Hej Nemačka, kako ide? Nezaposlenost mala, izvoz ogroman, evrokriza nevidljiva, NSA prisluškivanja kao da nije bilo… Sve u redu? Neće biti.
U osmoj godini vladavine Angele Merkel, Nemačka je troma zemlja samozavaravanja. Znamo da je politika usmerena samo na kratkoročni uspeh. Ona se rado bavi odgovornošću, koju često sama nije spremna da preuzme. Ali ipak je prava retkost političarka koja se toliko olako nosi sa odgovornošću kao Angela Merkel. Zbog toga je njen uspeh još impresivniji. Prema anketi ARD ovo je najpopularnija vlada u poslednjih 16 godina. To je paradoks, jer je sve više novinara i stručnjaka užasnuto ovom vladom, čiji je jedini cilj izbegavanje svakog izazova. Ali ljudima je svejedno šta novinari pišu. Takozvani javni intelektualci je optužuju za nedostatak preduzimljivosti, a ljudi je upravo zato vole, jer se Nemci, baš kao i Angela Merkel, plaše budućnosti.
Filozof i sociolog Jürgen Habermas je u tom smislu izneo teške optužbe. On kritikuje nemačku ravnodušnost tokom evrokrize, dok je Angela Merkel zemljama juga Evrope nametala svoju antikriznu politiku. Nemačka javnost je odbila da preuzme odgovornost za Evropu. Habermas u svom tekstu govori o „istorijskom neuspehu nemačkih elita“.
Njegova oblast, sociologija, proučava moć struktura, a ne snagu ili slabosti pojedinaca. Ali i Habermas zna „da postoje vanredne situacije u kojima dolazi do izražaja moć percepcije i imaginacije pojedinca, njegova hrabrost i spremnost na preuzimanje odgovornosti“. Najvažniji takav pojedinac u Nemačkoj danas je Angela Merkel – a ona ni da trepne.
Paraliza je zahvatila zemlju i zove se Angela Merkel. Svaki građanin zna gde škripi – poreski sistem, jednake šanse u obrazovanju, pravednije zarade. Ali na sve neuspehe vlade Nemci samo sležu ramenima. „CDU i FDP su se koalicionim sporazumom dogovorili o formiranju komisije za PDV, koja se u četiri godine nije nijednom sastala“, piše Spiegel i citira filozofa Petera Sloterdijka, koji kaže da je Nemačkom zavladala „atmosfera hronične apatije“.
Habermas i Sloterdijk su zapanjeni. Sociolog Harald Welzer je besan i želi da bojkotuje izbore. Publicista Sacha Lobo je zgađen Merkelinom ravnodušnošću prema NSA aferi. To su osećanja intelektualne elite, koja građani ne dele, jer su sa svojom kancelarkom sklopili pakt nerazumnih: uvuci glavu, spusti pogled i nadaj se da će sve nevolje nekako proći. Ali to se neće desiti. Ako zbog nemačke sebičnosti evro propadne, ako se obrazovni sistem oklizne o sopstvene laži i ako reč pravda bude izazivala još samo ciničan osmeh, za to će biti krivi Nemci.
U ovoj kampanji ćemo videti koliko nam zaista SPD nedostaje kao prava opozicija. Ove godine je sto godina od „godine tri cara socijaldemokratije“: 1913. je umro August Bebel, Friedrich Ebert je postao predsednik partije i rođen je Willy Brandt. Velika istorija SPD, prožeta revolucijama, vlašću, maštom. Šta je od toga ostalo? Strah. Kao i kod Angele Merkel.
SPD je morao da pokaže ko je zaista Angela Merkel: prazna duša čiji strah od promena u svima nama izaziva potpunu paralizu. SPD je morao da odbaci upozorenja spin doktora. Morali su da vode hrabriju kampanju. Morali su da napadnu Angelu Merkel tamo gde je najslabija – u uverenjima, željama, osećanjima. Sigmar Gabriel i Hannelore Kraft, Jürgen Trittin i Claudia Roth morali su da vode kampanju crveno-zelene koalicije za istinske promene. Uz svo poštovanje, mislim da bi prošli znatno bolje od Peera Steinbrücka.
Iz svega ovoga smo naučili da kada je reč u spasavanju budućnosti ne bi trebalo da se oslanjamo na politiku. Vreme je da uzmemo stvari u svoje ruke. Dugo smo izbegavali odgovornost. Neodgovorni smo mi sami. Moramo da nađemo izlaz iz sopstvene nezrelosti. Promena je nemoguća bez hrabrosti da se učini nešto radikalno.
Samoosvešćivanje civilnog društva nasuprot tromosti moćnih neće biti lako. Kantov sapere aude pretpostavlja hrabrost ne samo da se misli, već i da se dela. Ova slavna izreka koju prevodimo sa „Skupi hrabrost da razumeš“ je iz Horacijevih pisama. Njen originalni kontekst nam pruža još veće mogućnosti: Dimidium facti, qui coepit, habet: sapere aude, incipe, što znači: „Onaj ko učini prvi korak, već je na pola puta: usudi se da razumeš, počni sada.“
Ko počne da razmišlja, već je na pola puta do delovanja.
Spiegel, 05.08.2013.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 03.09.2013.