Radio emisija 29.01.2010, govore: profesorka prava Vesna Rakić-Vodinelić, Dejan Ilić iz Fabrike knjiga i dramska spisateljica Biljana Srbljanović.
Svetlana Lukić: U Beogradu je od jutros saobraćajni kolaps, na mostu Gazela pukao je glavni nosač, zatvorena je jedna saobraćajna traka, zabranjen je saobraćaj vozilima preko 3,5 tone, ostali mogu da voze najviše 40 km na sat, a sve to je preduzeto, kaže direktor Puteva Srbije Zoran Drobnjak, da “nosač ne bi, ne daj bože, pukao.” Ne daj bože. Tako su Beograđanima i svima koji putuju iz Azije u zapadnu Evropu na raspolaganju samo mostovi koje su nam napravili Hitlerovi i Staljinovi vojnici. Ovo što smo sami napravili je, sačuvaj bože, puklo.
Da se podsetimo, Evropska banka za obnovu i razvoj i Evropska investiciona banka su nam još 2007. odobrile kredit za rekonstrukciju Gazele, ali, ali, uslov za oba kredita je raseljavanje Roma koji su živeli ispod mosta. Ne razjurivanje Roma, kako je to bila zamislila proevropska gradska vlast, nego raseljavanje po standardima Evropske unije. Uslov za dobijanje kredita i početak rekonstrukcije je da se Romima izgrade kuće od čvrstog materijala, a ne da im se daju barake u kojima sada žive.
Na ovom primeru je našem vladajućem polusvetu, koji u prigodnim prilikama lupeta o evropskim standardima i vrednostima, nacrtana veza između novca i evropskih standarda. Gradonačelniku Đilasu će možda pucanje glavnog nosača na mostu pokazati cenu njegovog neznanja o evropskim standardima, ljudskim pravima i pravima Roma, ma kako mu lično oni možda bili odvratni.
Gradonačelnik Beograda je, umesto da traži rešenje koje bi nam obezbedilo da povučemo novac od evropskih banaka i počnemo makar da postavljamo skele na Gazeli, ovih dana bio u Sevojnu. Zašto u Sevojnu, koje koliko znam nije beogradska opština?
Ušao je u kuću nekog kućnog domaćina kome je uveden gas, gradonačelniku je pripala čast da prvi potpali šporet na gas na koji je vesela domaćica pristavila džezvu u čast visokog gosta iz Beograda. Šta ima gradonačelnik Beograda da pali šporet u Sevojnu – pa nije hteo da zaslugu za gasifikaciju nekoliko domaćinstava prepusti političaru iz neke druge stranke, jer je u trenutku kada je država pomogla gasifikaciju u Sevojnu, a to je bilo pre nekoliko godina, on bio u ministarstvu za NIP i nije lud da njemu i DS-u Škundrić i SPS otmu zasluge za narod.
I posle se čude i skandalizuju što su zaposleni u Centru za strna žita iz Kragujevca odlučili da štrajkuju, traže svoje plate, ne ispred opštine, vlade, nego ispred sedišta DS. To jeste novina u našem političkom i sindikalnom životu i možda je onaj opskurni ministar za infrastrukturu koji, između ostalog duži i Gazelu, u pravu kada kaže da su neki štrajkovi inicirani od strane opozicionih političkih stranaka, ali štrajkovi ispred sedišta stranaka jesu sasvim logični. Ljudi iz Centra za strna žita kažu – kadrovi iz DS su na čelu naše firme, ministar u čijoj smo nadležnosti je iz DS, na vlasti u državi je DS, oni su najviše krivi za naše stanje i oni mogu da nam pomognu. Zašto da ljudi idu pred vladu i ostale državne institucije, kada im ta ista vlast poručuje da vlada ne postoji, da je koalicija tako napravljena da svako neprikosnoveno kontroliše svoj resor i da ostali koalicioni partneri nemaju šta da se pitaju. Tako ćemo uskoro imati kordone koji će čuvati sedišta stranaka od pobesnelih radnika.
I dok iz dana u dan strepimo da li će doći do kolapsa elektroenergetskog sistema, da li će pući Gazela, da li će se još neko smrznuti na 300 metara od svoje kuće, da li će pomahnitali tzv. sindikalisti iz javnih preduzeća dizati cene u nebesa jer im se može, da li će dinar još više skliznuti u odnosu na evro, Tadić i družina se šetaju po Etiopiji, svetosavskim akademijama, trče u patrijaršiju da se slikaju sa novim patrijarhom, da popričaju kako država može da pomogne crkvi, uspostavlja se novi savez trona i oltara.
Da citiram Turgenjeva – Posle toliko godina, puteve tvoje odmeravam. Mrtvilo tvoje, nepokretnost i besmisao. I pogled ropski, čas drzak, čas potišten.
Jedna od stvari zbog kojih nam je žao što nismo radili emisiju ovih nekoliko nedelja jeste što je jedna tema od epohalne važnosti za ovu zemlju po našem mišljenju bila loše propraćena, a to je takozvana reforma pravosuđa. Desile su se neverovatno važne stvari čije ćemo posledice trpeti narednih godina i zato smo rešili da ovu prvu emisiju posle pauze posvetimo upravo toj temi, a nema ko da o tome bolje govori do profesorka prava Vesna Rakić-Vodinelić.
Vesna Rakić-Vodinelić: U Srbiji se u toku 2009. godine desila promena celokupne zakonske i ustavne organizacije sudske grane vlasti i jedna velika promena te vlasti u personalnom smislu. Takav masivan poduhvat se vrlo retko preduzima i ne znam nijednu državu, izuzev država koje su nastale posle revolucija, kao što su bile Francuska ili Oktobarska revolucija, kao što je uostalom bila i socijalistička revolucija u Jugoslaviji, gde je za tako kratko vreme došlo do promene čitavog sistema pravosuđa i do promene velikog broja sudija.
Da bi jedan takav poduhvat mogao da rezultira uspehom, on se mora izvesti na način koji je dobro ustavno i zakonodavno pripremljen, a onda se mora izvesti, da tako kažem, na jedan pristojan način. Kada kažem pristojan, mislim na poštovanje ustavnih i zakonskih pravila, evropskih standarda i uz poštovanje dostojanstva nosilaca sudske vlasti. Šta se, međutim, dogodilo? Još 2001. godine uvedeno je novo telo sudske vlasti koje se zvalo Visoki savet pravosuđa. Moje je mišljenje da je u našoj zemlji bilo veoma važno osnovati jedan ovakav savet, koji će, između ostalog, služiti generisanju sudske vlasti, izboru ili predlaganju izbora određenih sudija. Ustavom iz 2006. godine ovo telo je razdvojeno na dva tela koja treba da generišu nosioce pravosudne vlasti, jedno je Visoki savet sudstva, drugo je Državno veće tužilaca. Ja ću se pre svega baviti rezultatima rada Visokog saveta sudstva. Na osnovu Ustava koji je donesen u vreme kada je predsednik vlade bio Vojislav Koštunica i kada je njegova politička stranka dominirala donesen je Ustavni zakon za sprovođenje Ustava i došlo je do promene vlasti.
Međutim, sadašnja vlast se ni na jedan način u odnosu na promenu sudskoga kadra nije drugačije ponašala u odnosu na sve ranije vlasti. Ona je odlučila da iskoristi priliku donošenjem zakona o sudovima tako što je promenila nazive sudova i počela da tvrdi da se radi o novim sudovima, pa se sada Vrhovni sud Srbije zove Vrhovni kasacioni sud. U suštini, radi se o kontinuitetu između ranije postojećih i sadašnjih pravila, a ono što je vlasti bilo neophodno jeste da te sudove proglasi novim da bi izabrala novi sudski kadar. Veoma sam se radovala uvođenju Visokog saveta pravosuđa. Smatrala sam i smatram da je vrlo važno da Srbija, koja nije pravna država, dobije jedno takvo telo koje će koliko je to moguće biti nezavisno od ostalih grana državne vlasti, a da mu jedan od zadataka bude staranje o izboru sudija, o njihovom stručnom usavršavanju, napredovanju i disciplinskoj odgovornosti. Bila sam dovoljno naivna da verujem da se tu nešto može napraviti. Međutim, nije se desilo ništa što je dobro, rezultati svega ovoga su toliko porazni da sam prestala da verujem da je u ovoj državi ikakav pristojan reformski zahvat pod ovakvim političkim okolnostima uopšte moguć.
Visoki savet je učinio nekoliko teških propusta. Prvo, on je radio u potpunoj tajnosti, gotovo sve radnje su proglašene za službenu tajnu. Čulo se u javnosti, ja ne znam da li je to tačno, a mislim da bi bilo dobro da čujemo od onih koji bi to morali znati, da su svi članovi Visokog saveta sudstva morali da potpišu pismene izjave kojim se dozvoljava praćenje, prisluškivanje, i kojim se obavezuju da neće odati ništa o toku radnih sednica. Ta tajnost ima srednjevekovni karakter i po svojim rezultatima i istupima nekih članova Visokog saveta više podseća na neku urotničku grupu nego na jedno telo koje u normalnom postupku i normalnoj proceduri treba da odluči ko će da bude sudija, a ko neće. Iz te tajnosti proizašle su mnoge nepoznanice, pa i indicije za mnoga druga ogrešenja. Postavilo se, recimo, pitanje kako je moguće u jednoj tajnoj proceduri kontrolisati da li su ili nisu primenjeni kriterijumi za izbor sudija, i da li su, osim tih kriterijuma, primenjivani i neki drugi? Mislim da našu pažnju treba da usredsredimo na kontroverzne izjave aktera, koje meni govore da ima indicija da su primenjivani neki drugi kriterijumi, a ne oni koji su bili unapred poznati, tu pre svega mislim na podatke Službe državne bezbednosti. Naime, u jednoj svojoj izjavi ministarka pravde Snežana Malović je kazala da su prilikom izbora bili dostupni podaci tužilaštva, a da su u podacima tužilaštva bili sadržani neki podaci policije i državne bezbednosti. Sebi sam odmah postavila pitanje – zbog čega su se koristili podaci tužilaštva? Da li to znači da se protiv svih ili protiv velikog broja onih koji su se prijavili da budu sudije vode neki krivični postupci? Jer, šta ima javno tužilaštvo sa građaninom, a sudija je u ovom slučaju građanin, ako se protiv njega ne vodi krivični postupak? I da li su ti podaci bili prikupljani radi vođenja istrage ili iz nekih drugih razloga? Prema Ustavu podaci o ličnosti se mogu koristiti u dve svrhe – radi vođenja krivičnog postupka ili radi bezbednosti. Onda sam se zapitala – zašto bi izbor određenog sudije bio bezbednosno pitanje? Ako u ovoj zemlji ima nekoliko hiljada bezbednosno-interesantnih sudija koje je potrebno bezbednosno obrađivati, onda tek ne znam gde smo to zašli i u kakvoj zemlji mi to živimo.
Oglasio se i šef BIA-e Saša Vukadinović sa dosta nejasnim obrazloženjem, iz koga se ne vidi da li oni jesu ili nisu prikupljali te podatke. Ako pogledamo uredbu koja uređuje rad BIA-e, primetićemo dve stvari. Prvo, prikupljanje podataka o ličnosti po samom Ustavu može se uređivati samo zakonom, koji je akt parlamenta, a uredba je akt vlade. Prema tome, već samim tim radi se o jednom očigledno neustavnom aktu. Drugo, da bi došlo do prikupljanja podataka, starešina određenog organa mora da zatraži prikupljanje podataka od BIA-e. Onda smo mogli da čujemo Natu Mesarović, predsednicu Visokog saveta sudstva, koja kaže ne samo da nije tražila da se prikupljaju podaci, nego da bi to bilo krivično delo. Danas sam u novinama pročitala da će vlada preispitati uredbu, ma šta to značilo. Izgleda da vlada ima potrebu da tu uredbu povuče, pošto je posao već obavljen. Ne znamo koji su dokazi korišćeni da bi se utvrdila tri kriterijuma za izbor sudija, a to su stručnost, osposobljenost i dostojnost. Čini mi se, nažalost, da se dostojnost, odnosno nedostojnost utvrđivala uz pomoć tajne policije, DB-a ili kako se to danas zove BIA.
Uzmite da se podaci BIA-e, recimo, prikupljaju putem doušništva i da komšija-komšinica nekog od kandidata za sudiju saopšti svojoj vezi, da taj kandidat za sudiju tuče svoju ženu. Ako je to tačno, niko ko tuče svoju ženu ili svoju decu zaista nije dostojan da bude sudija ni u jednoj zemlji, pa ni u ovoj zemlji gde je izgleda običaj da se tuku slabiji. Ali, možda taj čovek uopšte ne tuče svoju ženu i možda bi se veoma mnogo iznenadio kada bi saznao šta se o njemu priča. Jednostavno, ljudi nisu imali prilike da se upoznaju sa podacima koji su o njima prikupljeni i nisu imali prilike da o tome nešto kažu. To je drugi problem – podaci se mogu prikupljati i koristiti samo u određene svrhe, radi vođenja krivičnog postupka i radi bezbednosti države, a kada se prikupe, svako na koga se podatak odnosi ima pravo da se o tom podatku izjasni. U ovom postupku se tako nešto nije dogodilo.
Pored tajnosti u radu Viskokog saveta sudstva, vrlo je problematičan njegov sastav. Članovi prvog saziva Visokog saveta sudstva, a njih ima šest, po prestanku mandata odmah idu u viši sud u odnosu na onaj iz koga su potekli. To je jedna potencijalno koruptivna odredba. Dakle, vi ćete obaviti određeni posao i samo zbog toga vam zakon garantuje sudsku poziciju, i to višu od one koju ste imali. Bilo je za očekivati da među tim sudijama nađete one u odnosu na koje ne može da postoji nikakva sumnja. Nažalost nije tako, jer sam, budući da pratim praksu Evropskog suda za ljudska prava, naišla na podatak da su bar dvoje od tih sudija svojim sudskim odlukama prouzrokovali vođenje postupaka protiv Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava, koji su završeni tako što je Srbija bila osuđena. Jedan od tih sudija je Mladen Nikolić, koji je rukovodio jednim izvršnim postupkom koji je trajao 12 godina, i Srbija je tada bila osuđena za povredu člana 6, zbog neopravdano dugog trajanja postupka. Druga među tim sudijama je Đurđina Belobaba, sudija iz Novog Sada, koja je predsedavala tzv. Vanraspravnim krivičnim većem, u čijem obrazloženju je Evropski sud za ljudska prava našao povredu prezumpcije nevinosti, jer se u tom obrazloženju na jedan tako trapav način tvrdilo da je okrivljeni kriv, iako u tom trenutku postupak protiv njega nije bio okončan. Dakle, od šest sudija članova Visokog saveta dvoje su doneli odluke zbog kojih je Srbija osuđena za povredu ljudskih prava pred Evropskim sudom za ljudska prava. Meni se čini da su se mogle odabrati neke druge sudije, pogotovo što je u to vreme jedan postupak već bio okončan pred Evropskim sudom, drugi je bio u toku, i da u Srbiji ima dovoljno sudija zbog čijih se odluka nisu vodili ovakvi postupci.
Ako malo bolje pogledamo stvari, videćemo da je tim telom predsedavala sudija, koje je izabralo njenog sina za sudiju, i to sudiju višeg suda u odnosu na onaj u kojem se ranije nalazio. Takođe, u tom telu se nalazio sudija čija je žena izabrana za sudiju. U prvom tekstu koji sam objavila na sajtu Peščanika postavila sam pitanje – jesu li se ti ljudi izuzimali prilikom izbora ovih sudija? Prirodna reakcija sudije je da se, ako vidi da ima nekog bliskog srodnika ili sebi blisko lice, odmah izuzima iz odlučivanja. Da li su se ova lica izuzela ili se nisu, i kako je to izgledalo, to je pitanje koje imamo pravo da postavimo i na koje moramo dobiti odgovor. Kada je poslanica Vesna Pešić to pitanje postavila predsednici Visokog saveta sudstva u parlamentu, ona je dala meni apsolutno zaprepašćujući odgovor, tvrdeći da njen sin ispunjava uslove za izbor za sudiju. Pa to nije niko osporavao, to nije relevantno, to uopšte nema nikakvog značaja! Da ih ispunjava i deset puta više nego što je potrebno, u telu koje ga bira ne sme da sedi njegova majka, pogotovo ne sme njime da predsedava. Sledeće je pitanje – šta smo dobili? Dobili smo sudije o kojima kao građani ne znamo ništa osim kako se zovu, u kom su sudu ranije radili i za koji su sud sada izabrani. Pošto sam ja građanka Srbije koja malo više zna od tih imena, na sajtu Peščanika možete videti da sam navela imena nekih sudija za koje mogu da dokažem da su učestvovali u izbornoj krađi ’96-’97. godine. Hajde da tih 15-ak imena čovek i zaboravi, ali tu su i sudije koji su bili umešani u sudske postupke koji ovom pravosuđu ne mogu da služe na čast.
Hajde da idemo od onog što nije tako društveno opasno kao što je krivično pravo i krivična odgovornost. Uzmite recimo slučaj sa zakupom zgrade Magistrata, gde je u odlučivanju po reviziji sudelovao i bio predsednik veća sudija koji je opet izabran. Pa uzmite slučaj sukoba interesa koji je dokazan, sa predsedavanjem Republičkom izbornom komisijom i time da je sudija Sonja Brkić u isto vreme bila sudija. Pa onda uzmite slučaj sa Barbalićima, gde je potpuno jasno da su brojni sudovi bili pod direktnim pritiskom SRS-a i samoga Šešelja itd. Dakle, ima previše imena kojima više ne treba verovati, koji su se dovoljno ogrešili o svoju profesiju, pa jednostavno ne možete da razumete zašto bi tako neko trebalo da bude biran, izuzev zato što nije dao dokaze da će biti poslušan. Ako je bio poslušan jednoj vlasti, ima dosta razloga da se veruje da će biti poslušan i drugoj. To onda i one ljude koji su izabrani i koji su zaslužili da budu izabrani dovodi u neopravdano sličnu situaciju, koja bi otprilike glasila – vi ste pokazali da umete da budete poslušni i zato ste izabrani. To je nepravedno zato što većina ljudi koji su izabrani ipak zaslužuju da budu sudije.
Čini mi se da je ova mera u suprotnosti od one za koju se naši političari i ministri zalažu kada govore o krivičnoj odgovornosti za ratne zločine, za Srebrenicu – mi treba da individualizujemo tu odgovornost. U redu je, krivična odgovornost mora biti individualizovana. Zar onda ova država i društvo nisu imali snage da protiv nekih sudija povedu krivične postupke ili postupke za razrešenja, da ne bi bacili senku na poverenje čitavog sudskog kadra u Srbiji. I najzad, ostaje i treća grupa sudija – oni koji nisu izabrani. U toj grupi se nalaze sudije koje odista nije trebalo da budu izabrane, ali među njima svakako ima izvanrednih sudija i poznatih stručnjaka koji su veoma mnogo doprineli da srpsko zakonodavstvo bude bolje. Na njih, kao i na ovu prvu grupu, sada pada kolektivna senka sumnje, zbog te strašne tajnosti u proceduri i zbog indicija da je Služba bezbednosti umešala svoje prste. Očigledno je da je ovo bio politički, ne pravni proces. Došli smo do totalno apsurdne situacije, gde se izaziva zdrav razum običnog čoveka, kada iz usta državnog sekretara Ministarstva pravde čuje da su sudije danas manje opterećene nego što su bile pre izbora. Dozvolite, to je matematička stvar. Ako imate više predmeta na manje sudija, onda znači da su oni više opterećeni nego kad je bilo manje predmeta na više sudija. Štaviše, podatak koji sam čula na okruglom stolu Centra za unapređivanje pravnih studija govori da, na primer, sudije Osnovnih sudova u Beogradu umesto 400 u proseku sada imaju 700 predmeta.
Ovakav rez, obavljen u kratkom vremenskom roku pritom obavijen tom silnom tajnošću, nije ni mogao da urodi nekim boljim rezultatima. Zašto se neke nevladine organizacije ne izjašnjavaju ovim povodom, mogu samo da nagađam. Za mene je iznenađujuće što se vrlo mali broj poslanika u skupštini izjasnio. Prva se tu javila poslanica Vesna Pešić suprotno stavu njene poslaničke grupe, a onda su se protiv ovakvog načina izbora izjasnili, paradoksalno je, oni koji su najviše doprineli da način izbora bude takav, dakle poslanici DSS-a, kojima su se pridružili partneri iz narodnjačke koalicije. Naročito me je razbesnelo to što se sada, sa stanovišta kritičke pozicije, nalazim na istoj strani kao i Velja Ilić, koji me je čak u nekoj emisiji nazvao finom gospođom, iako su njegove pristalice, na promociji Peščanika u Aranđelovcu pokušali tu finu gospođu da skrate, smatrajući da je suviše visoka, pa makar za glavu. Moguće je da se neke nevladine organizacije ustežu zato što se protiv tog izbora sada dižu oni koji te nevladine organizacije najviše napadaju. Za mene to nije bio razlog da se uzdržim od toga da iskažem svoj stav, jer taj svoj stav iskazujem pre svega kao pravnica i kao građanka. Moguće je da nevladine organizacije koje se ne bave pre svega pravom prosto neće da budu na istoj strani sa onima koji su ih toliko lupali po glavi. Sa druge strane, moguće je da su ih zadovoljili neki ishodi izbora, kao što je recimo neizbor nekih krivičnih sudija koji bili prilično bezobzirni u ukidanju bezbednosno osetljivih presuda. Zašto se tome nije pridružio LDP? Šef LDP-a jasno je rekao da je u suštini zadovoljan rezultatima izbora upravo zato što neke sudije Vrhovnog suda nisu ponovo izabrane. I ukratko, svi su tu srećni i zadovoljni, izuzev onih koji treba da očekuju pravnu zaštitu.
Neposredno posle izbora i uoči Nove godine, kada smo svi hteli da odahnemo, meni se eto nije dalo, jer je promenjen i zakon o parničnom postupku. Upravo sam završavala udžbenik i htela sam da ga završim sa stanjem zakonodavstva na dan 31. decembra 2009, kad – pojavljuju se 20. decembra u Službenom glasniku izmene i dopune zakona o parničnom postupku, koji izgleda totalno politički neutralan, pa se čovek prosto i pita – kome treba da o njemu priča u nekom mediju? E, pa vidite, treba, zato što su, na primer, za trgovinske sporove male vrednosti proglašeni sporovi čija je vrednost manja od 30 hiljada evra. I sad, zamislite neko malo i srednje preduzeće koje teško da ima spor koji je veći od 30 hiljada evra i koje u tom posebnom parničnom postupku nema procesne garancije koje inače postoje u opštem parničnom postupku. Primera radi, ne možete da izjavite žalbu zbog pogrešnog i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. To znači da će se o njihovim pravima odlučivati u jednom kratkom postupku, bez mogućnosti da se taj postupak u celosti podvrgne kontroli od strane višeg suda. U Nemačkoj, koja je mnogo bogatija država od naše, spor male vrednosti ide do 10 hiljada evra, a kod nas u Trgovinskim sudovima evo ide do 30 hiljada evra. Ishod cele ove stvari kombinovan sa organizacijom sudova i stvaranjem mamutskih sudova sa sudskim jedinicama, dovodi do toga da ćemo biti dalji od ostvarenja našeg prava ne samo u razumnom roku nego u poštenom, fer, javnom i usmenom suđenju, a sve to od našeg sudije traži član 6 Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i Ustav Srbije. Šta će biti ishod svega ovoga, teško je reći. Ne verujem da će se bez ozbiljnog uvida i uticaja od strane Saveta Evrope i pojedinih tela EU pogubni rezultati ove tzv. reforme otkloniti.
- Sade – Soldier of Love
Svetlana Lukić: Zelenilo Beograd je odlučilo da poseče 400 stabala starih platana u Bulevaru kralja Aleksandra. Napraviće seču tih stabala zbog toga što su, kako kažu sa Šumarskog fakulteta, neki ljudi između ’95. i ’97. godine nestručno orezivali grane. Dakle, neki idioti su ’95. godine platane posekli kako ne treba i ulica će ostati bez 400 stabala. Pokazali smo da smo u stanju da se oko ovog pitanja organizujemo, dve hiljade ljudi je potpisalo peticiju, međutim, kada je u pitanju haos koji je napravljen sa srpskim pravosuđem čije će posledice godinama trpeti stotine hiljada građana ove zemlje, nije imao ko da se organizuje. Nismo bili upozoreni od strane tzv. građanskih, proevropskih opozicionih stranaka šta se to događa, nismo bili upozoreni ni od strane mnogih nevladinih organizacija, one su ćutale. Mnoga istraživanja su pokazivala da ljudi veruju da je pravosuđe korumpirano, da je grozno, uostalom, to su govorili svi evropski posmatrači. Evo nekoliko najnovijih podataka koji govore koliko je sve to zajedno loše.
Statistika koju je izradilo Ministarstvo pravde pokazuje da su sudije u toku prošle i pretprošle godine nastavili da za najteža krivična dela, dakle, ubistva, silovanja i trgovinu drogom izriču kazne manje od zakonskog minimuma. Za krivično delo ubistva čak 63% izrečenih kazni, za teška ubistva 52% kazni je ispod zakonskog minimuma, a za teži oblik silovanja, polovina svih silovatelja u okružnim sudovima je kažnjena kaznama ispod zakonskog minimuma. Za lakši oblik silovanja 100% kazni je do zakonskog minimuma i za trgovinu drogom, zamislite, 80% presuda je ispod zakonskog minimuma. Naravno, onda nastaju i drugi problemi, na primer to što nemamo dovoljno mesta u zatvorima, pa čak i da su ovi ljudi bili osuđeni na mnogo više godina, nema mesta u zatvorima, nema mesta u porodilištima, nema mesta na grobljima. Zato smo se ovih dana intenzivno bavili referendumom o ulasku u NATO pakt, referendumom u Bosni i Hercegovini, izborom novog patrijarha itd. U nastavku emisije o nekim drugim temama govoriće urednik i vlasnik izdavačke kuće Fabrika knjiga, naš stalni sagovornik Dejan Ilić.
Dejan Ilić: Ja pravim knjige, to je moj posao, a 2010. je proglašena za godinu knjige i po svemu bi trebalo da se radujem. Ovo je moja godina. Ja sam ove godine privilegovan. Inače svi misle da sam kreten što se bavim knjigama, ali konačno sam i ja dobio svoju godinu, pa evo, možda je sve to imalo smisla. Kako se to ulazi u godinu knjige? Narodna biblioteka Srbije ne radi i nije sigurno da će se renoviranje završiti tokom ove godine. Beopolis, najbolja knjižara u Beogradu, je zatvorena. Godinu knjige počinjemo institucionalno paralisani i materijalno obogaljeni. Ministarstvo kulture je u novom budžetu dobilo znatno manje sredstava nego što ih je imalo za prošlu godinu u kojoj nije imalo dovoljno sredstava da ispuni sve svoje obaveze. Iako stalno koristimo tu reč „bahatost“, nisam uspeo da nađem bolju od nje. U avgustu mesecu je donet izrazito centralistički zakon o kulturi koji državu postavlja kao glavnog aktera u polju kulture. Da bi to država mogla da bude, ona mora da raspolaže određenim sredstvima. U 2009. godini Ministarstvo kulture je praktično ostalo bez sredstava, ali su ipak doneli taj zakon. U isto vreme ministar kulture Nebojša Bradić kaže da država više ne može da vodi računa o akterima u kulturi nego da svako mora da se snađe kako zna i ume. Hajde da se sada spustimo na nivo grada i Gradskog sekretarijata za kulturu. Grad i gradske vlasti su direktno odgovorne što je ugrožen opstanak knjižare Beopolis. Ljudima su 30. decembra rekli da moraju da se isele do 4. januara. Inače je jako teško mobilisati ljude kada je reč o knjigama. Međutim, sa knjižarom Beopolis se desilo nešto jako zanimljivo. Prvo, ona je dobila veliki publicitet. Drugo, ljudi su se organizovali, pa su krenule peticije, pa su izdavači i nezavisne umetničke grupe iz Beograda počeli da urgiraju. Odjednom se stvorilo neko mnenje da je to jako bitno pitanje. Slušam ljude iz Doma omladine koji kažu „pa mi njih ne izbacujemo, mi smo samo rekli da 9 meseci ne rade dok renoviramo“. Sada ja nešto razmišljam, kao ja dođem i kažem tebi, hej izvini, da li možeš da ne dišeš 3 sata, pa posle diši. Shvatiš da je ustvari njihova logika sledeća – vi se lepo snalazite sami, mi ćemo da radimo svoj posao, primaćemo za to platu, a novac kojim raspolažemo, davaćemo svojim ortacima, prijateljima, rođacima i sve je u redu. Vi i onako dobro radite svoj posao, pa mi nekakvu kulturu ipak imamo, pa nije ni bitno što ovi naši ortaci, rođaci i prijatelji ne znaju to da rade i što proizvode loše proizvode koji nemaju veze sa kulturom. Ponašanje Ministarstva kulture i Gradskog sekretarijata za kulturu bih uporedio sa onim što se desilo na auto putu Novi Sad – Beograd. Dakle, vozač službenog vozila skupštine Srbije je pregazio mrtvo telo na putu, uprkos tome što mu je policajac davao znak da stane. Policajac postoji za nas, koji moramo da poštujemo zakon, a za njih ne postoji. Oni su iznad zakona. To mrtvo telo na putu, to smo mi. To je stanje ovog društva. Hajde što stvari ne funkcionišu, što smo dovedeni na ivicu egzistencije, nego te još i gaze mimo svakog reda i zakona, kao što Ministarstvo kulture donosi zakon koje ga obavezuje da pomogne institucijama kulture i svim delatnostima u kulturi, a što bi pomogao? Pa šta ako ga zakon obavezuje? Tako će ministar Bradić da sedne u helikopter i ode na Mokru goru. Super. On će otići na Mokru goru zajedno sa svojim savetnikom za izdavaštvo. Šta će savetnik za izdavaštvo na Mokroj gori? Fabrika knjiga je objavila strip Persepolis, čija je autorka Marđan Satrapi, koja je bila predsednica žirija tog festivala na Mokroj gori. Naravno, o tome nisam hteo nikakvu vest da pustim, jer me je bilo sramota da dođem u vezu sa tim festivalom, čak ni posrednu. Ta žena, koja je bila predsednica žirija, je postala slavna zbog stripa koji nije otkupljen za biblioteke u Srbiji. Ona je zvezda jer je nju doveo Kusturica da bude predsednik žirija, na nekakvom zatvorenom festivalu, na koji ti i ja ne možemo da odemo. Možemo, ako nas pozovu, ali nas neće pozvati. Zašto bi građani Srbije plaćali festival na koji ne mogu da odu? Kako Marđan Satrapi postaje bitna osoba kada dolazi na festival na Mokroj gori, a njeno delo zbog koga je pozvana i zbog kojeg je u svetu postala veliko ime je potpuno nebitno. Njeno delo u ovoj državi postoji već 3-4 godine, ali ne treba da ide u biblioteke i ne treba to ljudi da čitaju, ali kada dođe da bude predsednica žirija, onda super. Mediji ne pišu da je taj strip dostupan u Srbiji već nekoliko godina, istina, ljudi ne mogu da odu u biblioteku i da ga pogledaju, ali mogu da odu u knjižaru, tu jednu jedinu, koja je sada zatvorena. Toliko o kulturi i knjigama za 2010.
Sada se pokrenula ova priča o rezoluciji o Srebrenici, da li je li bilo genocida ili ne, hoće li biti jedna ili dve rezolucije i kakve to veze ima sa nama. O tome bih mogao da kažem samo ovoliko – na sajtu Peščanika se pojavilo pismo čoveka iz Srebrenice, koji sada živi u Australiji. Ja sam to pismo pročitao i taj dan sam preplakao. Nemam više ništa da kažem o tome. Ono što mi je bitno u vezi sa tim, to je ovo što ljudi sada počinju da govore – pa šta sad sa tom rezolucijom kad nije iskrena, to se ionako radi po nekom diktatu. Mislim da je upravo u tome stvar. Baš to je bitno, to, što se radi po diktatu, jer mi dobre stvari možemo da uradimo samo po diktatu. I onda to nije razlog da tako nešto odbijemo. Naprotiv, to treba da prigrlimo. Ako neko sada misli da ja, kada zagovaram ulazak u EU, to radim zato što mislim da ćemo dobro živeti i što će meni lično biti bolje, vara se. Ja ne znam kako će nam biti, ta Evropska unija je inače jedna velika neizvesnost, ali je super da mi idemo ka EU i da postoji volja da se tamo ode, jer je onda to dobar način da nas oni uslovljavaju da radimo dobre stvari. Zato želim da Srbija postane članica Evropske unije, jer iz Evropske unije stižu zahtevi koji su meni prihvatljivi. Ovi naši ne reaguju na pritisak iznutra, mi smo za njih ništa, jer nemamo silu. Da imamo silu, oni bi nas slušali, a ovako bezuspešno pokušavamo da im bilo šta objasnimo. Pretpostavljam da ne treba da nosim pušku o ramenu da bih nekome objasnio da nije dobro da se ubijaju drugi ljudi. Ne treba nekome da pretim smrću da bi mi taj neko poverovao da nije dobro ubijati druge ljude. Ja verujem da kad kažem – nije dobro ubijati druge ljude – da je to zaista dovoljno. Ne, nije dovoljno, nemamo nikakvu moć, mi njima kao nešto govorimo, oni kažu ma samo vi pričajte, ali kada ih ovaj spolja pritisne, odmah kažu evo hoćemo. Sad se odjednom pojavljuje i Srpska napredna stranka koja kaže – Srebrenica, veliki zločin, bruka i sramota, e pa nismo baš mogli da pričamo o tome jer smo bili članovi Srpske radikalne stranke. Pa čekaj malo, da li je partijska pripadnost iznad tvojih moralnih načela? Ljudi koji su radili u koncentracionim logorima su govorili da su samo izvršavali naređenja. Mi smo znali da to nije u redu. Nama je žao. Imam problem sa tim stavom.
Smatrao sam da će knjige Fabrike knjiga imati veću čitanost onog trenutka kada počnemo da razgovaramo o rezoluciji o Srebrenici. Možemo li da pretpostavimo da će u nekom Peščaniku gostovati Boris Tadić i reći, meni je strašno žao što nismo ranije ostvarili ovu saradnju, ali sve što ste vi radili imalo je smisla. Ja bih zapravo voleo, da vi budete naši savetnici u pitanjima medijske prezentacije priče o Srebrenici. E, to se nije desilo. Nego odjednom, oni nemaju nikakav problem. Sami pričaju sve ono što im se pričalo godinama, a što nisu hteli da čuju, mediji koji su sve vreme poricali da se to dogodilo, preuzimaju tu priču, pa najnormalnije kažu, kao da su to sve vreme govorili, pa jeste, da, desilo se. Ti možeš da pričaš, ali ja sam prvi vikao da je car go. Ali to se izgleda ne računa, jer sada svi vičemo da je car go, pa kao, šta ima veze ko je prvi viknuo. Shvatiš da ostaješ na margini i dobro, nije to najstrašnija stvar koja može da ti se desi, ali imaš jedan deo grupe ljudi iz devedesetih koja je shvatila da će biti zauvek na margini. I onda je ta grupa rekla, mi ne bismo baš zauvek da budemo na margini, šta treba da uradimo kako biste nas svi prigrlili. Tako sada Aleksandar Vučić ima drastičnije ocene o Srebrenici od Sonje Liht, jer to je bila cena da Sonja Liht uđe u priču. Oni šalju vrlo jasnu poruku. Ako hoćeš sa nama, zaboravi moral, načela i principe. Imaš da radiš ono što ti se kaže. Pošto sam ja jači od tebe, govorićeš ono što ti ja kažem. Pošto su ovi iz Evropske unije jači od mene, ja ću da govorim ono što oni kažu, a ti ćeš onda da govoriš ono što ti ja kažem. To je model koji formiraju i to je slika koju nam šalju.
Kao urednik sam radio niz knjiga o tranzicionoj pravdi. Smatrao sam da kad to postane tema, onda će to morati da se uči u školama, studenti će morati da pročitaju te knjige, nevladine organizacije će morati da ih koriste, pogotovu kada država tu temu prihvati kao svoju. Šta se dogodilo? Službeni glasnik je počeo da pravi te knjige. U Službenom glasniku imaš red Dobrice Ćosića, red Republike Srpske, red tranzicione pravde i to nikome ne smeta. Taj prostor, za koji sam mislio da će mi se otvoriti, nije se otvorio, nego su ga oni naprosto zaposeli. Nadao sam se da će u jednom trenutku ovo što radim imati neki širi prostor, da će ljudi uvideti značaj toga i da ću zato bolje živeti i onda se to ne dogodi. Zašto? Ne zato što naše ideje nisu pobedile, jer naše ideje pobeđuju, nego zato što se naše ideje preuzimaju tek tako. Šta je problem sa tim – mogu da kažu – pa šta ako smo vam preuzeli ideje, važno je da ovo društvo postane bolje. Problem je u tome što u njih ne možeš da se pouzdaš, a da bi jedno društvo funkcionisalo, mora da postoji kakva-takva izvesnost. Ovi ljudi ne nude nikakvu izvesnost. Naprosto sam naučio da je svako od njih u stanju da izgovori bilo šta, što je u nekom trenutku svoje karijere osuđivao kao najgoru izdaju ili kao najveću glupost. Ne znamo koji su njihovi moralni i ideološki profili, jer ih presvlače preko noći. Oni u ovom trenutku kažu, pa jeste, taj zločin u Srebrenici je stvarno bio sraman. Taj isti Vučić, može za godinu dana da kaže – neka su ih pobili. Onda mu ti kažeš, pa ti si rekao čoveče. On će tada možda reći, ma ne, tada sam bio u toj stranci pa sam morao to da kažem, a sada sam u ovoj drugoj stranci. Njih ništa ne obavezuje ni na šta. Oni prolaze mimo svih znakova i gaze i preko živih i preko mrtvih.
Pošto ne umemo da rešimo nijedan problem, pošto nas nijedan zakon ne obavezuje ni na šta, onda ćemo da pričamo o referendumu o ulasku u NATO. Super. Predlažem da kada se izjasnimo oko NATO-a, da počnemo da pričamo o kosmičkim letovima na Mesec. Onda predlažem referendum na kome će Srbi da se izjasne da nemaju nikakvih teritorijalnih pretenzija na površinu Meseca. Ja mislim da je to bitno. Može da se desi da se to nekad postavi kao pitanje, pa je bolje da stvari predupredimo i da se na vreme izjasnimo o tom bitnom pitanju. Pazi, doneli smo Rezoluciju o neutralnosti, šta god to značilo. Ovi iz NATO-a kažu, vi bre nas uopšte ne zanimate, ne bi vas uzeli sve i da nam trčite u susret, a hoćete referendum o ulasku u NATO. Misliš, dobro, nekoj budali to palo na pamet, ili 200 budala, ali odjednom vidiš da o tome počinje da se piše u novinama, na televiziji emisija o tome, seli ljudi i ozbiljno razgovaraju. U isto vreme, kada se ovde pokrenulo pitanje o NATO-u, Dodik kaže, a mi ćemo referendum o Dejtonskom sporazumu. Bosna i Hercegovina bi trebala da postane pristojna država, a da bi bila pristojna država, ona ne može biti uređena kao do sada. Naravno, neko vidi opasnost u tome da Bosna i Hercegovina postane pristojna i uređena država i onda bi da to unapred spreči, jer ovakva kakva je, nekome baš odgovara jer može da radi šta hoće. Onda Dodik kaže još bolju stvar – visoki predstavnik u Bosni i Hercegovini narušio suverenitet BiH i Republike Srpske. Nemate ljudi suverenitet, niste ga zaslužili. Ovi sada pokušavaju da urede tu državu, da bi mogla biti suverena, da bi mogla da sprovodi i donosi zakone. To je intencija, da Bosna i Hercegovina konačno postane suverena država. A oni kažu, ne, ne, ne, mi smo suvereni već sada. Pa nisi suveren, čim moraš da raspisuješ referendum. Eto, sada ovi pričaju o NATO-u, ovi drugi o Dejtonu, sve u svemu, sve što se događalo ovih prvih nedelja u novoj godini, zapravo nema nikakve veze sa stvarnim životom. Dok pričamo o stvarima, država pokazuje da nije u stanju da funkcioniše. Vlast zapravo pokazuje da joj je očajnički potrebna pomoć sa strane i zato je spremna da prihvati čak i to da kaže da je u Srebrenici bio zločin. Mi iz javne sfere više ne umemo da artikulišemo stvarne probleme. Kad kažem da je problem ekonomija i to kako ljudi žive, to nije artikulacija problema. Ako kažem, problem je što nas vode ljudi koji nemaju rešenje, ni to nije artikulacija problema.
Jedini nivo na kome umem da artikulišem problem je da kažem – knjižara Beopolis ima važeći ugovor sa gradskim vlastima, koji su te iste vlasti prekršile. To je nivo na kome razgovaram. Ali onda ljudi kažu, ali to je nebitno. Ispada da kad se baviš konkretnim stvarima, onda to deluje suviše sitno, a kad pričaš o krupnim stvarima, onda shvatiš da to sa stvarnim životom više nema nikakve veze. Mislim da je problem što tih sitnih stvari ima toliko, da ljudi počinju da misle da je problem na nekom apstraktnom nivou, koji pokušavaju da naciljaju. A ja mislim da je problem baš ovo – ako si ministar kulture nemoj da ideš na festival koji sa građanima Srbije nema nikakve veze. Objasni nam kako ćeš da rešiš pitanje otkupa iz 2008. jer ti je smanjen budžet. Kakvi su ti planovi? Nemojte više da finansirate samo svoje drugare. Vlada praktično opšta saglasnost, da se zakon ne poštuje i ne sprovodi. Imamo Ustav koji se ne sprovodi, zakon o lustraciji, zakon o kulturi, zakon o građevinskom zemljištu koji se ne sprovode. Kada postoji saglasnost da se zakon ne poštuje, znači da ni zakoni nisu rešenje.
Možemo neprestano da apelujemo i to ne na njihovu savest, nego na činjenicu da će ako ovako nastave to dovesti do urušavanja države, a kada se to desi, neće biti dobro ni nama ni njima. Ili da im to neprestano govorimo ili da čekamo da se sve sruši. Zanimljivije je da im govorimo, nego samo da čekamo. Sada mi odavde pričamo, neko odande pritiska, nije baš da uliva nadu, ali šta drugo da radimo?
Onaj ko se kandiduje na lokalnom nivou mora stranci da dostavi spisak sigurnih glasova. Kako on dolazi do tog spiska? Kako on pregovara sa ljudima? Tako što im nešto ponudi. Šta on može da im ponudi? On može da im ponudi samo ono čime će raspolagati kada dođe na to mesto, a to su državni resursi. Posao u opštinskoj administraciji, sredstva iz opštinskog budžeta za nekakav razvoj, može da ponudi da zaposli sina kao vozača. Kad dođe na vlast, mora da ispuni svoju obavezu, jer ako je ne ispuni, neće dobiti sledeći mandat. To što nam državni aparat raste i što se sve više ljudi egzistencijalno vezuje za državu, ne govori o ekonomskom stanju zemlje, nego o ideološkom, o legitimacijskom stanju države. Ova država nema legitimaciju, ona je kupuje. Legitimaciju kupuje tako, što niko iz stranaka ne ume da ponudi ništa bolje čoveku koji će glasati od radnog mesta šofera za njegovog sina.
Kako ljudi u nekim opštinama u Srbiji dolaze na posao? Svaki novi saziv lokalnih vlasti zapošljava nove činovnike u opštini, pritom ne može da otpusti stare, pa pošto nema dovoljno kancelarija, ljudi su jedno vreme radili u hodnicima. Onda ni u hodnicima više nije bilo mesta, a sada ko prvi dođe na posao uđe u kancelariju, a ovi koji zakasne se vrate kući. To što država ubrzano raste, nije problem ekonomije, nego problem legitimacije države. Ova država nema legitimaciju, nema opravdanje niti razlog za svoje postojanje, jer smo svi u državi nesrećni. To se ublažava tako što vlast kaže – pa dobro, evo tebi ovoliko, a evo tebi ovoliko i podeli se to nešto malo i kao hajde, sledeći put kada izađeš na izbore, kažeš pa dobro, zaposlio mi je sina, imam sada i ćerku, glasaću za njega, možda ga ubedim da zaposli i ćerku. Ne razmišljamo po principu – ovaj čovek je rekao da će napraviti to, to i to. Ako budem bolje radio, razviće mi se firma, zaposliću i sina i ćerku u svojoj firmi, ne. Ti znaš da ne možeš ništa da napraviš ako se ne dogovoriš sa njima i onda se sa tim što jedino imaš, a to je taj glas, cenjkaš i pogađaš za sitne ustupke. To sve mora da se u nekom trenutku raspadne. Ubrzani rast državnog aparata i arčenje resursa, nema nikakve veze sa ekonomijom, ima veze sa tom legitimacijskom osnovom na kojoj počiva ova država. Nemoguće je da svi budemo državni činovnici, jer neko mora da radi i nešto da proizvodi, neko mora nečim da se bavi kako bi se punio taj budžet, to njima još nije došlo do pameti. Šanse za haos su ogromne, a iz haosa može da izađe nešto bolje. Možda ne treba da budemo očajni zbog toga. Možda to što im stalno govorimo, da sve vode u potpuni raspad, možda mi grešimo, možda taj raspad treba da nastupi što pre, daj da svi radimo za državu i budemo opštinski referenti, šta god. Neka se raspadne, šta da radimo.
Stalno se potencira da je u Srbiji problem ekonomija. Ona jeste problem, ali Srbija ima i probleme koji su suštinski za funkcionisanje jedne države. Ne postoji jezgro koje čini da ljudi dobrovoljno prihvate Ustav i zakone ove države. Sve vreme se cenjkamo i pogađamo. Poštovaću Ustav, ali ti meni daj ovo. To se na najproblematičnijim mestima jasno vidi, upravo tako funkcioniše ova država i tu nema ničega ni od principa ni od uverenja ni od neke vizije. Tako na Kosovu postoji preklapanje institucija Kosova i Srbije. Imaš ljude koji su se našli na teritoriji gde su se te ingerencije preklopile. Šta su oni uradili? Pa dogovaraju se i sa jednima i sa drugima i zato što ne veruju ni jednima ni drugima, kažu – pa daj da uzmemo i od jednih i od drugih.
Na tačkama koje su ključne u ideološkoj i legitimacijskoj strukturi koja opravdava postojanje ove države vidiš da se sve raspada u param parčad. Vidiš da su ti ljudi sa Kosova prvi spremni da odustanu od sveta zbog tog nekog malog, ličnog interesa. Da li treba tim ljudima nešto da zameram? Ne. Njih maltretira ko i kako stigne. I oni ljudi kažu, hajde da izvučemo onoliko koristi koliko možemo, jer nikome od ovih ionako ne verujemo. Ako pogledamo koje su to žarišne tačke ideološkog konstrukta u kome živimo i kada vidimo kako se ljudi i zvanični organi ponašaju, videćemo da sve ide do đavola i da tu nema ništa ni od uverenja, ni od nekakve iskrene posvećenosti o onome što se javno izgovara. Dakle, ljudi koji žive na Kosovu, koji su dovedeni u takvu situaciju da bi tamo trebalo da bude najviše i moralne i principijelne podrške, oni su zapravo spremni da sklope dogovor i sa jednima i sa drugima, da iznevere i jedne i druge. Zapravo, oni najbolje osećaju koliko su iskrene sve te priče koje se nama ovde pričaju.
Deca treba da idu na ekskurziju od nedelju dana – 600 evra. Sedim i pričam sa svojim detetom, koje bi, naravno, da ide. Kažem, aman, 600 evra, pa da, ali to je poslednja ekskurzija, to nam je poslednji put da ćemo biti zajedno, biće nam divno i sve ostalo. Pa kažem dobro, hajde, vidiš da joj je stalo, dete ti je. Kažem – sigurno ima dece koja to ne mogu da plate. Kaže ona, pa šta, ionako na tih 600 evra od nas 30, njih troje mogu da idu besplatno. Pa kažem, čekaj malo, zar to nije malo neprijatno, umesto da se dogovorite da ekskurzija košta 200 evra, pa da svi platite i da se svi osećate kao jednaki, vi ćete dati 600 evra, a ovih troje jadnika neka idu besplatno. Kaže ona, a što tako? Ja kažem, pa što se onda ti ne javiš? Evo, ja ti kažem, nemaš pare, idi se javi da ideš besplatno. Pa ne mogu, bezveze mi je. A šta misliš kako se osećaju ovo troje, njima nije bezveze? Onda, dogovaraju se za Novu godinu. Ne možeš da veruješ, dogovaraju se da svi daju po 2000 dinara. Kažem, da li ste normalni, za šta 2000 dinara? Pa, znaš, da kupimo hranu i piće, ja mislim, dobro, neće to biti mnogo pića. Kažem, znaš šta, mnogo je to, hajde da se vi ponovo dogovorite. Dogovore se oni na 1000 dinara. Daju deca novac i onda njih 5 smisli da jedno dete ne treba da ide i mrtvi hladni uzmu 1000 dinara, vrate tom detetu i kažu – ti ne možeš da dođeš. Ja kažem, ti na takvu Novu godinu ne možeš da ideš. Zašto ne mogu? Pa kako smeju da se tako ponašaju? To nema veze sa mnom, meni je strašno žao, ali tamo će biti svi moji drugari, hoću i ja da budem tamo. Ne možeš da budeš tamo jer to nisu dobri drugari. Ma šta ti pričaš, stalno te tvoje priče. Recimo, jako ih je pogodilo ovo sa knjižarom Beopolis, pa mi je bilo drago što hoće da pomognu i nose knjige. I tako, negde se hvatamo, a negde se potpuno mimoilazimo. Znaš, meni deca kažu, pogledaj kako živimo, pritom im ništa ne fali, zato što si ti rešio da praviš te knjige. Pritom ja ne umem da odgovorim, i onda se pitam, za šta su oni spremni? Kako će oni sutra da artikulišu neki svoj bunt, neko svoje neslaganje ako im je u tim formativnim godinama potpuno oduzeto, ukinuto ili nije dato osećanje solidarnosti, uzajamne saosećajnosti? Užasavam se zamisli u kakvom će društvu živeti moja deca.
- Regina Spektor – Poor Little Rich Boy
Svetlana Lukić: Nema mnogo veselih lica u Srbiji i zato je bilo dragoceno videti fotografiju novog patrijarha Irineja i starog predsednika države, koji je pohitao u Patrijaršiju da Irineju potvrdi da crkva ima veoma važno mesto u njegovoj državi, da treba ubrzati radove, ali ne na Gazeli ili Narodnoj biblioteci, nego na Hramu svetog Save, da treba učiniti sve da na dostojan način 2013. godine u Nišu proslavimo 1700 godina od Milanskog edikta. Rekoše to poglavar crkve i duhovnošću šef države, sedoše u svoje crne limuzine i odoše da se počaste. Vidim da se i gradonačelnik Niša uzbudio zbog toga što za proslavu 1700 godina od Milanskog edikta neće dobiti hotele da smesti visoke crkvene velikodostojnike i šefa države i traži pare iz budžeta. Bogate Nišlije su odlučile da finansiraju izgradnju tog čudovišnog velikog krsta koji će se videti iz vaseljene, ali hotelske odaje mora da plati država. Naravno, postavlja se pitanje zašto ne bi svi oni otišli da prenoće u neki obližnji manastir, mislim da bi to bilo prikladno. Zar Nišlija car Konstantin nije pre 1700 godina svojim ediktom oslobodio hrišćane, zar nisu do tog trenutka bili proganjani kao zveri?
Još je crkveni istoričar opisao kako su tada na carevu zapovest kod njega stigli episkopi koji su na telu još uvek imali teške ožiljke od mučenja i kako su se čim su stigli na dvorac raspojasali. I kako kaže, ležali su na istom jastuku sa carem. Po rimskom običaju, jelo se i pilo ležeći, sada se to radi sedeći i to je jedna od retkih razlika. A u XV veku je neki Dominikanac pisao – u prvim vekovima crkve, putiri su bili drveni, a sveštenici zlatni, danas su putiri od zlata, a sveštenici od drveta. Ne znam od čega je novi patrijarh, ali ovih dana je baš puno i baš svašta pričao, nešto je ohrabrivao‚ na primer da je vreme da se sretnemo sa papom. Onda je uspeo da uvredi muslimane, pominjao je, naravno, obavezni sastav – zenicu oka Kosovo, svašta je govorio, samo novom srpskom patrijarhu nije padalo na pamet da jednog jedinog časa na primer kaže – pomolimo se, braćo i sestre, za stradale na Haitiju, pomolimo se za duše onih koji ovog časa umiru ispod ruševina. To ćemo malo da pričekamo. A za kraj emisije slušaćete našu stalnu sagovornicu Biljanu Srbljanović. Biljana je u Beograd došla iz Beča, tamo je u Bugrteatru održala predavanje, što je velika čast zbog toga što su u ovom poznatom teatru odlučili da piscima iz srednje Evrope daju priliku da govore. Biljana je bila treća po redu i evo za početak razgovora o čemu je tamo bilo reči, a onda ćemo preći na ove naše teme.
Biljana Srbljanović: Oni su napravili taj koncept koristeći Muzilov roman Čovek bez svojstava, koji je defakto kultni roman za nekoliko generacija, verujem da je moja poslednja. On je Austro-Ugarsku u nežno ironičnom smislu nazvao Kakanija, pa su organizatori zaključili da je danas, dakle sto godina kasnije, 99% zemalja bivše Kakanije ponovo u Kakaniji, odnosno Evropskoj uniji. Svakog meseca oni zovu pisce iz srednje Evrope da svojim literalnim ili pesničkim doprinosom kažu nešto o tome da li je to sad neki novi umetnički prostor. Oni to zovu poetska republika Kakanija – da li mi zaista delimo nešto zajedničko, da li od toga može nešto da se napravi, da li to ima veze sa tim nekim ranijim srednjeevropskim identitetom, pripadamo li jedni drugima ili ne. Svako piše šta hoće, tako da je u pitanju literalni, a ne politički govor. Meni je bilo zanimljivo da je to dosta propraćeno u medijima i potpuno sam šokirana nepromenjenom slikom Srbije od pre gotovo deset godina koja se zadržala do danas. Taj dosta loš, hajde da kažem tu glupavu reč, imidž Srbije tamo stoji nekako zakucano. Jedna učesnica iz Salcburga mi kaže – evo, ja sam ovde izvukla šta je rekao novi srpski patrijarh – da je Kosovo srce Srbije i da nikada neće napustiti Srbiju. Pa, ja kažem – što se sad i vi time bavite, šta vas briga? Šta sad tebe, majke ti, u Salcburgu briga, šta je rekao novi patrijarh na temu Kosova, mene nije, što bi tebe bilo briga? Pošto imam kao zadatak da uvek bar malo probam da izmodeliram stvari, pa da kažem – pa, dobro, mislim, papa je rekao – ne treba prezervativi, mislim, ono, ljudi pričaju gluposti, a pogotovo kad su na čelu neke religiozne organizacije, onda im je u opisu radnog mesta da pričaju neopisive gluposti. Ne znam što se bavimo time i šta nas se to tiče. Evo sad ponovo izlazi priča oko deklaracije o Srebrenici. Do pre neku godinu bilo je nezamislivo da se uopšte raspravlja o deklaraciji, sada se barem raspravlja. Onda sam počela da crvenim jer lažem ženu koja mi postavlja suštinsko pitanje. A pitanje je šta je, bre, vama – u čemu je problem sa deklaracijom o Srebrenici, u čemu je bre problem, pa zar tamo nisu pobijeni ljudi, zar vama nije žao? Hajde, samo mi odgovori sa da ili ne, nema šta dublje da razgovaramo. Nisu više u pitanju ni novci, ni odštete, ni ugled zemlje, jer ga ionako nema.
Onda me pitaju, Srbi dakle nikada neće prihvatiti nezavisnost Kosova? Ja kažem – Srbi su nezavisnost Kosova, naime, prihvatili – pošto tamo ne mogu da uđu i ne razumem kako ja sad da ne prihvatim tu realnost. Onda dođe neki drugi novinar koji najnormalnije kaže – ali Evropska unija je već sada u velikoj krizi, šta će nama te tenzije koje očigledno niste rešili između sebe, da ih uselite ovde? Evropska unija jeste u ogromnoj krizi, ali mislim i da su u ogromnim krizama sopstvenih identiteta. Pogledaj mapu, 2000. godine Evropska unija ima 15 država članica, od čega 13 država ima socijaldemokratske partije na vlasti. Socijaldemokratija kao ideja je u suštini stvaranja Evropske unije, znači – jednakost, otvoreno društvo, pravedna raspodela dobara, to je 2000. godina. Deset godina kasnije od 27 zemalja u 22 na vlasti je desnica, imaš čak vrlo ozbiljnu i opasnu desnicu, pogotovo u novim kakanijskim zemljama, na primer u Mađarskoj. Šta se desilo za tih deset godina? Nešto se ozbiljno dogodilo, u nečemu se tok istorije obrnuo i stvorio more velikih problema.
U Francuskoj je velika polemika oko nacionalnog identiteta. Prvi put se desilo da je država osnovala naciju, a ne da je nacija osnovala državu. Osnovali su ministarstvo za nacionalni identitet, odnosno ministarstvo za emigraciju, koje se zapravo bori protiv emigracije, jer oni hoće da zatvore granice. Trenutno moraju da imaju, to što kažu, poljskog vodoinstalatera, ali više neće da im, kako sami kažu, dođe svaka severnoafrička beda, jer traže da se emigranti integrišu u društvo. To stvara ogromnu islamofobiju, mada su oni pre svega protiv crnih, Arapa i islama, za početak. U tom procepu, tom brisanom prostoru koji su nam ovde nametnuli tako što su sve druge vrednosti izbrisali, nema ništa. Oni sada taj prostor pune tim, hajde da kažemo, maškarama. Za mene su bile maškare od patrijarhove smrti do izbora novog patrijarha. Uopšte ne želim da diskutujem niti o bilo čijim religioznim osećanjima, ali samo ne razumem kakva je to neodgovornost države da do te mere ustupa mesto nečemu čime ne može da vlada. Oni ne mogu da pruže odgovor štrajkačima, ne mogu da pruže odgovor za krizu, na nemanje struje kad se svi greju na struju i kad je hladno. Oni nemaju odgovore na ovozemaljska pitanja i taj brisani prostor popunjavaju lažnom okretanju nečemu bigotskom, nekoj zagledanosti u drugi život koji nije prirođen savremenom čoveku i ljudima koji nemaju neku frustraciju. Ako sa 40 godina iznenada postaneš vernik ti imaš neku potrebu koju neko treba da ti popuni. Kad to država počinje da popunjava tako što radnicim nema šta drugo da kaže do divan nam je novi patrijarh ili nije prilika da razgovaramo o tim problemima pošto smo u žalosti za starim patrijarhom ili ova država poštuje moralnost, skromnost i nerasipništvo, pa vidiš kako svi volimo patrijarha jer se vozio autobusom. Jadna ta crkva i jadna ta država kad je najveći kvalitet patrijarhov u tome što nije bio lopurda dok su svi oko njega bili. Ne razumem o čemu razgovaramo, uopšte ne verujem u iskrenost tog glumatanja i tog povezivanja države i crkve, ali mislim da se uvodi nešto što se neće moći kontrolisati. Jer ti ćeš crkvi dati toliku moć, možda ne nominalno, ali može da se desi i da izglasaš neki zakon u kome će se crkva pitati za državne stvari. Tada ćeš doći u situaciju da sam sebi pucaš u nogu i kada budeš primoran da se ponašaš u skladu sa kalendarom i vremenom, to prosto nećeš moći da uradiš.
Primetila sam da otprilike već dve godine traje sistematsko urušavanje svake institucije, jer jedan čovek drži sve. Uopšte nije važno ko je ministar, pa im se zato podsmevamo i tretiramo ih kao ljude iz Velikog brata. Malo kao pratimo ove debile kako se snalaze u kući Velikog brata, to je za njih vlada, a znamo da je ustvari vlast u rukama šefova partija i rukama glavnog baje koji pravi te kombinacije. Istovremeno, pojavljuju se ove populističke priče – pitati narod, pa sad ćemo referendum o NATO. Svi znamo da sam protiv ulaska Srbije u NATO, moja duboka pacifistička ubeđenja mi ne dozvoljavaju da izgovorim rečenicu da je to neophodno i bolje za Srbiju iako znam da je to tako, ali ja to ne mogu da izgovorim i neću. Referendum oko ulaska u NATO uopšte nije važan zbog NATO-a, već zbog toga što je predsednik Tadić rekao – narod će se pitati o tome. Znači, potpuno ukidamo koncept demokratije i okrećemo se toj participativnoj demokratiji koja izgleda tako što ćemo da stanemo na livadu i izvičemo zakon. Drugo, i to je tipično za srpske konzervativce, oni se uvek bave time da nasamare protivnika, pa su prozvali priču o referendumu o NATO-u tri dana nakon što je prošao referendum u Švajcarskoj. Stalno se bave kako mali Radojica da nasamari Turčina, a ne da ga pobedi zato što je pametniji, hrabriji, zato što brže trči ili bolje puca. Ne, nego će da ga izšibicari. Kako će da izšibicare vlast tako što će nametnuti da se o NATO-u pitamo na referendumu. Što se onda ne pitamo i o abortusu ili o tome da li je SPC zvanična državna crkva. Referendumsko pitanje ne može da bude normalno ako oko ključnih pitanja ljudi imaju emotivan stav. Kad su u EU postavili ozbiljno pitanje na referendumu, o Ustavu Evropske unije, referendum je propao jer niko nije pročitao ni razumeo Ustav i njegove finese. Na referendumu se postavlja pitanje za ili protiv i ti glasaš prema crevima, srcu, iz nekog afekta, zbog toga narod ne treba da piše zakone. U demokratskom svetu to je itekako pažljivo regulisano, što znači da ti ne možeš da propišeš bilo kakav referendum. Po novom Ustavu EU, postoji građanska inicijativa, može da se traži bilo šta, ali je neophodno skupiti milion potpisa koji od Evropske komisije traže da odmah, na primer, odluči da li će da traži ili ne raspisivanje referenduma o nekom pitanju. Sad sam to pratila kada je bio referendum u Švajcarskoj, koja je ustvari najgora, njima je dosta 50.000 potpisa i možeš da postaviš bilo koje pitanje. By the way, na tzv. referendumu o minaretima je istovremeno bilo postavljeno još jedno pitanje, koje je glasilo da li ste za zabranu izvoza oružja i materijala za ratovanje, Švajcarci su tu rekli – nismo.
Na tom talasu ovde imaš ove nadmudrivače, sad će ovaj da nasamari sve i da kaže – pa evo, referendum, to je participativna demokratija, mi ćemo sada da postavimo referendum da li ste za NATO ili ne. Kako na to pitanje ljudi mogu da odgovore? Na referendumu ne možeš da objasniš šta tačno znači ulazak u NATO, koja je to vrsta reforme, kakvi su uslovi, da li se to mora ili ne mora i šta će značiti ako kažeš ne. Umesto toga samo pitaš jesi li za Zvezdu ili za Partizan, pa ajmo sad na referendum. Kada to jednom prođe, zašto ne bi prošlo i sutra – da li smo republika ili smo monarhija. Možemo da postavljamo koja hoćemo pitanja pa da stignemo i do toga – da li je zemlja ravna ploča ili nije. U Francuskoj se referendum na građansku incijativu može raspisati samo ako jedna petina poslanika i desetina biračkog tela potpiše inicijativu, što je 3,5 miliona stanovnika. Francuzi su odlučili da privatizuju poštu i to je sada velika afera, digla se cela Francuska, a skupili su samo 2 miliona potpisa i nema referenduma o pošti. To je odgovornost, a ne ovako ajmo na livadu pa da vičemo.
Ako smo u preambulu Ustava uneli da nećemo priznati nezavisnost Kosova, ako uvedeš crkvu na velika vrata da ti odlučuje o državnim pitanjima, ako si istovremeno uveo i nekog pseudoprestolonaslednika da stoji u republici kao neki predstavnik vlasti, pritom on nije prestolonaslednik, molim da se u Srbiji prestane pogrešno predstavljati građanin Karađorđević, on nije prestolonaslednik. Srbija nema presto, on je pretendent i to je njegovo zanimanje. Dakle, ako si uveo i njega, ako si uveo da i radikali ustvari mogu biti neka druga, pseudoevropska stranka, pa šta će nam onda parlament, kad vidiš da su to neki ljudi što se sudaraju kolima, prelaze preko leševa, otimaju dnevnice, švaleraju se sa vozačima po motelima. Čoveče, sad imaš dežurnog paparaca Kurira što sedi svaki dan ispred skupštine i gleda ko se gde parkirao. Ključno je što mu nisi gledao poresku karticu, je l’ prijavio porez, čime je zaradio to, je l’ opravdao, što nije u zatvoru ako nije opravdao, a ne da mi ga paparaco Kurira slika i da posle kažemo – vidiš ti ove poslanike šta rade, pa koji će nam đavo taj parlament. Pa, ajmo onda svu vlast da damo predsedniku zemlje, neka on i prestolonaslednik, kako se predstavlja, odlučuju, ko zna, možda izvičemo i prestolonaslednika. Mi se, čoveče, vraćamo u Topolu, mi se tamo vraćamo da izvičemo Karađorđa. Ovde više ne postoji nikakav sistem, a ne razumemo da Evropa to neće.
Ne vrtimo se u jednom mestu, mi vrlo jasno idemo u jednu tačku, a ta tačka je sistematsko urušavanje savremene demokratije i okretanje jednoj novoj vrsti poludiktature koja vlada bivšim sovjetskim republikama Azije. Upravo vrše integrisanje svake vlasti, i izvršne i zakonodavne i finansijske, a sada hoće da uzmu monopol i nad tom duhovnošću. Država i na to počinje da gradi monopol. Ja sad više ne smem da kažem da mene stvarno, ali stvarno ne zanima ko je novi patrijarh. Gledala sam Utisak nedelje gde su ljudi prepričavali kao u anegdotama o Titu – kad je Pinki prvi put video Tita – tako su ovi pričali kad su prvi put videli novog patrijarha. Jedan kaže – ja ga znam od ’56, ovaj drugi – ja ga znam od ’55. Ljudi, da li mi moramo tome da prisustvujemo? Istovremeno vidiš da niko od njih ne razume oko čega je sukob u crkvi, šta znači novi, a šta stari način službe. Tu se ne radi samo o otvorenim i zatvorenim vratima, nego se radi o odnosu sa ljudima, da ako to promene moraju mnoge druge stvari da promene, to je suština, a o tome se uopšte ne priča. Ali ako te već zanima ajde da razgovaramo o konkretnim stvarima, a ne da se odjednom utrkujemo, čoveče, koliko je puta video pokojnog patrijarha u trolejbusu i kad sam prvi put video novog patrijarha i kako sam se tog trenutka osećao. Sećam se kad je drug Tito umro, bila sam prvi razred osnovne škole. Tada smo morali jedan po jedan da ustanemo i da svako izražajno ispriča priču na temu – gde si bio u trenutku kad si čuo da je Tito umro i šta si tada radio. To je bila nedelja popodne, bila sam napolju i igrala lastiš, ali ti negde znaš da ne možeš to da kažeš jer to nekako nije u redu. A onda, ako ispričam istinu, da se odlično sećam da je moj ćale u neviđenoj panici uhvatio svoje odelo civilne zaštite i shvatio da mu je otkinuto dugme, jer se ugojio i nije mogao u njega da uđe, da je tad nastala neviđena panika u kući, ušiti dugme. Eto, ako to ispričam, možda će da me oteraju u ćošak.
Sad odjednom neki ozbiljni ljudi, šatro teolozi, sveštenici, da ne pričam novinari, analitičari, pričaju o tome gde su bili kad je patrijarh izglasan i da li su jeli grožđe i pili vode posle toga. Da li je moguće da mi učestvujemo u tome? To su isto neke maškare. Nemam ništa protiv, ali to znači da oni nama uzimaju monopol i na mozak i na moralnost. Mora da si tronut time, kad kaže, nisam tronuta, ne zanima me, onda govore – ništa ti ne valja, sad ti i ovaj patrijarh smeta, vidiš da je ovaj super, barem nije onaj. Šta me, bre, briga, to su njina posla, mislim, otkad se to mene tiče? Non stop, svaki dan na naslovnoj strani – odlučiće patrijarh o tome da li će papa da poseti državu ili ne. Hej, hello, zašto će patrijarh o tome da odluči? Da li to znači da kada bi patrijarh odlučio da papa dođe i poseti državu, a da je na primer predsednik države protiv toga, šta će onda biti? Mislim, ne razumem, hoćemo li i o tome referendum? Vidiš da se te granice potpuno brišu, ne samo da svi zajedno svuda vladaju i da su svi na vlasti, nego svi isto misle i tačno znaju koga treba neutralisati. Da li ljudi shvataju da se tako na mala vrata nameće jedan koncept vladanja ljudima gde te više niko ništa ne pita, gde ti je važnije koliko košta flet skrin TV nego kakav ćeš program da gledaš? Mi smo mnogo, bre, dosadni, daj, idi u onaj tvoj ćošak, što mračiš. Mi smo kao oni ljudi što kad ih odvedu na neki porodični ručak, a tamo svi jedno isto pričaju, pa pitaju, na primer, vidiš ti ove Arape kakvi su, a ti kažeš – dozvolite, to što osećate je protivzakonito, nije ni ljudski, nisu svi Arapi isti. Onda se svi okrenu ka tebi, pa te gledaju, a ti onako – ustvari, ništa nisam ni rekao. Pa i u tom našem načinu razmišljanja, hajde da kažemo, jednom beskompromisnom građanskom načinu, ima ovih razumnih i sa njima može i da se vlada i da se dogovorimo i oni će da dignu ruku kad treba, a ima i ovih nerazumnih.
Nedavno se pojavio novi srpski prevod Muzilovog romana Čovek bez svojstava pa sam ponovo počela da ga čitam. To je kao da čitaš Bibliju ili Selina, otvaraš ga ponegde. Muzil u svom romanu, odnosno eseju, što na francuskom znači pokušaj, u vreme kad nemačka filozofija stalno teži da napravi jedan totalitarni, sveobuhvatni sistem mišljenja koji daje odgovor na svako pitanje, stalno traži, traži i traži odgovore i nikako ne može da ih nađe. Onda ima onaj general kad dođe i kaže – otkrio sam, znam ko ima tajnu svih znanja na svetu, ko jedini može da ti kaže odgovor na sva pitanja – bibliotekar, taj će ti tačno reći na kojoj se polici nalazi knjiga koju tražiš. Neko stalno pokušava da nam nametne sveobuhvatni kišobran i zagospodari svime mogućim. Zna se kako se to radi u savremenom svetu, zato postoji demokratija i institucije u okviru nje, a sve ostalo pripada pojedincu koji sam za sebe odlučuje da li je religiozan ili nije, da li će decu ovako ili onako da vaspitava, a ne da mu dete bude obeleženo ako ne ide da slavi Svetog Savu. Nisi ti moj bibliotekar da mi kažeš tačno u kojoj knjizi ću da nađem odgovor šta je tajna života. Zato ne mogu da razumem zašto se ljudi prepuštaju i idu kao ovce na klanje. Ne znam da li postoji građanska Srbija jer niko ne reaguje – kao, ma pusti ih.
Sad traje i ova rasprava oko vakcinacije, čoveče, bre, vakcina postala džigibau. Ljudi, ja sam se vakcinisala, baš me briga o svinjskom gripu, uopšte neću da govorim o tome, ali hoću da vam kažem da u životu nekada odlučiš da za nešto postoji neki autoritet, a za nešto ne. Ja neću da dovodim u pitanje lekara, pa da idem kod vračara. U Francuskoj su poručili ogroman broj vakcina i tamo kao i svuda postoji kontrapropaganda da je to zapravo rat farmakologije itd. Zato je veliki broj vakcina ostao neiskorišćen, ali su Francuzi višak dali Etiopiji. Budi milostiv, pa nađi način čoveče. Evo, ja živa i zdrava, možda i nisam, možda su ovo što pričam posledice vakcinacije, a posle mi kažu – pa, ti time podržavaš apotekarsku mafiju. Odjednom shvataš da ne možeš ni da se vakcinišeš.
Stalno me pitaju da li mislim da pozorište može da promeni svet jer pišem političke drame. Ja gledam, ne znam o čemu pričamo, pa ja ne mogu glasom da promenim, pa čoveče, ti kad glasaš kao da nisi glasao. Nemaš nikakvo sredstvo, a više nemaš ni interes. Evo ti sad neki poslanik predlaže hemijsku kastraciju, odmah noževe da vadimo. Sad kad bi napravio referendum – hoćemo li da kastriramo seksualne manijake – hoćemo. U međuvremenu, to veliko pitanje koje će ostati nerešeno, a to je nasilje u porodici, neprijavljena pedofilija, pretučena deca, pretučene žene, to će sve da bude ovako na stranu, jer ćemo mi da odlučimo da ćemo da glasamo o kastriravanju ili nekastriravanju, kao da smo u nekoj plemenskoj zajednici. Hajde da sečemo ruke ko ukrade, ajde i to, šta fali. Jedan novinar iz velikih novina me pita – šta mislite da li se svet dovoljno angažovao u tragediji na Tahitiju. Ovde je toliki interes za tu tragediju, to nije lapsus, nas se to tiče toliko koliko nas se tiče ime te zemlje. Nema ljudskosti, ali to je zbog toga što ti zauzimaju to što bi moralo da bude tvoja odgovornost, a to je ko si ti, koje su tvoje moralne norme, šta ti govoriš svojoj deci, u šta ti veruješ, čemu se nadaš, bojiš li se, misliš li o tome. Ono najintimnije što te čini čovekom, i to ti uzimaju i od toga prave ljušturu. Ako se deca danas tuku zbog toga ko je kršten a ko nije, šta očekuješ od te dece za 20 godina. Šta očekuješ od države koja nije u stanju da kaže – žao nam je ljudi u Srebrenici, bio je genocid i ne postoji način da izrazimo svoje žaljenje oko toga. Kakav Haiti, hajde, kaži to, kaži, šta je problem, kaži. Onda ti kao razumno govore – ne, ne, nije vreme. Za šta nije vreme – nije vreme da budem čovek? Ako sad nije vreme da budem čovek, onda mi to vreme nikad doći neće.
- Melody Gardot – Goodnite
Svetlana Lukić: Napolju jeste hladno, ali potpuno neverovatno zvuči ovo što pričaju ovi iz vlasti da je ovo najhladnija zima u poslednjih 120 godina i da zbog toga imamo problema i sa strujom i sa grejanjem. Bila sam mala pre 120 godina pa ne znam, ali mi se ne čini baš nešto mnogo logičnim, ali kod nas su matematika i brojke veoma relativni.
Na primer, poskupeće struja, ali ne zato što EPS hoće veće plate, nego zato što kažu da je najjeftinija u regionu, ali neće da nam kažu koliko košta proizvodnja jednog kilovata struje. Poskupeo je benzin iako je pala cena sirove nafte, kažu da je i to logično, da je i to prosto matematika. Skočio je evro, ali to nema veze sa nekim realnim stvarima, kažu, to su psihološki problemi. Sve zajedno imamo problem sa matematikom, jer se ona ovde veoma kreativno shvata. Kad nekad za ove što vladaju kažem da su majmuni, vi smatrate da je to uvreda, ali evo, ja sad imam dokaz da to nikakva nije uvreda, nego da je to pohvala. Nova istraživanja pokazuju da majmuni razumeju matematiku, da su u stanju da prebroje pojedince u svojoj grupi i da to uporede sa brojčanim stanjem suparnika, što im pomaže pri odluci da li da se sa njima sukobe ili povuku.
Naučnici sa univerziteta u Kjotou su sproveli eksperiment koji je ispitanike podelio u dve grupe, u prvoj su bili šimpanze, a u drugoj studenti. Mladi majmuni su po brzini i tačnosti bili znatno bolji od svojih japanskih kolega. Ne smem ni da zamislim šta bi bilo kad bi prekoputa šimpanze sedeli studenti Beogradskog univerziteta ili đaci srpskih škola. I u tom smislu sada razumem Hristovu nevestu, onu Čolićku kada je tražila da se Darvin pod hitno izbaci i da se uvede kreacionizam. Deca će nam stvarno doživeti šokove i poniženja, a mi smo za sada toliko pripremili za Peščanik. Vidimo se iduće nedelje, ko bude uspeo da pređe most Gazelu. Doviđenja do sledećeg petka.
Emisija Peščanik, 29.01.2010.
Peščanik.net, 29.01.2010.