Da li su beli muškarci naročito skloni izvršenju zloglasnih masovnih ubistava od kojih je nedavna pucnjava u Aurori samo poslednji primer? Da li postoji nešto u belom, muškom, srednjoklasnom iskustvu, što olakšava mladićima da škole i bioskope pretvore u polja smrti? Jednom rečju, da.

Nije svako masovno ubistvo poslednjih godina počinjeno od strane belog muškarca iz srednje klase. Ali kako je Džejms Ut istakao nekoliko sati nakon masakra u Koloradu, u tim retkim slučajevima kada su muškarci druge boje kože odgovorni za pucačke pohode (kao što je bio slučaj sa ubistvima na Virdžinija Teku 2007. ili pucnjavom 2009. u Fort Hudu), popularna reakcija je da se traga za vezom između rase ili religije ubice i njegovog čina. Nakon što je Seung-Hui Čo ubio 32 ljudi u Bleksburgu, najgore masovno ubistvo u istoriji Sjedinjenih država, medijska pažnja je bila fokusirana na njegovo poreklo i odnos koreanske kulture prema mentalnim bolestima. Nakon što je major Nidal Hasan izvršio pucnjavu u Fort Hudu, njegova muslimanska vera je bila sve što je javnosti bilo neophodno da zna o njegovom motivu.

Čini se verovatnim da je islamski ekstremizam naveo Hasana da ubije; moguće je da je Čoovo poreklo značilo da će njegovi psihološki problemi najverovatnije biti ignorisani. Etnička pripadnost, vera i društvena klasa su ključni delovi modernog ljudskog identiteta; oni su uvek deo objašnjenja zašto razmišljamo na način na koji razmišljamo i zašto se ponašamo na način na koji se ponašamo. Razlika je u tome što, kako je Šonesi De Vega objasnio pre neki dan, kada beli muškarci počine masovna ubistva ne čujemo kako je njihova boja kože, njihova muškost ili njihova društvena klasa bila bitan faktor u njihovim delima. Kako je Pegi Mekintoš napisala u slavnom Spisku belih privilegija, belce vidimo kao individue čije moralno stanje je odraz njihove pojedinačne volje. Drugim rečima, beli muškarci ubijaju jednostavno zato što su „bolesni“ ili „zli.“ Kada muškarci druge boje kože ubijaju, to je zato što su oba, kao i zbog faktora koji se mogu pripisati jedino njihovoj rasi.

Možda je najveća prednost koju neimenovana povlašćenost pruža, osećaj da javna mesta „pripadaju“ vama. Ukoliko ste – kao Džejms Holms prošle nedelje, ili Čarls Vitman, koji je ubio šesnaestoro ljudi na kampusu Univerziteta u Teksasu, u Ostinu 1966. godine – rođeni u Americi, fakultetski obrazovani beli muškarci iz uglednih porodica, nemate osećaj da je bilo koje mesto na kom iole vredi biti, zabranjeno za ljude poput vas. Beli muškarci iz više srednje klase očekuju da im se svuda gde odu, ukazuju pažnja i dobrodošlica. Kada se taj osećaj prava naruši, što može da se desi iz različitih složenih psiholoških razloga, najverovatnije je da će ti isti hiper-privilegovani muškarci reagovati nasilno, besno i ogorčeno. Činjenica da su bele muške ubice iz „finih“ porodica za svoje mete izabrale javna mesta kao što su škole, kampusi univerziteta ili bioskopi, nagoveštava da su oni ta mesta videli kao legitimno svoja.

Velika većina belih muškaraca iz dobrostojećih porodica, naravno, ne čini masovna ubistva. Naše osećanje prava se ne manifestuje u smislu da su javna mesta naša da ih terorišemo, ali se pokazuje u sigurnosti sa kojom se krećemo kroz te prostore. Sigurnost da pripadamo je u osnovi naše privilegovanosti.

Kada sam krenuo na koledž na Berkliju, osećao sam kao da idem stopama svojih predaka. Bukvalno i jesam; obojica mojih pradeda po majci su diplomirali na Kalu (skraćenića za Berkli, prim. prev.) u XIX veku. Učlanio sam se u isto bratstvo kome je pripadao moj deda 20-ih godina XX veka. Iako sam se prolazio kroz razne adolescentske krize, nikada nisam sumnjao da pripadam tom kampusu.

Međutim, upravo na Berkliju sam po prvi put nešto naučio o povlašćenosti belih muškaraca. Video sam kako je moj osećaj pripadanja služio kao štaka od neprocenjive vrednosti u trenucima ličnih kriza. Svedočeći iskustvima cimera i prijatelja iz manje povoljnih sredina, naučio sam da je sigurnost koju sam ja uzimao zdravo za gotovo data samo nekima. Moji prijatelji koji su u svojim porodicama bili prva generacija studenata, bili su jednako dobri u učionicama, ali su često bili oprezniji kad je u pitanju bilo manevrisanje oko institucionalnih prepreka. Moj cimer Oskar – sin farmera iz Sentral Velija – jednom me je, uz veliki napor i stid, pitao da krenem sa njim do studentske službe. „Potrebna mi je tvoja magija belog momka“, rekao je sa usiljenim osmehom, uhvaćen između šale i besa.

Ta „magija belog momka“ još uvek može da otvori mnoga vrata: upravnih odbora, sudijskih odaja, članstva u ekskluzivnim klubovima. Ne radi se o tome da su te institucije još uvek otvoreno rasističke (iako su neke od njih vrlo blizu tome). Niti se radi o tome da je belim muškarcima garantovan povlašćeni tretman u svakom okruženju. Radi se o činjenici da su beli muškarci odgajani da očekuju dobrodošlicu gde god da krenu. Kada primete da ta automatska dobrodošlica ne stiže, imaju tendenciju da budu ozlojeđeni. Kada se besni belci iz srednje klase skupe u političke grupe da „povrate našu zemlju“, ono što oni žele da povrate jesu privilegije koje osećaju da su izgubili.

Još uvek ne znamo šta je navelo Džejmsa Holmsa da uradi strašne stvari koje je uradio. Samo delimično razumemo šta je motivisalo ljude kao što su Erik Haris, Dilan Klibold, Čarls Vitman, i mnoge druge bele muškarce koji su počinili slične masakre. I pored toga što svaki ubica ima unikatnu patologiju koja ga je nagnala da počini nezamislivo, činjenica da su se ovi beli muškarci masovne ubice osećali toliko sigurno birajući javna mesta da izvedu svoje zločine pruža snažan uvid u istinu o kulturi u kojoj su odgajani. Jednostavno rečeno, to što su uradili, uradili su zbog individualne bolesti – ali su ga uradili tamo gde su ga uradili delimično i zbog bele povlašćenosti.

Ovo ne znači da su beli muškarci nasilniji. Stope nasilja u porodici, uključujući i ubistva, otprilike su iste u svim etničkim grupama. Statistički gledano, verovatnije je da će ubice ubiti članove svoje porodice i intimne partnere nego strance. Ali dok muškarci različitog porekla podjednako ubijaju svoje žene, imućni beli muškarci su nesrazmerno zastupljeni u rangu ozloglašenih masovnih ubica. Drugim rečima, što ste manje privilegovani, manja je verovatnoća da ćete nasilje izneti van svoje porodice, u širu zajednicu.

Mi, beli muškarci iz imućnih porodica, odrastamo očekujući da će naši glasovi biti saslušani. Od političara i profesora očekujemo da nas slušaju i da odgovore na naše brige. Očekujemo javna rešenja za naše probleme. A kada nas nešto tišti, razlika između onoga na šta smatramo da imamo prava i količine pažnje koju nam se čini da dobijamo, može biti zbunjujuća i razjarujuća. Svaki ubica svoj bol čini problemom druge osobe. Ali samo oni koji su odrastali sa privilegijama mogu da zaključe da je njihov privatni bol problem kojim treba da se bavi ceo svet. Upravo zbog toga, dok muškarci svih rasa i klasa ubijaju svoje intimne partnere/ke, privilegovani mladi beli muškarci će najverovatnije otvoriti vatru u školama i bioskopima.

Labavi zakoni o posedovanju oružja obezbedili su sredstva za masakr u bioskopu u Koloradu. Još uvek neobjašnjeni nervni slom obezbedio je verovatni motiv. Ali barem jednim delom, privilegija belih muškaraca odredila je lokaciju i razmere ovog zločina.

Role/Reboot, 23.07.2012.

Prevela Ana Jovanović

Peščanik.net, 04.08.2012.

Srodni linkovi:

Barack Obama – Posle masovnog ubistva u Oregonu

The New Yorker – Politika očaja

The Guardian – Odlazak iz Amerike

Michael Moore – Tri uzroka naše nesreće

The New York Review of Books – Naš Moloh

Amy Davidson – Obama u Njutonu: šta će uraditi povodom oružja?

Charles Simic – Nakon Aurore: očajanju nema kraja

Vladimir Arsenijević – Holmes, Breivik i ubojita mržnja

Barack Obama – Govor u Tusonu