Ja ovo ne razumem.
U redu: kažite mi opet da sam glupi milicajac i da ne shvatam državni razlog i spoljnu politiku, ali ja ne razumem i dalje. Video sam sijaset kafanskih tuča, u nekima sam i redarstveno uredovao, ali kafansku tuču od milion dolara niti sam video, niti za takvu čuo.
Idemo redom: potukli se bilmezi u njujorškoj kafani, pa je jedan drugog odvalio nezgodno, te je oštećena strana završila u bolnici sa težom telesnom povredom. Osumnjičeni je izveden pred nadležni sud, položio kauciju od sto soma dolara da izađe iz pritvora i deponovao svoj pasoš u sudu. Onda mu je konzularni činovnik, koji je za to znao, izdao putni list s kojim je optuženik napustio Sjedinjene Države.
Pošto Srbija ne može da izruči svog državljanina, a krivično delo nanošenja teške telesne povrede goni se i ovde i u SAD po službenoj dužnosti, jedini način da se taj slučaj pravno okonča jeste da se čoveku sudi ovde, po našem zakonu. Ako se Amerikancima to ne sviđa, nama je jako žao; ali drugačije ne može i tačka.
Umesto da se taj krivični predmet završi rutinski, od Miladina Kovačevića, košarkaša teške ruke, napravljen je politički slučaj koji je pre neki dan kulminirao posetom policije redakciji Borbe, jer je taj dnevni list razglasio „državnu tajnu“. „Državna tajna“ bila bi odluka Vlade Republike Srbije da milion dolara uzme od poreskih obveznika i isplati nekome, u okviru slučaja Miladina Kovačevića. Vest kaže i da 900.000 dolara ide tamo, a sto soma ima veze sa kaucijom. To mi tek nije jasno, kaucija od sto soma uplaćena je i propala čim je Miladin pobegao. Kome sada ide sto soma? Sudu u Njujorku sigurno ne. Kome ide devetsto soma? Oštećenom Brajanu Stinhojeru (on nije „Štajnhauer“)? To može tek kad on pokrene građansku parnicu za naknadu štete, pa se nagodi s nekim oko nekih para, čak i vansudski, ali o tome ne znamo ništa, niti nagodba rešava krivični slučaj koji se goni ex oficio. Pri tom, građanska parnica nikako ne uključuje državu Srbiju i njenu vladu, već Miladina Kovačevića privatno i lično. To je sve, dakle, „državna tajna“, a pare su naše.
Zašto bismo mi – ako je tome tako – plaćali nekakvu anticipiranu odštetu Miladinu Kovačeviću? Zato što su radikali i ostali šovinističko-nacistički šljam njega u međuvremenu izvikali za „nacionalnog heroja“ i „srpskog viteza“, pa su ga kao međeda vodali čak i po Skupštini? Ej: prebio Amerikanca (koji je možda i Jevrejin pri tom!) i ne damo ga, pa nek se pojedu živi, nek’ crknu dušmani. Ako je Vlada već rešila da tu priču smiri i ukloni sa scene, mogli su to i da nam otvoreno kažu: evo, za milion dolara svršili smo tu stvar, umesto da je svršimo pravosudnim putem. Ali ne: taj i dalje nejasni potez postao je „državna tajna“ i sve sada treba da se slomi na Borbi. To je amaterizam neopevanih razmera, a „amateri su upropastili sve, čak i prostituciju“, što reče gen. Momčilo Perišić jednom prilikom. Amaterizam je zato jer su pokušajem progona novinara priznali da predmet državne tajne, tih milion dolara, postoji. Nema te japijevske egzaltacije ministra i spin-doktora Vuka Jeremića koja bi tu blesavu odluku opravdala. To što se nova državna sekretarka Hilari Klinton bila svojevremeno angažovala na tom slučaju ne znači ništa; preboleće ona to, ionako je bila reč o pukoj demagogiji.
Umesto da zivkate urednicu Borbe na informativni razgovor, što je gubljenje vremena, jer vam izvor informacije odati neće, hajde, dakle, gospođe i gospodo ministri-ministarke da nam lepo ispričate šta ste bili namerili sa tih milion dolara. Možda to vredi te pare? Čisto sumnjam, ali neka – da čujemo, da ne bude posle da smo se o vas ogrešili. Država Srbija podvrgla je krivičnom postupku svoje konzularne činovnike i tako obavila svoj deo posla, onaj za koji je odgovorna. Šta država Srbija ima sa Miladinom Kovačevićem? Kakvu obavezu? Šta je to vredno ovakve bruke kakva je načinjena napadom na Borbu? Ljudi, pa to ni Milošević nije radio, nego je pustio Aleksandra Vučića da se on bruka. Hajde, optužite novinare Borbe za odavanje „državne tajne“, pa da vidimo na šta će to suđenje ličiti; jedva čekam. Biće to zabava nebeskih razmera, jer će se meritum spora naravno svesti na osnovno pitanje: šta je u većem interesu javnosti – zaštita proizvoljno proglašene „državne tajne“ ili istina o sumnjivim radnjama Vlade Srbije kojima se naš novac troši na budalaštine? Dobro, dopuštam da bi tih milion dolara moglo da se uloži za našu dobrobit, ali bih ponizno zamolio da mi se objasni kako i – kakve to veze ima sa veselim Miladinom.
Tajne, naročito one „državne“, služe da se sakrije ili neka sramota ili neka ozbiljna prednost za koju percipirani neprijatelj ne sme da zna. Sad, kad je tajna iscurila i prosula se, bilo bi dobro da nam se kaže kakvu smo to našu prednost tom tajnovitošću probali da zaštitimo. Ako nam se ne kaže, onda znamo šta je bilo. Ali: i dalje ne razumem odakle je uopšte potekla ta ideja da se naših milion dolara uloži u nešto ovakvo; na osnovu koje logike i iz kojih se to premisa došlo do takve odluke. Sama činjenica da je ta tako važna „državna tajna“ odmah iscurila u javnost svedoči da još nekome nije bilo jasno čemu sve to; štaviše, da je još neko bio užasnut takvim postupkom, inače bi tajnu bio sačuvao.
Jedini izlaz iz ove sramote jeste da Vlada Republike Srbije lepo objasni poreskim obveznicima na šta je bila namerila da potroši njihov milion. Možda ih i razumemo.
Danas, 22.02.2009.
Peščanik.net, 23.02.2009.