da se žice vezuju, niti je tačno da sam rekla: Neka banda crkne. Sve je laž, totalna laž. Ali, ovaj… šta sam htela ono da kažem…

Svetlana Lukić: Optužuju vas da je to neka vrsta perfidnosti, jer ste prevaspitane, revidirane kako kažete, na neki način upućivali da budu surove prema ostalima. Jel u tom smislu perfidnost?

Marija Zelić Popović: Da. Da. Kao, niste to radili vi, nego ste to prepuštali drugima. Mi smo u toj diferencijaciji i u tom njihovom sukobljavanju pri diferencijaciji, mi smo postavili određene granice do kojih se sme ići, ali nam se često dešavalo da nam se situacija izmiče iz ruku. Izmakla nam se situacija iz ruku i tu su se dešavale najgore stvari, tu su se dešavala ta grozna batinanja, tuče, šta ja znam, izobličenja da te majka ne pozna i tako dalje. Izmakne nam… mi planiramo, jedna situacija nam se izmakne iz ruku. I to je kod nas stvorilo traume, i svi smo mi na neki način traumatizirani zbog toga.

Svetlana Lukić: Hoćete da kažete da ste i vi islednici i zatvorenice zajedno bili žrtve političkih okolnosti, žrtve vremena?

Marija Zelić Popović: Svakako. Svakako. Žrtve vremena smo bili, žrtve vremena i žrtve okolnosti.

Svetlana Lukić: Posle odlaska sa Golog otoka, da li ste sa mužem ili prijateljima razgovarali o tome šta se dešavalo u Zabeli, na Golom otoku, kako je izgledao vaš rad?

Marija Zelić Popović: Pa ja o Golom otoku, mislim ovako kao što sad s vama razgovaram, ja o Golom otoku, pa ja ne znam kad sam ja ovako o Golom otoku razgovarala s nekim. Prosto nije bio potrebe: sa ljudima sa kojima sam bila na Golom otoku, šta ima s njima o Golom otoku da razgovaram. Osim toga, ove druge nije ni interesovao, Goli otok, Goli otok. Ni sa kim u porodici ja ovako kao sa vama o Golom otoku nisam razgovarala. A moj muž bi mnogo više voleo da na Golom otoku nisam bila.

Svetlana Lukić: Da li vam je to rekao?

Marija Zelić Popović: Jeste.

Svetlana Lukić: Jel je rekao zbog čega?

Marija Zelić Popović: Pa, zbog mene. Kaže: zbog tvog mira, zbog tvog nervnog sistema, zbog tvojih nerava, bolje bi bilo da na Golom otoku nisi bila. I da do kraja budem iskrena, ni on se sa merama represije na Golom otoku nije slagao. Govorio je: Shvatam izolaciju, ali represivne mere, o kojima je on slušao, ne od mene nego od drugih, kaže, to je tamna mrlja u našoj Partiji. To je istina. Mada mi je i taj raskid, rekla sam vam, bio težak i bio bolan, ali 1966. godina, Brionski plenum, njega sam odbolovala. Meni se desilo da idem ulicom i zaplačem. Leto je bilo, Brionski plenum se održava i sad, posle njega održavaju se neki republički plenum, plenum Srbije, ono leto, otvoreni prozori, televizori trešte sa svih strana, deformacije UDBE, samo deformacije UDBE, deformacije UDBE, prisluškivanja… pa još onda kad čujem ove, ove Šiptare, te Veli Devu; te Džavida Nimanija, te ovog Fadilja Hodžu, te bože sačuvaj napad… to je grozno. A najgrozniji mi je bio napad na druga Marka, na Aleksandra Rankovića, jer ja Rankovića i Tita nisam razdvajala. Meni se činilo kao da su to dva tela i jedna duša. Doživela sam napad na Rankovića kao klevete, kao laži i klevete na Rankovića. A mi koji smo u UDBI radili, mi smo najbolje mogli da osetimo koliko je beskrajno veran i odan Ranković bio Titu. I sad najednom se na njega, na njegovu glavu sručuje ta lavina kleveta. I to sam strašno bolno doživela. Strašno bolno sam ja to doživela, i zbog toga sam odmah tražila, posle nekoliko meseci, Mišković nam je bio ministar, tražila sam prijem kod njega i rekla sam da tražim da se penzionišem, da tražim penziju zbog toga što želim da iz UDBE odem sa svojim jatom, misleći na drugove koji su zbog navodnih deformacija UDBE morali iz UDBE da odu, i od kojih su neki čak i hapšeni. Na to mi je on odgovorio: Vi svoje jato niste imali, vi nikakvom jatu niste pripadali. Reko: ja sam pripadala određenom krugu ljudi kojem sam verovala i sa kojim želim da odem. To nije nikakav razlog. Reko: Drugo, umorna sam. Dovoljno sam radila, dovoljan je moj obol socijalizmu. On mi je odgovorio: Nikad obol socijalizmu nije dovoljan. A onda treće, rekla sam: Čujte, ja nemam uopšte nikakvih želja da se ponovo dokazujem pred predsednikom Socijalističkog saveza Prilepa, Samoniklovim, koji je postavljen za šefa operative Državne bezbednosti. Predsednik Socijalističkog saveza Prilepa dolazi u UDBU, da bude šef, rukovodilac operative, to sam ja smatrala takvim šamarom i takvom diskvalifikacijom i službe, i nas službenika, da ja s tim nisam mogla da se pomirim. Međutim, na to mi ništa on nije odgovorio, rekao je samo Pa, vi uostalom i nemate uslove za penziju. Penzija ne dolazi u obzir. Dobro. Ja sam nastavila da radim još 2 godine, međutim, jednog dana nisam mogla više da se borim sa sobom, sa nekim svojim unutarnjim sukobima, dilemama, neslaganjima… i saopštila sam naprosto načelniku odeljenja da ja više neću da radim, i nisam došla više na posao. Ne znam. Ima tamo plaketa… dobila sam plaketu bezbednosti, otišla da tu plaketu bezbednosti uzmem… inače sam odlikovana ordenom, 1964. godine, Ordenom rada sa zlatnim vencem, i tu plaketu sam dobila, bezbednosti.

Svetlana Lukić: Vi ste bili ne samo politički nego i emotivno vezani za Tita, bili ste i emotivno i profesionalno vezani i za Aleksandra Rankovića. Sada, posle smrti i jednog i drugog, da li odlazite na nečiji grob?

Marija Zelić Popović: Odlazim. Na Rankovićev. Odlazim. I uvek mi je tužno.

Svetlana Lukić: Molim?

Marija Zelić Popović: Uvek, često ga se sećam sa velikim poštovanjem i tugom. Stvarno njega ubi prejaka reč. Evo vidite, sad mene na sve strane čerupaju zbog tog Golog otoka na način koji meni dosta teško pada. I ja sam vam i sama rekla: svi smo mi sa Golog otoka otišli traumatizirani, međutim, ja ipak moram da vam kažem: pored svega toga, ja sam i ponosna što sam u tom vremenu, u tom po zemlju tako opasnom vremenu, bila na tom isturenom frontu borbe protiv neprijatelja. Tako ja gledam na te stvari. Pa, da vam istinu kažem, ja sam na ovaj razgovor pristala… pa ne znam ni ja zašto sam na ovaj razgovor pristala. Nisam imala nameru da se branim uopšte, niti da demantujem bilo koga. Pristala sam, prosto… pa, jer ste od mene to tražili i zato što ste vi bili pristojni, što ste na jedan lep način to od mene tražili. Inače mnogo bi mi bilo lakše da sam pustila, nek pišu, pišu, pišu, pa će se ispisati, i gotovo. Ja nemam potrebu, ja ne osećam potrebu da se branim pred jugoslovenskom javnošću, a nemam potrebu ni da sa informbirovkama komuniciram na ovaj način, jer ja sve što sam o njima mislila, ja sam to njima dve godine iz dana u dan govorila, a znala sam vrlo dobro, vrlo dobro sam znala da dosta njih svoj stav nisu izmenile i koje upravo na mene gledaju ovako kao što sad i govore. Međutim, s druge strane, ponavljam vam: pa, ako sam učinila da se jedan deo njih vratio natrag normalnom životu, partiji, radu… pa i to je uspeh kojim sam ja zadovoljna. Ovo je moje viđenje, to je moja istina o Golom otoku, neću više… uopšte nemam razloga, nemam nameru uopšte da polemišem bilo sa kim.

Peščanik.net, januar 2000.