Politička borba u Rusiji kao da je stvarno počela. Ima onih koji su skloni da tako tumače događaje koji pred nama promiču, a ima i onih koji to nisu, no jedno je sigurno: predsednik Rusije se iz petnih žila trudi da ne zaostane za svojim učiteljem. Naš nacionalni lider je, ako se sećate, svojevremeno na staroj Volgi po Moskvi vozao Buša, a Medvedev, na opštu radost fotoreportera, pre neki dan je po sličnoj maršruti, na Čajki vozao nikog drugog do Švarcenegera. Poseta ove kultne ličnosti našoj prestonici bila je zapažena po tome što su obojica, i gost i domaćin, prosto lovili svaki trenutak da iz ovog susreta izvuku maksimum ličnog zadovoljstva. Medvedev se recimo veselo šegačio predlažući guverneru Kalifornije upražnjeno mesto gradonačelnika Moskve, a Terminator se ne trošeći uludo svoje dragoceno vreme, hrabro i na samo njemu svojstven način znalački bacio u žestok okršaj s rampom na ulazu u moskovski metro i naravno, i ovoga puta, pobedio.
No čak i da je namera domaćina bila da Švarcenegera pozove u posetu našoj prestonici tek onako, zabave radi, jedan makar mali deo ove vizite morao je biti posvećen imitaciji onog što se naziva „radni deo posete“. Ovo tim pre što je guverner Kalifornije sa sobom dovukao čitavu svitu od tri tuceta preduzetnika specijalizovanih za takozvane visoke tehnologije. Jer, ako je verovati našem rukovodstvu, poslovna i tehnološka iskustva ovih vitezova svetskog visokog biznisa su kao žednom voda prosto neophodni našim osnivačima buduće oaze domaće tehnologije sutrašnjice.
Na putu za Skolkovo, Medvedev je dovijajući se na razne načine pokušao da od Švarcenegera izmami tu čarobnu formulu kojom se neko naučno otkriće može pretvoriti u novi popularni proizvod. „Usput, dok smo se zajedno vozili kolima, guverner i ja smo razgovarali o tome šta je danas najpotrebnije, a u isto vreme i najkomplikovanije za našu ekonomiju. Rekao sam mu da za nas možda i nije najvažnije osvajanje novih proizvoda, mada su sve ekonomije sveta za to uvek zainteresovane, već da je naš osnovni problem komercijalizacija onoga što mi svakodnevno smišljamo“.
Međutim, što se magične formule tiče, Terminator, kao i svi ostali članovi njegove svite, ćutali su ko prekaljeni partizani. Umesto toga, oni su baš kao i one birokrate iz Evropske unije, otpočeli s jadikovkom o tome kako su za poduhvat te vrste neophodne demokratske institucije i građanske slobode. A Franklin Džonson, živa legenda u sferi zajedničkih ulaganja, nije našao ničim lepšim da nas iznenadi nego da izjavi kako slobodna ekonomija neizostavno mora da bude praćena i političkim slobodama. Falilo je još samo da se neko od gostiju priseti Hodorkovskog i Trijumfalnog trga, pa da ova tužna priča bude zaista kompletna.
I pošto svako zadovoljstvo ipak mora da se plati, tako je i Medvedev, za pruženu mu mogućnost da pipne živog Švarcenegera, morao gostima da oslika blistavu budućnost ruske demokratije.
„Ruska država, o čemu su vam već govorili ovde prisutni predstavnici domaćeg biznisa, danas se intenzivno bavi uvođenjem novih pravila igre. Ova se pravila igre ni u kom slučaju neće odnosti samo na biznis. Ona će omogućiti formiranje nove komunikacione sredine u kojoj će ubuduće funkcionisati društvo. Biće to sasvim novi, izmenjeni uslovi života“, uvereno je i sa ozbiljnim izrazom lica tvrdio Medvedev.
Sve ovo je zvučalo ubedljivo, posebno kada se ima u vidu da je toga dana Jedinstvena rusija slavila pobedu na savršeno pošteno sprovedenim regionalnim izborima. Izbori su do te mere bili pošteni, da rukovodilac Centralne izborne komisije u Čuvašiji nije imala obraza da sačeka prebrojavanje glasova i istoga dana je dala neopozivu ostavku. Jednom rečju, predsednik Medvedev nije ni završio svoj govor, a izgradnja nove komunikacione sredine je udarničkim tempom već bila započeta.
Naš predsednik je takođe odlučio da malo prosveti cenjeni skup gostiju iz inostranstva, te ga je obavestio o tome da se na putu u svetlu budućnost tu i tamo još uvek može sresti poneka prepreka koja nas u tome ometa. Pre svih, ovde treba izdvojiti korupciju. Problem je naime u tome što ova naša korupcija, za razliku od recimo one američke, „ne spada u retku pojavu koje se svakako treba stideti“. Ona kod nas spada u takozvanu „običnu, to jest svakodnevnu pojavu“. I još nešto. Ova naša korupcija, prokletinja jedna, takođe se zapatila i u federalnim organima vlasti, i iz njih se nikako ne da iskoreniti. Ona je postala naša takoreći nacionalna osobenost i istovremeno naš glavni „mentalni problem“. Sve ovo Medvedev je govorio prisutnim gostima iz Amerike, da bi im na kraju napomenuo kako je „u određenom periodu njihove istorije“ ovaj problem takođe bio veoma aktuelan, kako su oni dužni da nas razumeju i kako nam treba ostaviti još malo vremena, pa će korupcija, isto kao i kod njih, sama od sebe nestati.
Gosti su odgovor ovu opasku ljubazno prećutali. A da nisu, mogli bi našem predsedniku da objasne da korupcija, koja se „u određenom periodu njihove istorije“ u Americi stvarno bila razbuktala do opasnih razmera, nije sama od sebe nestala. Jednog trenutka je u odnosu na korupciju od strane države objavljavljen takozvani zero tolerance režim, odnosno apsolutna netolerantnost, što u prevodu znači, maksimalne kazne za makar i najbezazlenije oblike korupcije. I još nešto. Ovaj je režim, bez obzira na položaj ili rodbinske veze, važio za sve građane podjednako.
A u Rusiji, svi činovnici u federalnoj vlasti kao po komandi podnose poreske prijave iz kojih sledi da su ovi jadničci siromašniji od samog svetog Franje Asiškog, a da su njihove supruge sve odreda (opet kao po komandi) izuzetno spretne i uspešne biznismenke. Nijednog od svih ovih vlasnika velelepnih vila na moskovskoj Rubljovki niko nikada nije čak ni popreko pogledao. Za lažnu prijavu poreza prinudnom ostavkom je bio kažnjen jedan jedini general iz Irkutske oblasti, ali nije se našao ama baš nijedan činovnik, teritorijalno malo bliži Medvedevu, koji bi zaslužio tako surovu carsku pokoru.
Upoređujući sklonosti američkih i naših preduzetnika, Medvedev se požalio Amerikancima da u ovako složenim uslovima, dok se ruska vlast tako neumorno bori s korupcijom, iz nekog njemu nepoznatog razloga, domaći biznismeni uopšte ne žure da ulažu novac u ekonomski rizične projekte. Ali treba imati u vidu da su svi prisutni, pa i on sam, i pre nego što je načeo ovu tugaljivu temu, vrlo dobro znali da su rizici u SAD i rizici u Rusiji dve sasvim različite stvari. Tamo je moguće bankrotirati kada se novac uloži u pogrešan projekat, u neku promašenu ideju ili proizvod, odnosno produkt koji ne može da nađe svoje mesto na tržištu. A kod nas je sasvim obratno. Kod nas su zapravo najunosniji poslovi najviše izloženi riziku. Jer pilikom pojave iole značajnijeg prihoda na poslovnom horizontu, istog trenutka na scenu stupaju milicioner, tužilac i poreski inspektor, složno otimaju posao od preduzetnika i počinju da među sobom dele ostvarenu dobit.
Onda je Medvedevu sve to dosadilo. Žurio je da što pre napusti Amerikance, jer su mu misli već bile na drugom mestu, gde ga je čekala druga vrsta zabave. Imao je zakazan čaprazdivan sa već davno isluženim, ali ne i zaboravljenim, rock-n-roll kadrovima iz bivšeg Komsomola. Slušajte, pa to je stvarno cool! Biti predsednik Rusije je stvarno odličan posao. Ujutru se vozikaš s živim Terminatorom, uveče ćaskaš s Grebenščikovim, a u međuvremenu, s vremena na vreme izgovaraš poneku reč o modernizaciji. A Putin? Njemu je jadnom dopalo da se lomata po Rusiji i posećuje tigrove i medvede…
Ежедневный Журнал, 13.10.2010.
Prevod sa ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 21.10.2010.