Prvobitno značenje ove reči je „čađ, gar, crn, iz čega proističe da je u pitanju demonski lik sa čađavo crnim licem; to je svakako predstava koja se temelji na francuskoj odnosno italijanskoj reči masque, maschera“.
Budući da se ne nudi nikakvo drugo objašnjenje ove reči – kako dalje ističe Wolfgang Seidel (Woher kommt das schwarze Schaf?), nemački lektor, autor i prevodilac – polazi se od jedne preindoevropske prareči.
Nije teško zamisliti da čađavo crno lice – crna maska – svoje poreklo ima u prastarim ritualnim običajima iz tamnih dubina istorije koji nisu pali u zaborav, zbog čega se ova, posebno arhaična reč, i očuvala.
Zanimljivo je da se u relevantnim rečnicima reč maska smatra arapskom, koja je potom ušla u španski, portugalski, francuski i druge evropske jezike. Ili se, pak, samo navodi francusko poreklo (masque), kako čitamo u Velikom rečniku stranih reči i izraza I. Klajna i M. Šipke (Prometej): „navlaka preko glave, lica ili dela lica koja skriva identitet osobe koja je nosi, obrazina“.
A maskara (od špan. mascara) je tu deo šminke za bojenje trepavica, dok je u Leksikonu stranih reči i izraza M. Vujaklije (Prosveta) maskara reč tur. porekla (maskara, mashara) i znači „šala, ismevanje, sprdanje, čovek sa obrazinom, maskom, šaljivčina, lakrdijaš, ismevač“.
I u (švajcarskoj) Wikipediji čitamo da reč Maske dolazi od arap. mashara sa značenjem „luda, poza, podrugivanje, zadirkivanje, obrazina koja se najviše koristi u pozorištu i umetnosti, kao i u ritualne i verske svrhe“.
Mali leksikon nemačkih reči arapskog porekla egipatskog germaniste Nabila Osmana (Kleines Lexikon deutscher Woerter arabischer Herkunft) je precizniji: arap. mashara: lakrdijašenje od sahara „sprdati se, rugati se čemu: nerazpoznatljivo lice. Arapska reč dala je špansku i portugalsku mascara, francusku masque, nizozemsku masche, englesku masc, dansku maske. Uz to, nemačku Maskerade, koja je u 17. veku preuzeta iz španskog mascarata“.
U pitanju su, znači, dve reči u mnogo čemu slične, a različitog porekla.
Ukratko, reč mascara, najverovatnije, ipak nije izvedenica od reči maska.
Nošenje maski prati čoveka od njegovih prvih početaka; njihovo poreklo leži u kulturnim odnosno religijskim ritualima. Za obraćanje bogovima zaštitnicima i zastrašivanje zlih duhova budući da se maskama pridavala posebna snaga. I posmrtne maske su se razvile od ritualnih i trebalo je da odbrane od zla i mrtvom obezbede častan izgled, ponegde i da preživelima daju magijsku snagu.
A po verovanju šamana maska je omogućavala njenom nosiocu pristup u drugi svet, identifikujući se, na primer, sa nekom mrtvom životinjom.
Sačuvani su ostaci maski od kamena ili metala, a shodno crtežima i od drugih materijala koji se nisu sačuvali (tkanine, perje, koža, papirus…). I vremenom ih je bilo raznih vrsta.
Kasnije, svoje mesto imaju maske i u crkvenoj arhitekturi (tzv. maskeroni), a u cilju zaštite od zla, gde se susrećemo sa demonski iscerenim likovima i strašilima koji treba da imaju apotropejsko dejstvo odnosno da odbrane od zla. I maska grčkog boga Dionisija služila je hrišćanima u srednjem veku kao slika đavola.
Ali, za srednji vek vezano je i korišćenje maske kao zaštitnog sredstva i u medicini; bile su od kože i služile su, pored ogrtača i rukavica, kao zaštita za lekare prilikom lečenja, naročito obolelih od kuge. Ponekad su maske širile mirise odnosno često su bile punjene travama i mirisima. U prvom redu da deluju protiv isparenja u vazduhu za koje se verovalo da prenose infekcije. I venecijanska zaštitna (kužna) maska sa dugim nosem u kojem su bile uljem natopljene parfimisane maramice trebalo je da štiti od smradi iz kanala budući da se verovalo da je to bio uzrok kuge.
I maske sa kosom Indijanaca Irokeza (u Sev. Americi) trebalo je da štite od bolesti, ali istovremeno i leče obolele.
U operacionoj sali maska je prvi put korišćena 1897. godine; bila je najpre jednoslojna i pokrivala je nos, usta i bradu. Još tada se znalo da se prilikom govora, preko kapljica iz usta i nosa, šire bakterije, i to na udaljenost od četiri do pet metara.
U kasnijim godinama se pokazalo da maske štite nosioca. U vreme španskog gripa u San Francisku (1918) morale su se obavezno nositi maske.
I vremenom su se sve više koristile, i to višeslojne, pa su se infekcije rane, nakon operacija, smanjivale.
Četrdesetih godina potisnuće ih, za neko vreme, antibiotici, da bi, potom, ponovo bile aktuelne, uz nove vrste i materijale.
Tokom vremena, međutim, maske su dobijale sve širu primenu služeći baš raznovrsnoj zaštiti; da bi se mogli kretati inkognito venecijanski plemići idu sa dugim crnim svilenim ogrtačen i trorogom maskom na glavi (bauta). Iz istog razloga čak i evropske krunisane glave (Jozef II, rimsko-nemački car) pod zaštitom maski šetaju slobodno po Veneciji (mnogo kasnije anonimnost će uspešno obezbediti maskenbali).
Tako je, u 17/18. veku, maska postala modni detalj, ne samo u vreme karnevala.
Ali, ide se i dalje i maske sve više služe kao zaštita od hemikalija, vrućine, zime, svetla, pa u sportu, građevinarstvu, nose se i na demonstracijama (što se ponekad izričito zabranjuje), za zaštitu svedoka na sudu. Najzad, imaju svoje mesto i u policiji, kao i u svetu kriminala. I, ne na poslednjem mestu, i prilikom proizvodnje hrane.
A kod australijskih Aboridžina, opet, maska je deo arhitekture za zaštitu kuće.
Uz, naravno, njenu nezaobilaznu ulogu u umetnosti, od antičkog teatra do danas.
Nezaobilazna je, nažalost, i danas i za bukvalno sve stanovnike naše planete u borbi protiv pandemije covid 19.
No, da se, ipak, vratimo na početak i pomenemo revenu, običaj koji je bio sačuvan u okolini Novog Pazara; tamo su se žene okupljale na groblju i tom prilikom se ponašale dosta slobodno, pa i razuzdano, negde su se garavile po licu ili su stavljale maske.
A „okupljanje žena na revenu i njihov unekoliko orgijastički pir i ponašanje – kako dalje čitamo u Srpskom mitološkom rečniku (Etnografski institut SANU, Beograd) – pokazuju da se ova ritualna aktivnost odvija u vreme prelaska iz jednog u drugo godišnje doba, na prelasku zime u proleće i da, pored socijalne, ima i bitnu religijsko-ritualnu funkciju: uspostavljanje veze sa natprirodnim silama, svakako htonskog karaktera, da bi se magijskim putem podstakla obnova prirode, plodnost, zdravlje i napredak ljudi, stoke i useva“.
Iz istog Rečnika saznajemo, takođe, da se maska „kod Srba održala kao rudiment prastarih kultova, sada u zabavnoj ulozi“.
Peščanik.net, 15.10.2020.
KORONA