Fotografije čitateljki, Neda Radulović-Viswanatha

Fotografije čitateljki, Neda Radulović-Viswanatha

Među raznim gorućim unutrašnjim pitanjima, stanje u srpskim medijima je jedno od onih retkih za koje predstavnici Evropske unije i dalje pokazuju zanimanje. Ali, ni oni ne mogu da se usaglase oko odgovora na pitanje – da li je to stanje dobro, osrednje ili krajnje zabrinjavajuće. Neki od njih zadovoljni su usvajanjem zakona koji regulišu rad medija, dok drugi smatraju da je sloboda medija ozbiljno ugrožena. Ima naravno i onih koji bi se najradije držali po strani – setimo se izjave evropskog komesara za susedske odnose i proširenje Johanesa Hana: on je zahtevao da se „podnesu dokazi“ o cenzuri u domaćim medijima.

Kada govorimo o slobodi medija, govorimo u stvari i o ustavnom pravu građana da budu potpuno i blagovremeno obavešteni o pitanjima od javnog značaja. To se često zaboravlja kada je reč o slobodi medija. Sloboda medija se odnosi na slobodu osnivanja medija i slobodan protok informacija. Sloboda medija samo je sredstvo koje nam je potrebno da bismo bili potpuno i blagovremeno obavešteni o pitanjima od javnog značaja.

Nadalje, kada je reč o slobodnom protoku informacija, važno je reći – kojih informacija? Koje vesti objavljuju i smatraju važnim srpski mediji? Šta, recimo, objavljuje državna novinska agencija Tanjug? Na primer, ta agencija je juče dala vest da je protiv glumca Gorana Jevtića podignuta optužnica za krivično delo obljube nad nemoćnim licem. Tu vest su onda preneli bezmalo svi mediji u zemlji (i jedan broj onih u regionu) i to u obliku identičnom sa Tanjugovom vešću. Tako smo saznali da je podnet optužni predlog od strane tužilaštva, a onda videli i ponavljene detalje o tom slučaju koji su se pre nekoliko meseci našli na naslovnim stranama tabloida (u kojima je još tada Jevtiću presuđeno po kratkom postupku).

Šta nam ovaj primer govori o stanju u medijima? Pre svega, to da većina medija ne zna šta je informacija od javnog značaja, niti šta je zaštita privatnosti. Da li je neko ko nije na javnoj funkciji (javnoj – u smislu da je izabrano, imenovano ili postavljeno lice na javnu ili političku funkciju) optužen za neko krivično delo – to sigurno nije pitanje od javnog značaja. Naprotiv, to je podatak o ličnosti koja se možda bavi profesijom koja je izložena pogledu javnosti, ali koja nije na javnoj ili političkoj funkciji. Nadalje, iz objavljene vesti zaključujemo da je Tanjug „tragao“ za ovom informacijom, jer je ona toj agenciji „potvrđena u osnovnom sudu u Somboru“. Dakle, državna agencija, koju plaćaju svi građani Srbije, drži da je ta informacija za kojom namenski treba „tragati“ i objaviti je.

Ovaj primer pokazuje i da mediji ne haju za odredbe Zakona o javnom informisanju i medijima. Pošto Jevtić nije na javnoj ili političkoj funkciji, mora se postaviti pitanje – zašto za njega ne važi zabrana objavljivanja podataka iz privatnog života? Zašto i inače mediji ne bi objavljivali podatke o okrivljenima iz drugih postupaka koji se svakodnevno vode? Tih postupaka ima na stotine. Povrh toga, da li su novinski naslovi od pre nekoliko meseci (recimo onaj u kome se prenose reči roditelja tužioca da mu je „Goran Jevtić obljubio sina“) u skladu sa poštovanjem pretpostavke nevinosti okrivljenih u krivičnom postupku (okrivljeni ne mogu biti proglašeni krivim pre nego što je doneta pravosnažna sudska odluka)? Naravno da je prekršena ta pretpostavka.

Novinar koji objavi ili prenese ovakvu vest ne poštuje ni Kodeks novinara Srbije, gde se zabranjuje objavljivanje podataka o okrivljenom i oštećenom u krivičnom postupku (kako direktno tako i indirektno), čak i onda kada takve podatke ustupe državni organi. Kodeks takođe zabranjuje objavljivanje podataka iz privatnog života javnih ličnosti. Ti podaci se objavljuju samo ako je to u interesu javnosti. Jasno je da u ovom slučaju interes oba učesnika u postupku da ostanu anonimni (pogotovo jer je jedan od njih maloletan) preteže nad „interesom javnosti“ da se umeša i, posledično, presuđuje o krivcu.

Ovde nije reč o tome da Gorana Jevtića treba braniti od krivične optužbe. On će sam u tome biti uspešan ili neuspešan u sudskom postupku. Stvar je u tome da je stanje u srpskim medijima takvo da državna novinska agencija, koju izdržavaju građani, objavljuje informacije o privatnom životu građana (koji su nekada i učesnici u sudskim postupcima) i prepričava tabloidne naslove i nagađanja. A onda i gotovo svi drugi mediji to podjednako procene kao važno i etično. Državna novinska agencija i drugi mediji, naravno, ne rade to prvi put – oni redovno objavljuju imena ubijenih i povređenih, žrtava nasilja u porodici, slike samoubica i njihova oproštajna pisma, fotografije sa samrtne postelje i sa sahrana, jure roditelje koji su ostali bez deteta, hvataju suze, očaj i bedu. Sve to kako ne bi radili svoj posao. Spisak medijskih prekršaja je dugačak; slučaj jednog glumca možda je vidljiviji od drugih jer je u pitanju osoba čije ime, prezime i fotografiju ne vidimo prvi put.

Tako medijima ostaje malo vremena da se bave informacijama od javnog značaja. Recimo, da li javni i politički funkcioneri dobro obavljaju svoj posao? Da li ga obavljaju u skladu sa zakonom? Da li su odgovorni za nezakonito trošenje novca? Ili za gubitak nečijeg života? Mediji propuštaju da upozore građane na opasnosti od elementarnih nepogoda ili da ih obaveste o detaljima poskupljenja struje i životnih namirnica (tako smo obavešteni da struja NEĆE poskupeti pre prvog avgusta). Oni su prezauzeti objavljivanjem podataka čiji je sadržaj ispod svakog profesionalnog standarda i nije u interesu javnosti.

Ako neko ponovo „zatraži dokaze“ o stanju u srpskim medijima, možemo mu dati ovaj slikoviti primer. Primer, dakle, građanina protiv koga je pokrenut krivični postupak, čiji su detalji uveliko i pre početka suđenja završili među najvažnijim vestima državne novinske agencije. Podsmeh i razapinjanje za „obične“, zaštita za one na odgovornim funkcijama, te skretanje pažnje od pitanja od javnog značaja o kojima građani moraju biti informisani – to je uglavnom slika srpskih medija.

Peščanik.net, 25.07.2015.