Bauk zaraze kruži Srbijom: čovek koji kija, promukao pri tom kao da je pevao na dvema svadbama, na jednoj u subotu, i na drugoj sutradan, grli decu i ljubi ih, lično on i njegovi vazali snimaju reklame koje treba da sačuvaju samodržavlje od propasti, u tim reklamama su veoma mladi maloletnici, da, kao osnovac bespomoćan si možda više nego što ćeš biti ako poživiš do penzije. Namame te ili te naprosto dovedu na igralište gde odmeravaš svoje fudbalsko umeće sa odraslima koje si video na televiziji, tvoji roditelji uputili su im bili i neke reči koje su deci zabranjene.
Ili nisu to ta deca: možda je to podmladak lojalista, srećnih što njihov porod, u tako ranoj fazi razvoja, može da pridonese nečemu što će oraspoložiti uspaničenog i virusom potkačenog vladara?
Naš vlasnik je veliki izumitelj, izumeo je mnogo nakaradnih stvari, ali, istinabog, ovo sa ljubljenjem dece starije je od njegovog samodržavlja i od njegove samovolje bez premca; moje sećanje seže do Druge petoljetke, ili do Privredne reforme, ako hoćete: tada si kao dete bio na raspolaganju svakom odraslom stvoru da te uštine za obraz, ili da te obaspe poljupcima od kojih bi ti neki potkačili i usne, što si rukavom na licu mesta zgađeno brisao, pa ipak me nije poljubio niko ko ima zapušen nos, ko kija kao da je odjednom ušmrkao sav prah iz burmutice, i koga izdaju glasne žice; da bi stvar za nas, posleratno pokolenje, bila gora, broj poljubaca rastao je sa godinama počinilaca, kod Tomašovih su bile dve gošće koje su imale možda dvadeset godina, to su bile najlepše devojke koje sam do polaska u O.Š. „Dositej Obradović“ video, ali me one nisu poljubile, primetile su jedino da imam dugačke trepavice, što sam mrzeo, traženo je da gledam nadole, što sam primao kao da mi je neko skinuo odeću, mrzeo sam pohvale za nešto što nije moja zasluga i što uopšte ne primećujem dok ne dođe neko odnekud, ali vratimo se poljupcima, oni su ti sledovali kud god da ideš u goste, tako smo moja sestra i ja bili dovedeni u selo koje neka ostane anonimno, mada nije, a gde smo imali rodova i rodova, ušli smo u dvorište i iz pravca slame približavala se naša strina, žena simpatična, prostodušna i vedra, ali koja nas je obasipala sočnim i bučnim poljupcima sve dok se ne bismo izmigoljili, naš otac je namerno zaostao kod kapidžika, sestra i ja bili smo sami na brisanom prostoru, da bi nam roditelj, očito ne planirajući da se usprotivi tradiciji i statistici, rekao: „Evo ide Ruža: sad će da vas glođe.“
Ali je strina bila zdrava, nije imala zapušen nos, nije šištala kao zmija kad sikće otrov (Šapić), i nije nastupala kao više biće, nego je bila vođena svojom srdačnošću, navikom i običajem da se mali gosti radosno pozdrave, susret na sredokraći slame i đerma nije imao nikakvu svrhu, nije strini trebalo da donese nikakav poen; ovde pak imamo kliconošu koji u svojoj paničnoj misiji samoodržanja na prestolu ne štedi nikoga, kao što nije štedeo ni pacijente na intenz. nezi, gde nijedna noga osim nogu medicinskog osoblja ne sme da kroči, ti upadi su, isto kao i sada druženje sa njegovim pionirima, bili deo vladaočeve nemilosrdne, bezdušne i bestidne propagande, i mogli su, zbog toga što su pacijenti lebdeli između dva sveta, imati kobne posledice, ali ga nije ukorio niko, uljez nam je, štaviše, natrljao svima nos rekavši da je bolnicu sagradio on, što će reći da se po njoj kreće kao spahija po svom spahiluku; njegov izabrani lekar, doktor Lončar, ovih dana dao mu je najbolje špecije koje savremena farmacija danas ima, što mu naravno nije nimalo pomoglo, ali i ja sam dosadan: šta ako troje ili četvoro dece podlegne klicama iz tako uzvišenog izvora, šta ako provedu nekoliko dana duvajući u papirne maramice, ako izostanu iz škole dva dana, ili ako promuknu pa ne mogu nekoliko dana da se nadvikuju sa vršnjacima po parku. Tako deca rastu, tako se kale. Kad prezdrave, biće to dragocena uspomena: kijavica, kašalj i promuklost prolaze, snimak sa faraonom ostaje, dok je Sunca i dok je Meseca.
&
Već sam pisao kako me moj rođeni sluh (ili, pre, njegovo slabljenje) ponekad iznenadi, u pekari umesto „beskvasni“ (hleb), ja čujem, kako kad, „besklasni“, „besplatni“, što jeste doduše povezano sa onim što smatramo pravednim, ali što nije rečeno, onda ponekad čujem „Erotska unija“, ili „erotske vrednosti“, pa mi se samo od sebe, iako nisam neki izraziti disleksičar, od Javnog servisa u glavi javlja Vajni servis, i, gle, potonje mi se čini prikladnijim, tačnijim od zvaničnog, pompeznog i od prvog trena do dana današnjeg izneveravanog i ismevanog naziva; sinoć sam, slušajući kakvim sve podlostima popečiteljstvo inostranih dela pribegava da bi i ono, siroto, u okv. sv. mogućnosti, produžilo vek na smrt bolesnoj tiraniji, došao do titule koju mu besplatno stavljam na trajno raspolaganje: Ministarstvo spornih poslova.
Još je to i blago rečeno.
&
Imam li prostora da poručim nešto otmenim duhovima, onima koji sa ponosom ponavljaju da se ne bave politikom, te shodno svom uzvišenom svetonazoru neće izaći da glasaju: znate da je Mujo, neplivač koji se nevoljko obreo u nabujaloj reci, odbio pomoć, i ribara, i skeledžije, i rečne policije, govoreći svima da će njega Alah spasti, pa se udavio, i tako, neprijatno iznenađen, spočitnuo Alahu kad je dospeo na onaj svet: „Što me pusti da se udavim?“, da bi mu ukoreni odgovorio: „Triput sam ti slao čamac.“
E, nama naš Alah, ili pravoslavni Bog, ili Jehova, ili staroslovenski bogovi, prerušeni u studente – i Zevs je umeo da se preruši, premda iz sebičnih pobuda – šalju jedan čamac, solidno i registrovano plovilo, ali samo jedno, na kojem piše „25. Oktobar – Dan Oslobođenja“.
I poručuju nam: „Budete li mudri, kao na primer Noje što je bio, jedna barka biće dovoljna. Ako, međutim očekujete još dve lađe, još jednu jahtu, ili još jedan kruzer, gorko ste se preračunali: ovo jeste Nojeva barka, i ako nju ne iskoristite ostaćete još decenijama u kužnoj i sve dubljoj močvari samodržavlja i kriminala, propinjaćete se na prste, ali glib će to vaše varljivo odupiranje baš i čekati: izvolite u propast.“
Peščanik.net, 09.10.2026.
Muzički blog Ljubomira Živkova