Migracije, odredišta

Izložba „Migracije, destinacije“ otvara se u ponedeljak 17. septembra u 20 sati u Ostavinskoj galeriji, Kraljevića Marka 8 i traje do 23. septembra.

Reč autora – Serija fotografija ima za temu putovanje ka Nemačkoj i boravak u njoj. U pitanju je jedan rasuti, tačkasti narativ, koji se sa različitih strana dotiče fenomena privlačnosti Nemačke, putovanjima njime uzrokovanim, odredištima tih putovanja. Kao deo procesa migracija, stizanja na odredište, dolazimo do pitanja asimilacije, akulturacije i različitosti.

Otvara se pitanje količine različitosti, distance koja se toleriše. U zavisnosti od te distance, može doći do raznolikih, uključujući i veoma ekscesivne ishode. Bivali su.

Putovanja vozom. Železnica i voz su dvojako konotirani, kako u intimnom, romantičnom ključu, kao mesto/nemesto, tako i kao pogon koji je široko korišćen kao biopolitička alatka.

Za sve aktere na ovim fotografijama Nemačka nesumnjivo predstavlja mesto u koje projektuju svoje želje. Korišćenjem slika/prizora koji referiraju na neke paradigmatične istorijske momente, Minhenski olimpijski stadion, Memorijalni kompleks koncentracionog logora Dahau, njihovim vremenskim relativizovanjem se gradi naznaka jednog mogućeg distopijskog ishoda. Projekat je delom komparativan – prati linije identičnih aktivnosti u različitim kulturalnim kontekstima na taj način gradeći ideju razlike.

Smeštajući inicijalno dokumentarni materijal u specifično konstruisan kontekst dolazimo do jednog dokumentarnog imaginarijuma koji nas stavlja u poziciju da ekstrapoliramo/maštamo/strepimo o mogućim ishodima.

Adriana Zaharijević: Auf dem Holzweg sein / Budi na pogrešnom putu

Šta je put? Na pamet padaju uski i prostrani drumovi, blatnjavi ili prašnjavi, šumske staze, nepregledni asfaltni giganti ili manji naprsli asfalti na kojima se nakupljaju bare posle kiše. Put ide uz krajputaše, međaše, oznake koje regulišu saobraćanje – obraćanje jezikom znakova koji put ostavlja čistim, nezakrčenim, otvorenim za druge koji se s nama na njemu ukrštaju ili za nama dolaze. Put uglavnom ima kraj: bilo da je reč o ćorsokaku, slepoj ulici, tački koja tek ostaje da bude dovršena ili je pojedena okolnim rastinjem i osujećena u svom nastavku. Postoji, međutim,  samo jedno bez čega puta ne može biti – onog ko se na put namerio, ko ga je za potrebe putovanja načinio, ko ga prolazeći njime, čini prohodnim. Bez putnika nema puteva. Ako ih je na nekom mestu i bilo, bez novih putnika, putevi se zatiru i s vremenom nestanu. Putnik je sastavni deo puta.

Zato put u sebi uvek sadrži i pravac i odredište, mesto od kojeg se kreće i ka kojem se teži. Ta mesta, ono otkud smo krenuli, „naše“ mesto, možda dom, i ono kuda idemo kao tuđini, ili gosti, spaja put. Otud ne treba da začudi da jedna reč spaja i putnika (musafir na arapskom, persijskom, hindu i urdu) i gosta (musafir na rumunskom, albanskom i turskom). Putnik će uvek negde biti gost.

Ali ima raznih gostiju, željenih i neželjenih. Neko neće biti ugošćen, nahranjen i napojen – možda će mu biti rečeno da ode i pre no što je zbilja došao. Jezici čuvaju i neobičnu tajnu između gošćenja i neprijateljstva – Gast, guest, gost, host, gaest, gjest, gošć, гость stapa se sa Gastgeber, host, domaćin, hostitel, vaert, gastheer, gospodarz, gazdă, gospodar. Jedno je biti hostis – stranac i gost, stranac i gospodar, uvek potencijalni neprijatelj, onaj ko bi gospodaru, domaćinu i gazdi mogao oduzeti dom. Zato neki jezici paze koga primaju u kuću: taj što samo navraća, mora biti pozvan. Onaj što ne gospodari našom kućom mora dobiti poziv da bi je posetio (invité, convidado, invitado).

Kada bi gost samo prošao našim putem, zastao u nekoj gostionici da se okrepi i krene dalje, rado bi bio viđen. Kada bi se znalo da je gostoprimstvo kratko, takoreći neosetno, možda mu i ne bi bila potrebna pozivnica. Ali šta kad stranac, onaj sa strane, spolja, izvan, hoće da bude u središtu i unutra: šta kad ga put nanese, a on onda stane i kraj puta sebi izgradi kuću ili, što je u samoj svojoj srži varvarski – suštinski tuđinski – čin, u kuću upadne i zaposedne naše ognjište?

Dobar putnik odseda u hotelu (hostelu), prijavljuje mu se boravak, uredno plaća svoj smeštaj, gosti se i odlazi, kao i toliki namernici vekovima unazad koji su pohodili Gasthäuser (kafanu). Rđav putnik, stranac koji bi da postane domaćin, uzurpator gostoprimstva, može biti pušten da luta i zaluta (drevna praksa izbacivanja nepoželjnih izvan zidina grada, kojim se grad čuvao od raznih zaraza); može biti prepušten vodi, moru kao beskrajnom raskršću, kao večiti prolaznik, zatočenik prolaza (koliko je Narrenschif-ova videlo Sredozemlje tokom poslednjeg desetleća…); i može – ako je već kod nas – biti smešten, iako neprijavljen, smešten, bez smeštaja, bez boravka, bez papira, bez imena, ne gosteći se. To su Heim-ovi koji udomljavaju, ali ne udomljuju, privremena prihvatilišta koji nepoželjne zadržavaju kao nepoželjne. Ti su domovi sastavni deo evropske istorije za one koji više nisu na putu, za koje se put na silu zaustavlja – „domovi“ za leprozne, za zatvorene, za lude, za uboge. Konačno, za i/migrante. Da bi se očuvalo ono oko puta, smišljeno je mnoštvo načina kako da se putnik raspozna, da se dobri putnik razgraniči od rđavog. Kad savremeni varvari nadiru putevima, njihovo se kretanje usporava (zahtevima za pozivnicom, administrativnim odvraćanjem, diskrecionom zabranom), otežava (preusmeravanjem rute, upućivanjem na nemoguće prepreke, zadržavanjem na neživljivim mestima), ograničava (žicama, besnim psima, zidovima, puškama).

Varvarin je bio i ostao paradigmatični neprijatelj polisa. Varvari nisu trgovali, pregovarali ili prolazili. Oni su razarali, otimali i palili. Njihova senka nad polisom bila je senka gromoglasnog mumlanja, nepolitičkog govora koji navešćuje uništenje granica uređenog, poznatog, zajedničkog doma. I premda je pejzaž savremene Evrope sastavljan od nebrojenih ukrštanja raznih sedelaca i došljaka koji su odlučili da ostanu, nekad zatirući, nekad gradeći nove puteve, nove jezike, nove gradove, i danas jednako mislimo svet na temelju metafore o dobrom putniku – onom ko će se vratiti svojoj kući, i varvarinu – onom ko će dovesti u pitanje našu kuću.

Minhen 2017.

Izložbu je pomogla Rosa Luxemburg Stiftung Southeast Europe.

Peščanik.net, 13.09.2018.

FOTOGALERIJE
IZBEGLICE, MIGRANTI