Nedavno prevedeni članak Slavoja Žižeka iz Guardiana pokazuje koliko mir može da nervira nemirne i junačke zastupnike zamisli da Ukrajinci i Rusi treba da ginu sve dok ne dokažu njihovu hipotezu o besmislenosti mira. Dokaza o tome je zaista mnogo, strasno dokazivanje je nepotrebno, pitanje je samo koji dokaz izabrati. Mir nema nikakve šanse, Džon Lenon nije imao pravo, ali zato Nebojša Stepanović, poznatiji kao Keba – jeste,1 u svojoj pesmi o generalu, koja se i pevala:
Jedan, dva, naređujem ja, Jen’, dva, tri, nek’ umru svi! Čet’ri, pet, spalite svet – Pet, šest, nek’ umre svest! Napred u boj, Svi u stroj, Za orden moj!
Meni svane kad ti skratim dane, Meni se peva kada gledam creva Dok krv štrca iz tuđega srca…
Možda mir zaista nije sveta tema koja se ne bi smela dekonstruisati; možda je atomski rat zaista pravo rešenje kako evropskih tako i globalnih društvenih problema; možda je asocijativno povezivanje ne manje svetog prava na oružani otpor to što čini ideju mira tako odurnom. No, pri ovom poslednjem, laž tako jako zvoni da ne može ostati neprimećena. Za vreme drugog svetskog rata, koji je učvrstio i legitimisao oružani otpor, strane su sve vreme vodile tajne pregovore o miru – fragmentarne, većinom nepriznate i uglavnom namerno zaboravljene. Mir dakle ne sme biti otvorena, neposredna suprotnost ratu, već podmukla, skrivena, pametna akcija protiv rata, iza leđa i iz zaleđa, tako da ne bude poštovan nijedan etički ultimatum rata, nijedno njegovo pravo ni pravilo. Iz nedavnog iskustva dobro znamo da pacifizam ima smisla samo dok rat ne počne: kad počne, pacifizam postaje deo oružanog (oslobodilačkog) otpora, bez obzira na lokaciju i stranu u ratu.
I zato je rasprava o miru i ratu besmislena, dokona zabava onih koji ništa ne rizikuju. Napadati rat i pomagati oslobodilački pokret nije nikakav moralni raskol, naprotiv. To je jednostavna praksa koju svako može da preuzme, kao što su nekada u Beogradu žene zauzele ulice u borbi protiv rata. Učestvuje ko može i koliko može, i to nepristajanje na ratnu logiku i potpuna arbitrarnost u biranju metoda koji se ne mogu kontrolisati verovatno jako nervira mislioce ili uopšte one koji sebe shvataju ozbiljno. Nedavno su, primera radi, u Sloveniji objavljena dva javna pisma novoj vladi. Jedno je potpisalo 18 lica, među njima dva nekadašnja predsednika republike, Kučan i Türk (i moja malenkost). Potpisnici predlažu, uz jasnu osudu Putina i agresije, da se pokrenu mehanizmi koji bi mogli doprineti sklapanju mira. Reč je, to se čita između redova, o skoro zaboravljenoj veštini visoke diplomatije, koja ni u EU nije naročito poznata i praktikovana. Odmah se kao odgovor pojavilo drugo pismo vladi, potpisano od 55 lica, sve „teškaši“ liberalne i izrazito desne pripadnosti. Svi bi oružje i borbu do poslednjeg Ukrajinca i pretposlednjeg Rusa. Potpisnici prvog pisma su ocrtani u najmanju ruku kao Putinovi izmećari.
U toj stvari Žižek se ponašao uobičajeno: mesec dana ranije zastupao je stranku Levica (koja brani pacifizam i moćnu slovenačku tradiciju u njemu), sada je na drugoj strani – ili zaista još uvek na prvoj. Davne 1983, Srđa Popović je, posle nekoliko neuspelih pokušaja da osnuje u Beogradu društvo za diskutovanje o smrtnoj kazni (a nekmoli za ukidanje), dobio sjajnu ideju da se takvo društvo, sa peticijom protiv smrtne kazne, osnuje u Sloveniji. To se odmah i ostvarilo, u našoj dnevnoj sobi u Ljubljani. Bila je to prva objavljena peticija u Jugoslaviji (u Mladini), potpisalo ju je preko 3.500 ljudi iz cele zemlje, čak i neki političari i neka crkvena lica. Žižek je netom objavio članak u prilog smrtnoj kazni. Želja da se bude protiv? U tome trenutku, to je išlo na ruku vlastima. Valjda je veština naći takva dupla rešenja. Mir zaslužuje bolje.
Mogu razumeti rad hormona i točkiće snalažljivosti koji danas rade u mnogim glavama. Ono što ne mogu da razumem, jeste neverovatna naivnost koja ih pokreće. Ako se radi protiv rata, napadanje mira je ipak poslednja stvar koja zvuči ubedljivo. A ako se hoće doprineti i miru i pobedi napadnute i slabije strane, onda ipak treba poštovati osnovna pravila gerile/partizanstva i pravog otpora u pravom ratu: ne lupetaj, ne otkrivaj, radi!
Ovaj sasvim izuzetni ilustratorski i pesnički (i ne samo to) talenat, važan beogradski lik, koji je svojim radom zadužio i arheologiju i književnu istoriju u Srbiji, zaslužuje posebno istraživanje, zabeleženo sećanje i poštovanje.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
