Opšte stanje stvari u Srbiji, nagomilavanje novih problema na segmentima nerešenih starih i prastarih, kolaps ekonomije, nesavladiva korupcija i rasulo svih vrednosti, nagoni me da se zapitam: ko su ljudi koji imaju smelosti da se u takvim okolnostima prihvate vlasti. Znamo ih. Tu su već godinama. Etablirani. Užireni. Samouvereni. Da sve stoji mnogo bolje, da je problem samo kosovski Gordijev čvor, koji još nije ispoljio svu svoju zlokobnost, bilo bi to dovoljno za razumnog čoveka da kao đavo od krsta beži od tereta takve odgovornosti. Ovde – jok.
Ovde se vlast ljubomorno čuva i za njeno se osvajanje ljuto bori. Naročito su jerezni oni koji su je imali, pa nemali, pa bi opet da je imaju. Da li to znači da su naši vlastodršci i vlastoljupci nerazumni ljudi? Bože sačuvaj! Šta je, onda, u pitanju? E, to je duga priča. A tiče se političkog sistema u Srbiji. Koji nema mnogo veze sa površnim definicijama tipa „kneževina“, „kraljevina“, „socijalistička republika“, „republika“. Politički, naime, sistem u nas je takav da je „biti na vlasti, oko vlasti i prijatelj vlasti“ ovde jedini način da se ne živi u siromaštvu i neslobodi.
Niko od partijskih voždova koji se bore za vlast i ne pomišlja, osim možda u snu, da će Kosovo vratiti pod vlast Beograda, da će oživeti ekonomiju, iskoreniti korupciju i pročaja. Nije da ne bi kada bi to bilo moguće. Nisu to zli ljudi. Samo su racionalni. Znaju da politički sistem u kome je vlast, iako vlast istorodnih, u suštini okupaciona; u kome trenutna elita na vlasti (veoma dobro) živi od besomučne eksploatacije amorfne mase stanovništva, znaju – rekoh – da takav sistem nije u stanju da povrati bilo šta izgubljeno, da iskoreni korupciju i sva druga zla, iz prostog razloga što je korupcija temelj našeg političkog sistema.
Razgranata mreža totema i tabua, simboličnog žrvovanja i političkog šamanizma, večita borba vanbračnih sinova svetla protiv kurvinih sinova tame – sve je to samo panađurski igrokaz koji već 150 godina uspešno prikriva samu suštinu orijentalne igre. Parazitski po svojoj prirodi, ovaj naopaki sistem nužno počiva na podršci i lojalnosti parazita koji za podršku bivaju nagrađeni pozicijama koje bi po prirodi stvari trebalo da preuzmu kreativni i sposobni.
Na taj način, sistem zagušuje i parališe samog sebe. Usled dugotrajnosti i izanđalosti, na početku XXI veka cela stvar je dospela u ćorsokak. Mi se, zapravo, nalazimo u stanju društvene entropije, svojevrsne ravnoteže nemoći, u kojoj niti država može da spreči bilo kakvu samovolju osiromašenog i obespravljenog stanovništa, niti, pak, stanovništvo može da promeni političku elitu. Ako se ne dogodi neko veliko čudo, ovako će to – traljavo, kilavo, otužno – ići do kraja sveta.
Vidimo ovih dana da su se neki dilberi koji su bili na vlasti, uželeli povratka u Nemanjinu i redistribucije moći u javnim preduzećima i na položajima upravnika provincijskih biblioteka, sekretarica i kafekuvarica. Pa skupljaju potpise. Nema im se šta prigovoroti. Em je posao opozicije da ruši vlast, em se eventualnom promenom vlasti za nas obične ljude ništa neće promeniti. Više nema ni foliranja. Opozicioni prvaci se i ne trude da ponude neki racionalan program. Nemaju ga, niti im treba. Suština njihove političke platforme je kratka i jasna: „Dosta ste vladali, sada mi hoćemo na vlast.“
Danas, 28.02.2010.
Peščanik.net, 01.03.2010.