Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Пратећи српску online дневну штампу, недавно сам наишла на отворено писмо у коме је група колега са Филозофског факултета Универзитета у Београду критиковала научни рад академика Љубомира Максимовића (14.2.2016). Недуго након тога, на web сајту Византолошког института САНУ појавила се реплика у виду Саопштења Научног већа ове институције (23.2.2016), којом се настоје побити изнесене критике, те нагласити допринос акад. Максимовића српској медиевистици. Наведени прилози привукли су ми пажњу зато што сам један део моје научне специјализације и каријере стекла управо међу београдским византолозима (магистратура из Историје Византије на Филозофском факултету Универзитета у Београду 1994-1998, запослење 1998-2006 као истраживач-сарадник и научни сарадник у Византолошком институту САНУ). Са овим кружооком, додуше, годинама немам никакве везе и нису ми познате околности сукоба који се рефлектује у поменутим дописима, тако да моје обраћање јавности овим путем нипошто не би смело да се схвати као пристајање уз једну од страна. Разлог зашто то чиним лежи искључиво у чињеници да је у Саопштењу Византолошког института поменуто моје име, као и низ околности које су битно утицале на мој рад у тој установи, али, нажалост, у контексту и на начин који не одговарају истини. Ово писмо, стога, има само један циљ, а то је да коригује и допуни тврдње наведене у Саопштењу, те на тај начин допринесе потпуном и истинитом извештавању јавности у Србији.

Да кренем редом. У Ставци V Саопштења наводи се да је акад. Максимовић био мој ментор у изради магистарског рада о Византији и Готима на Балкану у IV и V веку. Формално, ова тврдња је тачна и лако се може потврдити увидом у евиденцију Филозофског факултета у Београду. Ипак, ако се држимо постулата о приоритизирању суштине и стварног значења датих околности, на чему инсистирају и колеге које стоје иза Саопштења, онда јавност треба да зна да је ово менторство акад. Максимовић фактички делио са пок. академиком Божидаром Ферјанчићем, који ме је примио као постдипломца, али је током мога студија био пензионисан. Акад. Ферјанчић наставио је посвећивати своју пуну пажњу мом раду све до саме одбране, у којој је такође активно учествовао, о чему постоји и званична евиденција. Посебно ми је помагао у методолошком погледу, док сам од тада ред. проф. Максимовића добијала углавном техничке упуте које су се односиле на саопштавање резултата рада. Тон и садржај израза захвалности у мојој књизи (Византија и Готи, etc.) на коју се Саопштење позива, сматрам, јасно рефлектују дуалну природу тог менторства, једнако као и значај који је и академик Ферјанчић имао у целокупном процесу моје магистарске формације, те се његово име нипошто није смело изоставити из референце о менторском раду акад. Максимовића са мном.

Истине ради, акад. Максимовић намеравао је да буде мој ментор у пуном смислу те речи на докторату који сам након магистратуре планирала да упишем на Београдском универзитету. Но, ту он није желео или могао да разуме мој дотада развијен истраживачки профил и интересовања, па је од мене захтевао да се усмерим на византијску провинцијску администрацију, тему коју је он обрађивао неколико деценија пре тога, а са којом ја нисам имала никаквог директног додира током моје дотадашње формације. Свако ко се макар мало бавио научним радом зна колико је времена, енергије и материјалних средстава потребно за израду доктората, а тек шта у том смислу значи улазак у потуно непознату истраживачку област. Имајући то на уму, ја сам мој докторат пријавила на Central European University, Medieval Studies Department у Будимпешти, где сам добила све неопходне ресурсе и ментора компетентног за област у којој сам могла да допринесем научној заједници у мом пуном истраживачком капацитету (неминовно, тај аранжман донео ми је и уобичајене епитете „Сорошовог шпијуна,“ „ватиканског човека,“ и „народног непријатеља“ којима ме и данас „часте“ поједине колеге). Акад. Максимовић био је заинтересован за чланство у комисији окупљеној поводом одбране овога доктората, али не због евентуалног доприноса мом раду, већ зато што је то за њега била, како је сам говорио, прилика да се „убаци на CEU“. У том правцу на мене је вршио притисак да га предложим за члана докторске комисије, иако је је добро знао да ја као докторанд нисам имала права на такво нешто. Оно што ми регуле CEU јесу дозвољавале, и што сам на концу и урадила управо због наведеног притиска (о чему може да посведочи и неколико старијих колега из Београда и Будимпеште) било је да га предложим за тзв. external readerа моје тезе (екв. независном рецензенту). Да будем искрена, и у тој функцији акад. Максимовић оставио је углавном напомене техничке природе, и у њима није било ничег методолошки значајног што је могло помоћи припреми овога рада за штампу или, пак, даљем проширењу мога истраживања (примерак доктората са његовим напоменама налази се у мојој приватној архиви и може се поредити са издањем монографије The Tocco of the Greek Realm, etc., објављене на бази мога доктората).

Саопштење академика Максимовића истиче као старијег колегу који несебично помаже младима у професионалном напредовању и стручном усавршавању (ст. X). Не двојим да ће ову тврдњу хорски потврдити многе београдске колеге, а сматрам да то и треба да ураде сви они којима акад. Максимовић уистину јесте толерисао разне ствари и омогућавао, да употребим реч из Саопштења, привилегије као што су боравци у иностранству без значајног научног оправдања или резулата, пробијање свих могућих рокова за завршетак стручних и школских радова, брза каријерна напредовања, итд. У мом случају, његова „несебичност“ имала је све карактеристике класичног мобинга надређеног. Листа ситуација које сам у том смислу доживљавала као сарадник Византолошког института под његовом управом предугачка је да бих је овом приликом детаљно наводила, па ћу стога овде само напоменути да обухвата цео спектар догађања и околности, од неких готово смешних (као нпр. претње некаквим „црним листама“ изопштења из међународног византолошког колегија) до оних које су представљале озбиљне примере ограничавања, спречавања или уназађивања мог научног и каријерног развоја. Посебно видљиве међу њима биле су инстанце ускраћивања стручног усавршавања. Вишесеместрални програми из фондова А. Оназиса, А. в. Хумболта, или Dumbarton Oaksa који се спомињу у Саопштењу мени никада нису предлагани као опција специјализације, иако су ми били итекако потребни за унапређење мога рада, и упркос томе што сам за то имала све неопходне капацитете и испуњавала све тражене критерије. Од свих привилегија, како то назива Саопштење – ако привилегијама уопште може да се назове писање референци, што се у целом свету сматра, заправо, обавезом сваког наставника и старијег колеге – мени су „допале“ препоруке за два летња курса учења модерног грчког језика у трајању од по месец дана у Солуну (чак нисам сигурна ни да ли их је писао лично акад. Максимовић или неко од старијих колега), и то у размаку од три године. Не спорим да су курсеви које сам овако „привилегована“ похађала били корисни, али свакако далеко од довољног за савладавање академске комуникације на овом језику, што је тада била горућа агенда моје византолошке формације – коју сам касније и остварила, али сопственим средствима.

Академик Максимовић, као мој директор у Византолошком институту није, додуше, правио проблеме у правдању мога одсуства за време докторских студија у Будимпешти, где сам, са извесним прекидима, углавном боравила у периоду 1999-2004, као ни повезаних истраживања која сам касније радила у Италији и Мађарској. Но, та одсуства била су део унапред договорене процедуре моје специјализације (коју сам добила сопственим залагањем, успешно прошавши све евалуативне процедуре), и које сам оправдала прецизним тајмингом рада, радовима објављеним у научној периодици и на низу високих међународних скупова, а изнад свега, напорним радом. У Институту је, иначе, увек постојала потреба за појачаном мобилношћу већ самом природом нашег посла, па су краћа или дужа одсуства била саставни део различитих каријерних фаза мање-више свих истраживача који су ту радили. У свим здравим научним заједницама оваква одсуства не представљају проблем док год подразумевају да истраживач редовно одржава везе са матичном институцијом, унапређујуе праксу и оптимизује резултате, те кући доноси „додате вредности,“ међу којима су и везе са сродним институцијама у иностранству. Ово све напомињем како бих јавности предочила да је апсолутно погрешна тврдња изнета у Саопштењу (ст. X) којом се мобилност научног особља Института представља, слично референцама, као посебна привилегија, чиме се још инсинуира и да се ради о некаквој специјалној погодности која је српским византолозима омогућавала лагодна путовања по иностранству. Истина је, заправо, сасвим другачија – специјализацијска одсуства озбиљна су истраживачка, развојна и разменска пракса и обавеза, како за истраживаче, тако и за њихове институције, а од особите су важности за младе научнике у земљама као што је Србија, деценијски изолована и онемогућавана да у континуитету и пуним капацитетом учествује у међународним истраживачким токовима.

„Несебичност“ академика Максимовића памтићу и по томе што ми је више пута отежавао учествовање на научним скуповима. И данас се живо сећам, на пример, ситуације када је, упркос чињеници да је мој рад био уредно пријављен, прихваћен и унесен у програм Међународног конгреса византолога у Лондону 2006. г. (скуп од највишег међународног значаја који се одвија једном у 5 година), акад. Максимовић избегао да ми потпише захтев за надокнаду путних трошкова које је за овај скуп обезбеђивало ресорно Министарство. Конгресу сам, ипак, присуствовала користећи лична средства, тако да могу да се „похвалим“ да сам била редак, можда и једини истраживач који је српску науку том приликом не само представљао, него и финансирао.

Акад. Максимовић спречавао је и мојa законом прописана каријерна права и обавезе. Цела година дана након одбране доктората (у којој је, како сам већ навела, и сам учествовао у функцији независног рецензента), била је потребна да будем изабрана у више научно звање (у којој процедури је такође активно учествовао). Чак и ако дозволим могућност да је та спорост била условљена окошталим процедурама нострификације моје мађарско-америчке дипломе, добро познатим у Србији тог времена, ипак нећу никада разумети зашто годину и по дана након избора у то научно звање, колико сам још радила у овом кружоку, нисам била ниједном позвана на седнице Научног већа Византолошког института, нити сам имала прилике да на било који начин учествујем у раду редовних колегија те куће.

Свакако најфлагрантнији примери „несебичности“ акад. Максимовића у мом случају рефлектују његова настојања да умањи видљивост мога научног рада. Наиме, истраживачи у области византологије имају на располагању неколико начина обавештавања и размене информација са међународним колегијем. За младе истраживаче, осим објављивања њихових радова (што је, опет, превасходно обавеза, а не привилегија како се то приказује у Саопштењу), посебно је важан годишњи извештај о њиховим публикацијама који представници националних комитета шаљу у научни часопис највишег међународног ранга, Byzantinische Zeitschrift (BZ). У време када сам ја била сарадник Византолошког института, представник Србије био је акад. Максимовић, који, иако је као мој директор имао свакодневни приступ свим мојим извештајима и радовима, више година у континуитету ниједан мој публиковани рад није пријавио BZ-у, што је резултирало чињеницом да колеге из света нису биле на време и у потпуности упознате са резултатима мојих истраживања, те некима од њих касније причинило велики проблем, када се испоставило да су потрошили знатна материјална средства откривајући „топлу воду.“ Својеврсни damnatio memoriae према моме раду акад. Максимовић начинио је управо пред мој одлазак из Института – била је то прилика када је Међународна асоцијација византолога тражила библиографије свих истраживача Византолошког института (који су, иначе, по аутоматизму сви били и чланови Асоцијације). Моја библиографија била је једина која није била достављена Асоцијацији, иако сам, парадоксално, у том тренутку имала далеко већи број објављених радова од свих колега моје генерације тада ангажованих у Институту.

Саопштење (ст. II) помиње архив Института, у коме би, уз истраживачке материјале, требало да стоје и подаци о нашем запослењу. Међу тим подацима, ако се они још чувају и ако мој досије није „фризиран,“ мора да стоји и моје отказно писмо, датирано са 1.9.2006, како је то од мене усменим путем затражио акад. Максимовић (копију отказног писма чувам у мом личном архиву). Наиме, месец дана након овога датума, он је по сили закона морао да иде у пензију, а Институт је због смене генерација и неких других кадровских померања већ неко време био на ивици губитка прописаног броја сарадника са научним звањима, тако да је мој отказ за акад. Максимовића представљао идеалну прилику да нагласи бројчану угроженост Института и тако оправда захтев који је упутио ресорном Министарству за продужење свога радног односа. Неко ће се упитати зашто сам пристала да одем. Одговор је једноставан – сарадња са оваквим окружењем за мене је давно пре тога изгубила сваки смисао, утолико више што тада у Србији није било ефикасне законске заштите од мобинга на радном месту, а етичке институције биле су обична фарса, као и инспекције ресорног Министарства у коме је академик Максимовић, бар по његовој причи, редовно пио кафу. У мом отказном писму експлицитно сам навела да је разлог за моје напуштање Института прелазак на радно место у иностранству на коме ћу моћи да се усавршавам и напредујем. Свако ко има икакве везе са менаџментом људских ресурса из ове формулације знаће да примарна одговорност за такав прекид радног односа лежи на руководиоцу. У свакој здравој средини, за такав пропуст руководилац се позива на одговорност јер се у таквим срединама чувају радници који имају високу продуктивност и ефикасне резултате – у време мога отказа ја сам била категорисана као истраживач А1 групе – и воле свој посао. У свакој здравој средини изгубити радника који има знање акумулирано пуне три деценије континуираног образовања значи губитак озбиљне инвестиције, што је у Србији требало да буде утолико озбиљније пошто је земља вапила, као што вапи и сада, за високо образованим становништвом (сада свега сc. 11%!). У здравим срединама, руководиоци чине све да овакве раднике мотивишу и задрже. На дан када сам ја одлазила из Византолошког института, мој директор, акад. Максимовић, био је нескривено срећан и ужурбан да целу процедуру заврши што пре како би остварио свој крајњи циљ – наставио сопствену каријеру након пензионисања.

Штету и трауме које ми је нанео акад. Максимовић као мој руководилац ја сумирам и данас, десет година након одласка из Византолошког института САНУ. Иако сам са 35 година живота постала доктор наука, што је доб која се данас у целом свету сматра најбољим временом за зрело доприношење струци и заједници (док су у Србији и данас на посебној цени докторанти са 50+ који своју лењост правдају студиозношћу), напуштање Византолошког института донело ми је потпуни заокрет у каријери и наметнуло улазак у нови круг специјализације, неопходан како бих могла да се укључим у академске кругове других земаља. У годинама које су уследиле то јесте додатно обогатило мој истраживачки профил, али је и знатно успорило моје формално каријерно напредовање, што је свој данак посебно узело у сфери универзитетске наставе, где сам изгубила цела два изборна круга. И данас се питам да ли је заиста вредело, иако, реално, да није било „несебичности“ мога бившег директора, акад. Максимовића, ја не бих била у могућности да стекнем искуство и институционалне везе које ми је донела моја пост-византолошка каријера у иностранству. Научна видљивост порасла ми је, заправо, одмах по напуштању Византолошког института, а велику сатисфакцију за ту мучну фазу мога живота и рада доживела сам када су неке од мојих радова из тог периода објавили водећи светски издавачи за област хуманистичких наука као што су били тадашњи Ashgate или Oxford University Press, у чијем Dictionary of the Middle Ages од свих аутора медиевиста који су тада деловали у Србији стоје само имена пок. академика Симе Ћирковића и моје маленкости. „Несебичност“ академика Максимовића оставила је итекако трага и на мом здрављу. Иако је то тешко са сигурношћу доказати, ја сам прилично убеђена да су он и његова свита директни узрок аутоимуне болести са којом се и данас борим, на што упућује и коинциденција мојих документованих здравствених криза са периодима највећег притиска који сам трпела под директоратом академика Максимовића.

Колика је штета учињена буџету ресорног Министарства и пореским обвезницима Србије наглим прекидом мога ангажмана у Византолошком институту САНУ, са свим улагањима у мој рад, као и пројектним активностима у припреми и изради, за сада остављам доконима на процену, са надом да ће једнога дана, када за то буде било стварне политичке воље, мој случај бити могуће упоредити са сличним примерима из свих других научних институција, те тако допринети свођењу пуног биланса уништења тзв. „средње генерације“ српских истраживача, односно истраживачке популације која између пензионисаних емерита и недовољно искусних постдипломаца носи главни идејни и оперативни терет сваког истраживачког процеса.

О моме искуству са акад. Максимовићем и његовим послушницима ја говорим отворено, као и овом приликом, посебно у свим међународним круговима који се озбиљно баве академском етиком и могућностима њеног унапређења. Не сматрам то „дискредитацијом“ и не радим то да бих се светила акад. Максимовићу (он је из мога живота евапорирао оног 1.9.2006. када сам последњи пут затворила за собом врата Византолошког института), већ зато што је његов микрокосмос производ нечег далеко опаснијег – система давно превазиђеног и до сржи трулог, који чак и данас, у XXI веку, стреми да научну мисао уређује по древној племенској „мудрости“ у којој се без поговора слуша старији само зато што је старији, и/или уличној максими да је животна школа најбољи факултет, и/или пучкој мантри да су они који до свога циља долазе пречицама и лактањем остварени и успешни, а они који се труде и уче глупи и неспособни. Доајени те праксе ни данас, као ни некада, нису подложни озбиљном преиспитивању њихових резултата и одговорности, а њихов „наук“ преноси се несметано нараштајима који долазе, и дели сразмерно томе да ли климају или, пак, мисле својом главом. Док год буде било тако, приче о Крону који једе (само неку) своју децу често ћемо причати и слушати у Србији – а и шире.

др Нада Б. Зечевић
Пале-Сарајево-Будимпешта

Пешчаник.нет, 09.03.2016.

Сродни линкови:

Редовни професори Одељења за историју Филозофског факултета – Академик с једном монографијом

ТЕМА – РАЗГОВОР О ОБРАЗОВАЊУ