Izgleda da nismo završili sa problematikom međugeneracijske napetosti. Doduše, ova napetost se nikad neće ni završiti, niti je treba završavati, ali kako svaka napetost, kao i svako društvo, svaki istorijski trenutak imaju svoje specifičnosti, pozabavimo se još malo ovom temom, posebno u svetlu novog populističkog ministra – japijevskih ambicija i specifičnog obrazovnog bekgraunda – koji banalizuje problem i poziva mlade da se vrate na rodnu grudu, gde je, valjda, paradajz lepši od onog stranog. Možda baš zato što Vladimir Gligorov i ja na stvari (istorijski trenutak i ekonomiju) gledamo iz posve različitih uglova (i ličnih i ideoloških i obrazovnih i generacijskih, naravno, nema ničeg lošeg u tome) mi vidimo i posve različite probleme. Gligorov nam svakako daje neumoljive brojke i koliko god okretali glavu, one se neće promeniti (sem možda nagore).
Ono što ostaje nejasno je na koji će način sledeća generacija imati da odradi nezgodni zadatak koji joj je, htela to ili ne, zapao u zadatak. Kada smo pomenuli[1] solidarnost, koja bi možda mogla biti vezivno tkivo društva, zaboravili smo da pomenemo da postoji par stvari sa kojima moramo računati. Postoji inherentni problem solidarnosti: ona je onoliko jaka i moguća koliko i njena najslabija karika. Prvi koji se polakomi da od solidarnosti zaradi, nužno će razbiti celo društvo zasnovano na njoj. Upravo iz tog razloga političke elite se često lakome i same sebe privileguju dok stanovništvo pozivaju na solidarna stezanja kaiša. Iz ovog razloga smatram i da je korupcija integralni deo moderne države (kao, uostalom i svake države). Tako solidarnost, ukoliko nije apsolutna (a gotovo nikad nije) postaje maltene nemoguća. Nema „malko solidarnog“: ili jesmo ili nismo solidarni. Period posle Drugog svetskog rata je pružio mogućnost takve solidarnosti (na globalnom nivou) zbog osećaja kolektivne egzistencijalne ugroženosti.
Danas je situacija drugačija i bojim se da će priča o solidarnosti biti iskorišćena da bi se ogromna većina stanovništva i građana angažovala u projektu koji će njih osiromašiti za račun jako privilegovanih. I ovom procesu prisustvujemo sad: Lazar Krstić, japi povratnik sa Jejla, je idealtipski primer čoveka kakav nam je potreban: pametan a patriota![2] On se poziva na patriotizam, solidarnost i preduzetničku svetlu budućnost „onih koji su otišli u beli svet“ kada ih u pismu poziva da se vrate u Srbiju.[3] Na stranu što će njegovo političko delovanje verovatno biti ispunjeno isključivo upravo ovakvim baljezgarijama, kao što je bilo u slučaju njegovog svetski-a-naš-genije-koji-se-vratio-na-rodnu-grudu prethodnika, karijeriste Vuka Jeremića, jedne apsolutne štetočine čija je komična ambicija bila da bude predsednik sveta. Sumnjam da će ovo biti sudbina i Krstića: iskoristiće nas kao odskočnu dasku da bi sebi izgradio karijeru.
Tvrdim da je danas cena ekonomskog rasta proizvodnja velikih socijalnih razlika, smanjen potencijal emancipovanja, skoro nemoguća vertikalna socijalna a kamoli klasna pokretljivost. I da bi se to prekrilo, ekonomski rast često kao svoju pozadinu mora imati neracionalnu ljubav prema naciji, domovini i slično, dakle neku vrstu nacionalizma.[4] Izgleda neverovatno ali nacionalizam i ratovi devedesetih su možda integralni deo našeg savremenog i dve i po decenije starog „načina“ tranzicije pa oni čine jednu integrisanu celinu.
Ukoliko neko misli da će se moja generacija žrtvovati tako što će puno raditi, ići na nekakve radne akcije,[5] uživati u socijalnoj jednakosti koju pruža polet izgradnje novog društva, uživati u kolektivnom duhu i gitari pred spavanje, te seksu sa koleginicom/kolegom, grdno se vara. Moja generacija će se žrtvovati tako što neće raditi, tako što neće imati socijalnu sigurnost i zdravstvenu zaštitu,[6] tako što će mnogi od nas umreti zbog toga, tako što će mnogi od nas morati da prestanu da se nadaju bilo kakvoj situiranosti, tako što ćemo plaćati preskupo i loše školovanje koje će nas držati klasno zarobljenim, tako što ćemo trajno ostati zarobljeni u svoje klasne pozicije,[7] tako što će mnogi od nas biti osuđeni na neživljive živote, tako što ostatak društva (danas pripadnika starije generacije, sutra pripadnika njihove/naše/moje/neke druge generacije) neće imati sluha za njihove probleme i slično. To je način na koji se danas, u globalnom kontekstu, izgrađuje novo društvo, na koji tranzicija funkcioniše i na koji se izgrađuje magični Bruto Domaći Proizvod.
Nasleđe koje je ostavila jedna generacija koja je, recimo, radnim akcijama izgradila infrastrukturu Jugoslavije poslednjih decenija se rasprodaje onima koji su, na ovaj ili onaj način, povezani sa političkim strukturama i državom. Moje pitanje je, da li će se to desiti i sa plodovima onoga što moja generacija bude (možda) napravila? Svakoj generaciji zapadne neki „istorijski trenutak u kojem mora da se žrtvuje“ a onda to neko kupi za bagatelu. Danas je proces privatizacije svega faktički politika oduzimanja onoga što je jedna generacija, pa sledećoj pada u zadatak da se žrtvuje i to ponovo izgradi, da bi neko sledeći to ponovo kupio za đinđuve.[8] Ali ako je tako, onda postaje besmisleno razmišljati o bilo kakvom zadatku koji ovoj ili onoj generaciji pada na pleća. Onda međugeneracijske i bilo koje druge solidarnosti nema.
Peščanik.net, 21.08.2013.
- A i Gligorov je pominje implicitno: ukoliko „mi“ moramo neki teret da iznesemo zarad neke budućnosti, onda je to neka vrsta solidarnosti, ovog puta uperene prema budućim generacijama. ↑
- Oksimoron? ↑
- Usput pokazujući da nema pojma čemu služi „znanje“, Petnica, niti obrazovanje. ↑
- Makar koliko ga danas pokušavali sakriti ispod preimenovanja u „patriotizam“. ↑
- Na koje se išlo, nemojmo se lagati, zbog mogućnosti solidarnog seksa. ↑
- Ukoliko ne budu imali da je plate, naravno. A ukoliko se zdravstvena zaštita plaća, onda to znači da postoje oni koji mogu da je plate kao što postoje oni koji ne mogu da je plate. Sjajna solidarnost. ↑
- Stipe Šuvar je svojevremeno imao jednu gotovo postmodernu ideju, što primećuje, na primer, Jana Baćević: on obrazovanje nije video kao jedan od mehanizama da se klasna pozicija promeni, jer to onda i u društvima realnog socijalizma znači da je radnička klasa nešto iz čega se beži, već mehanizam koji bi omogućio da pripadnost klasi proizvođača postane cilj. (doduše, mačistička i kaubojska kultura i estetika „tough guys-a“ koje gledamo na „Discovery“ i National Geographic“ pokušavaju nešto slično. O ovome drugi put) ↑
- To je održivo, ne sporim. ↑