Kako je primetio Niče, ludilo na individualnom planu je relativno retka, a na grupnom sasvim uobičajena pojava. Današnja Britanija je kao dete koje nije samo napušteno, već doslovno ispušteno iz ruku svojih roditelja. Zemlja je podeljena na dve društvene grupe, dve politike, dva pogleda na svet, ali takođe, ispod površine, na dva načina reorganizovanja onoga što psihoanalitičari nazivaju svetom objekata. (Teorija odnosa prema objektima je jedinstveno britanski doprinos psihoanalizi.)
U Engleskoj – pokretačkoj sili brexita – imamo posla sa psihologijom povlašćenog, čak izabranog naroda. Kada „Bog odluči da započne neki novi i veliki period“, Milton piše u Areopagitici, „on sebe otkriva prvo svojim Englezima“. U Mandatu kraljeva i vladara, on dodaje i da je „nama pripala čast da budemo prethodnica drugim nacijama koje se sada trude da budu naše sledbenice“. Tokom vekova u kojim je Britanija održavala svoju globalnu imperiju, ovo osećanje posebnosti nije počivalo na nekom jednostavnom identitetu. Britanska imperija je naizmence gledala u pravcu kontinentalne Evrope gde je pokušavala da očuva ravnotežu moći, i prema morima kojima je suvereno vladala. Ova dvostruka perspektiva počela je da slabi kada je drugi tip imperije – Elen Majksin Vud je naziva imperijom kapitala – zamenio onaj stariji, što se desilo tokom vladavine Margaret Tačer. Kada je u pitanju brexit, nemamo posla samo sa imperijom i gubitkom, već sa dva različita oblika imperije: starijom, rasno organizovanom, kolonijalnom imperijom, i novom, amerikanizovanom imperijom, čiji je centar u londonskom Sitiju.
Torijevski mentalitet koji je stremio odvajanju od EU i koji je konačno doveo do brexita, zasniva se na dugoj tradiciji engleske izuzetnosti. Knjiga Herojski neuspeh Fintana O’Tula opisuje ovaj mentalitet kao „transformaciju brljotine u dokaz karaktera“. Kao primeri mogu poslužiti neuspeli pokušaj ser Džona Frenklina da pronađe Severozapadni prolaz, kao i povlačenje iz Denkerka. U svakom od ovih slučajeva, britanski karakter se izdiže iznad samonametnute katastrofe putem brižljivo održavane nezainteresovanosti i na taj način manifestuje svoju unutrašnju nadmoć. Slepa, tvrdoglava i kvazi-samoubilačka odlučnost Tereze Mej da sprovede rezultate referenduma još je jedan primer ovog stava.
Kako ističe O’Tul, stoicizam i nadmoć u psihološkom domenu povezani su sa mazohističkom patnjom u stvarnosti. Ova kombinacija je više odgovarala društvu zasnovanom na organskoj podeli rada između aristokratske više klase, koja je živela u skladu sa kodeksom časti, i potčinjenih poljoprivrednih i industrijskih radničkih klasa, koje su trpele u tišini. Kampanja za napuštanje EU iskoristila je odjek ovih starih društvenih aranžmana i povezala nezaposlenu ili slabo zaposlenu postindustrijsku radničku klasu – takozvane „napuštene“ (left-behinds) – sa bezbrižnim torijevcima iz više klase, ljudima poput Borisa Džonsona i Džejkoba Ris-Moga. Prva od ove dve grupe nije imala šta da izgubi, bez obzira na ishod, dok druga ne bi ništa izgubila. O’Tul piše: „Dužnost engleskog naroda u situaciji u kojoj je povređena čast njegovih vladara, oduvek je bila jasna – slavno patiti onoliko dugo koliko je potrebno da cela stvar zgasne u iscrpljenosti i besciljnosti.“
Mehanizam koji leži u osnovi kulta herojskog neuspeha jeste regresija u narcizam. Kao što dete koje pokušava da izađe na kraj sa odsustvom roditelja ili rođenjem brata ili sestre može posegnuti za zlatnim dobom u kojem je vladalo „njegovo visočanstvo, beba“, tako nacija u krizi može potražiti spas u pričama iz prošlosti. U oba slučaja cilj je ponovno uspostavljanje narcističke ravnoteže. Slogan kampanje za napuštanje EU „Take Back Control“ (povratimo kontrolu), baš kao i Trampov slogan „Make America Great Again“ (učinimo Ameriku ponovo velikom), odraz je ideje da možemo napredovati samo ako ponovo zadobijemo nekadašnju veličinu. Za dete, ovo je doba narcističkog izobilja. U politici, Boris Džonson je pokušao da govori kao Milton, ali to nije zvučalo ubedljivo. Milton je objašnjavao zašto su Englezi zaključili da je neophodno pogubiti kralja, a ne zašto ne mogu da prihvate zdravstvene regulacije u proizvodnji hrane, ili da zabrane pušenje u pabovima.
Ako je kampanja za napuštanje EU ukorenjena u komunalnom i aristokratskom tlu Engleske, kampanja za ostanak u EU odražava pomorsku dimenziju britanske istorije, koja je kulminirala u imperiji kapitala, Sitiju i tržištu. Zagovornici ostanka u EU, takozvani „rimejneri“, ne propovedaju herojski neuspeh, ali prihvataju jedan njegov element. Prava poenta herojskog neupeha je u dokazivanju da ste uprkos tome što ste zabrljali još uvek voljeni. Pristalice ostanka u EU su samo površno gledano globalisti i kosmopoliti, koji se u Tokiju, Buenos Ajresu ili Rimu osećaju jednako lagodno kao u Londonu. Bilo bi preciznije reći da su oni poput skijaša ili planinara koji se izlažu rizicima da bi se nakon toga bezbedno vratili u svoj topli dom.
Osnovni uvid škole objektnih odnosa sastoji se u tome da ljudi na različite načine organizuju svoje odnose sa drugima, bilo kroz potragu za zavisnošću ili kroz njeno izbegavanje. Za brexit je posebno značajna knjiga Majkla Balinta Uzbuđenja i regresija (1959), u kojoj se uspostavlja razlika između ljudi koji su posebno vezani za objekte i onih kojima su draži otvoreni prostori. Po Balintu, jedan tip individue „živi od objekta do objekta, trudeći se da joj prebivanje u praznom prostoru traje što kraće. Strah je izazvan napuštanjem objekata, a smiruje se kada se sa njima ponovo spojimo“. Psihoanaliza je profesija koja se bavi našim životom u odnosu sa objektima. Analitičari, smatrao je Balint, nude sebe pacijentima kao objekte za koje se ovi mogu vezati. Druga vrsta osobe živi u svetu širokih, otvorenih, prijateljskih prostora, u kojima se povremeno može naići i na neke opasne i nepredvidive objekte. Svet osobe prvog tipa struktuiran je fizičkom blizinom i dodirom, dok je svet osobe drugog tipa struktuiran udaljenošću i vidom. Za prvi tip osobe sigurnost je najvažnija, dok se drugi tip upušta u opasne poduhvate, situacije izloženosti i suočavanja sa nepoznatim, čudnim i stranim. Ovo su, naravno, idealni tipovi: u stvarnosti, oni su često pomešani. Hodač po žici u ruci drži štap, krotitelj lavova bič, dirigent palicu; a akrobata se sa trapeze vraća u zagrljaj svog divljenjem ispunjenog asistenta.
Balintova distinkcija može se očigledno primeniti na brexit. Zagovornici napuštanja EU su bili skloni tome da prionu uz objekte poput nacije, zajednice, porodice i prijatelja, ali i rase: ljudi „poput nas“. Zagovornici ostanka su bili u potrazi za široko otvorenim prostorima globalnog tržišta. Barem je na prvi pogled tako izgledalo. Međutim, tokom ovog dugog i neodgovornog eksperimenta iz grupne psihologije, desio se neočekivani preokret. Zagovornici napuštanja EU, inicijalno motivisani sigurnošću i izvesnošću, pretvorili su se u de facto zagovornike rizika – spremne da se upuste u pregovore o carinama, trgovinskim ugovorima, čekanju u redovima, pasošima i sličnom. S druge strane, pristalice ostanka, inicijalno motivisane uzbudljivim evropskim horizontima, našle su utehu u status quo ante. Svaka od dve grupe je pronašla svoje nesvesno u onoj drugoj.
U trenutku kada se distinkcija između ove dve psihologije odnosa prema objektima urušava, možemo videti šta stoji u njihovoj osnovi. Kampanja za napuštanje EU bila je nepoverljiva i kritički nastrojena; pristalice ostanka su se ponašale nadmoćno i snishodljivo. Ali obe pozicije su bile odraz straha za svoj svet objekata, koji se kod prvih manifestovao u prejakom vezivanju, a kod drugih u prevelikom insistiranju na autonomiji. Prava autonomija se međutim ne može postići samo individualnim naporima, baš kao što se ne može postići ni vezivanjem. „Pravi cilj“, piše Balint, „sastoji se u tome da objekat drži i čuva nas, a ne da se mi očajnički vezujemo za njega… Duboko tragična situacija sastoji se u tome da što se više vezujemo za objekat to nas on manje drži i čuva“.
Neki misle da će brexit proizvesti novu vrstu politike zasnovanu na suprotnosti između otvorenog i zatvorenog, pre nego na onoj između levice i desnice. Ovo bi bila greška, baš kao što bi greška bila i pobeda nad Donaldom Trampom biranjem nekoga sa političkim stavovima Hilari Klinton. Umesto toga, ovaj kratki izlet u masovnu psihologiju sugeriše značaj savremene verzije socijalizma za kreiranje ishoda koji bi odgovorio na potrebe oba tabora: socijalizma koji je u stanju da održi i čuva svoje građane, istovremeno prepoznajući vrednosti rizika i otvorenih prostora.
London Review of Books, 26.03.2019.
Preveo Rastislav Dinić
Peščanik.net, 08.04.2019.
BREXIT