Početak masovne vakcinacije u Srbiji propraćen je mnogobrojnim pohvalama. Neke od njih su se ticale snalažljivosti i uspešnosti našeg državnog vrha u nabavljanju vakcina što je, priznaćemo, veliki uspeh imajući u vidu situaciju u celom svetu sa nabavkom. (Ostalo je da vidimo po koju cenu smo ovo uspeli.) Druge pohvale su pak išle u pravcu dobre organizacije i efikasnosti službi.
Da se razumemo odmah, ne želim da urušavam poverenje u vakcinaciju kao jedno od najvećih dostignuća čovečanstva, niti da doprinosim panici i vezi sa brojem vakcina. Upravo suprotno, postavljam pitanje naših pojedinačnih prioriteta, i društvenih, u trenutku dok gledamo nepotrebne redove i gužve ispred punktova za vakcinaciju.
Hajde da vidimo kako smo došli u situaciju da se ne zna ko, kada i zašto prima vakcinu od koje zavise životi. U prvim najavama zvaničnika čuli smo da naša država ima vakcina i više nego što nam je potrebno: „Planirano je da bude otvoreno oko 300 punktova za vakcinaciju, a da se za sat vremena vakciniše u proseku 50 do 100 ljudi“. Predstavljen nam je plan Instituta za javno zdravlje „Batut“ koji je prioritetizovao stanovništvo po godištu, zanimanju, zdravstvenom stanju itd.
Pošto je obznanjen plan, u skladu sa prijavama na portalu eUprava, građanima su počele da stižu SMS poruke sa zakazanim terminima za vakcinaciju. U Beogradu je u početku delovalo da postoji neki algoritam, da sve ide po redu, da je sve okej. Kakav je to talas olakšanja izazvalo!
Ali ubrzo je umesto algoritma sve zaličilo na nasumično izvlačenje brojeva, dok su pozivi građanima stizali bez jasnog kriterijuma. Nelagoda je rasla zajedno sa panikom koju je rasplamsala poruka da se po vakcinu može otići i bez potvrde o zakazivanju. U skladu sa tim počeli su da se stvaraju sve duži redovi. Panika i nesigurnost su dostigli najviši nivo posle izjava predsednika Aleksandra Vučića („Rat je, u potpunosti je rat za vakcine“). Na kraju je vlast, pošto je ljudima rekla da mogu biti vakcinisani preko reda i pošto je stvorila strah od nestašica vakcina – zatvorila tu mogućnost. Pa kako se ko u tom periodu snašao.
Ako uzmemo kao datost da je količina vakcina ograničena onda je, kao i u slučaju svakog javnog dobra, korišćenje resursa kojim raspolažemo uzročno-posledično povezano sa ponašanjem korisnika. Ukoliko ne postoji dogovor, a samim tim ni pravila o prioritetima koga i kada želimo da zaštitimo, nastupa princip „svako za sebe“.
Ono što me muči ovih dana nije nesposobnost sistema da uredi jedan ovakav proces. To smo znali i ranije. Od ekipe na vlasti koja je u sred pandemije organizovala izbore, mitinge i fudbalske utakmice nisam ni očekivao da brine o svim našim ljudima.
Muči me pitanje da li je moguće da više toliko nemamo osećaja za druge, da smo se gurali da stignemo na red pre ostalih da bismo sačuvali sebe? Zar se nismo pitali da li je nekome ta vakcina potrebnija nego nama? Ili smo bezrezervno verovali da će sistem da se pobrine za sve, isti onaj koji nas je toliko puta nasamario, samo zato što je uspeo da zadovolji našu ličnu potrebu i vakciniše baš nas?
Brine me da su nam u ovom materijalnom osiromašenju vrednosti još više osiromašene. Da se zavaravamo da smo sami sebi dovoljni. Muči me pitanje da li smo toliko zaboravili kako izgleda organizovan sistem da smo počeli da ga preziremo i da svojim ponašanjem razaramo i ostatke reda i organizovanosti. Da li nam je parola „snašao se“ koja je već decenijama opravdanje za razna koruptivna ponašanja postala nova normalnost?
Da li smo zaboravili kako da brinemo o bližnjima? Ako ne brinemo o najslabijima ili onima koji tokom radnog vremena ne mogu da stanu u red, šta smo postali? Kakvu budućnost za naše društvo možemo da očekujemo ako preskačemo jedni preko drugih da bismo stigli do vakcine?
Za kraj, hvala doktorima i doktorkama, svom medicinskom osoblju. Ne mogu ni da naslutim dileme sa kojima se bore svakoga dana ako su nama, sa druge strane, odgovori na sva ova pitanja tako nejasni.
Autor je jedan od pokretača Inicijative Ne da(vi)mo Beograd.
Peščanik.net, 26.01.2021.
KORONA