Medijske splačine

Neverovatne Večernje novosti su objavile tekst u kojem su iz intervjua sa sagovornicima zaključili da su organizacije civilnog društva koje se bave ljudskim pravima odgovorne za pojavu nasilja koje se nad njima vrši, a na koncu i za pojavu desničarskih organizacija koje to nasilje sprovode. Lupiše Novosti i ostadoše žive (možda i još življe). No, ne bih sada razglabao o opštem mestu da je optuživanje žrtve za nasilje koje trpi ne samo nedopustiva, već i potpuno neshvatljiva ideja (o tome nešto kasnije). Pravi problem su Večernje novosti i ostali mediji koji svojim delovanjem brišu granicu između prihvatljivog i neprihvatljivog. U slučaju Novosti, implicitni zaključak, naveden i u naslovu, predstavlja bezobrazno ismevanje novinarske profesije. Izborom sagovornika, selekcijom izjava, brušenjem značenja, vađenjem iz konteksta i sličnim manipulacijama, mediji u Srbiji upropastili su javni prostor tako što su ga pretvorili u javnu i kolektivnu septičku jamu.

Letimični pogled otkriće nam da je od šest sagovornika njih petoro branilo desničarske organizacije i da su na ovaj ili onaj način sa njima povezani: dvojica (Miša Vacić i Ivan Ivanović) su članovi/predvodnici nekih desničarskih organizacija, treći je (Slobodan Samardžić) stvorio stajsko đubrivo iz kojeg su se ove organizacije razvile i razmahale od 2004. na ovamo, sledeći (Slobodan Antonić) je desničarski ideolog koji to i ne krije,¹ a poslednji (Nikola Selaković) je ministar pravde koji ne zna razliku između političkog stava i poziva na ubijanje. Ako smo već nekoliko godina pomireni sa praksom da je istina na sredini (pa se, kao što bi rekao Vojin Dimitrijević, u TV emisiju pozove jedan koji je za to da se svi „izdajnici“ pobiju, i jedan koji je protiv toga, pa je istina negde na sredini, dakle treba pobiti polovinu izdajnika) – ovih dana se suočavamo sa novom strategijom dolaženja do istine. Setili se novinari da se ovo matematičko izračunavanje istine može štimovati i tako što ćete povećati broj sagovornika koji brane jednu od strana u sukobu. Ukoliko prvih bude petoro, a drugih jedan, eto nove istine: od šestoro „izdajnika“ pobićemo petoro a jednog ćemo ostaviti. Istina na naš način.²

U novinarskoj profesiji nedopustivo je da se žrtva okrivi za nasilje koje je doživela. Ovo je opšte mesto i to ne zbog nečijeg hira, jer se u suprotnom svako nasilje može opravdati: neko je žrtva jer je loše mislio, nezgodno/izazovno izgledao, opasno/izazovno gledao, pogrešno mislio, vređao nasilnike svojim delovanjem/mišljenjem/postojanjem. Tako desničarske organizacije (koje su nebrojeno puta organizovale bezumno i uvežbano nasilje³) prete naokolo skraćivanjem za glavu svima koji ne sanjaju da su srednjovekovni div junaci koji vitlaju mačevima i toljagama i koji ne učestvuju u epskom deseteračkom samozaljubljivanju. U isto vreme, mediji optužuju organizacije kojima su pretnje upućene za izazivanje nasilja nad sobom.

Direktnom manipulacijom, novinari u Srbiji doprinose normalizaciji nasilja i nasilnog društveno-etničko-etičkog inženjeringa kojem su desničari skloni.⁴ Manipulacija jeste kada laž ne predstaviš kao laž, ali je manipulacija i onda kada glupost ne predstaviš kao glupost, a pošto su novinari ti koji su pozvani da dele glupost od pameti, odgovornost za narastanje količine splačina u medijima leži na njima. A posledica je očekivana: dok obrazovani ljudi ili oni koji zaista mogu nešto pametno reći pričaju u prazno ili pomirljivo ćute, dotle sa ekrana tandrču neki poluobrazovani tipovi.

Razlog je, po mom mišljenju, banalan: novinari ne rade to što rade zbog novca, zbog egzistencije ili nekog pritiska „odozgo“. Oni su loši zato što su intelektualno lenji da razmišljaju o onome što rade. Jednostavnije je pomiriti se sa tim da budemo protočna septička jama; na kraju krajeva, septička jama ne mora da se bakće sa otkrivanjem besmislica nečijih izjava i nečijeg načina razmišljanja. Samo propusti kroz sebe ono što septička jama propušta, potpiši i kraj priče.

Peščanik.net, 02.02.2013.

SLOBODA MEDIJA, SLOBODA GOVORA

1. To je samo po sebi legitimno, mada je nerazumljivo: jedan profesor, još na Filozofskom fakultetu, pa još i sociolog morao bi da razmišlja bolje od čopora navijača.
2. Nacionalistička kuknjava nad „našim viđenjem stvarnosti“ deo je dvadesetogodišnje identitetske invazije, a cilj joj je ograđivanje od zdravog razuma. Ukoliko imamo „naš način poimanja“ (stvarnosti, nasleđa, istorije, politike…) onda se možemo osloboditi tih gluposti: zdravog razuma, kritičkog mišljenja, logike, konzistentnosti mišljenja, vremenskog sleda itd. U svom pojavnom obliku nacionalizam je nužno misaona retardacija.
3. Mada im zbog toga ne bi falila ni dlaka sa glave, tužilaštvo i pravni sistem su zapanjujuće tolerantni prema desničarskom nasilju. Možda baš zato što je desničarsko nasilja dobilo oreol moralne superiornosti i državotvorne neupitnosti. Tako je sud oslobodio Mladena Obradovića odgovornosti za razvaljivanje grada 2010. godine.
4. Da ne pominjem da su državni činovnici agensi desničarskih bulažnjenja: kroz uvođenje veronauke… pardon, liturgije u škole pa na dalje. Uzgred, jedan od sagovornika Novosti zakukao je zbog bliskosti nevladinih organizacija i državne egzekutive: šta nevladine organizacije zamisle, država ispuni. (Uključujući i paradu ponosa koja je zabranjena, jer je to zahtevala desničarska strana političkog spektra. Uključujući i maltene izazivanje rata na jugu Srbije zbog mermerne table. Uključujući penziono za sveštenike koje, čini mi se, uplaćuje država. Uključujući i sinhronizaciju države koja, izgleda, ne sme ništa da zucne bez blagoslova crkve. Uključujući i promenu zakona o diskriminaciji jer se nije svideo crkvama. Uključujući uvođenje pomenute veronauke. Uključujući i izbacivanje jednog od dva naša pisma: latinice. Uključujući i relativizaciju vrednosti Drugog svetskog rata. Uključujući i učestale rehabilitacije saradnika okupatora iz Drugog svetskog rata. I tako dalje.)