Nagradu smo dali samima sebi. Ionako nam više niko ništa ne veruje.
Biti ponosan. Prosto tako. Nešto toliko svojstveno čoveku. Ponosan sam zato što sam Nemac. Ova rečenica je još uvek provokacija, iako se mnogi trude da je učine običnom izjavom. Ponosan sam zato što sam Evropljanin. E, to je već nešto drugo. Evropski ponos je Nemcima uvek služio kao proteza za amputirani nacionalni ponos, iako su i sa njom nastavili da šepaju. Jer Evropa je iluzija, iako dragocena. Nobelova nagrada je stigla u pravi čas. Stigla je u času krize i podigla moral izmučenih Evropljana. Stigla je u času pada. Evropski sjaj je izbledeo. Evropa je dugo bila simbol vladavine belog čoveka. S tim je sada gotovo.
Dostignuće Evropske unije je prevazilaženje evropskih podela koje su postojale 1.108 godina, to jest od kada su unuci Karla Velikog podelili njegovo carstvo, pa do osnivanja Zajednice za ugalj i čelik. Reč je o zaista ogromnom dostignuću – za one koji žive u Evropi.
Odluka Nobelovog komiteta o dodeli nagrade za mir Evropskoj uniji dovela je evropski ponos do usijanja. Svi su duboko dirnuti. U obrazloženju nagrade se kaže: „Norveški Nobelov komitet želi da skrene pažnju na najvažnije dostignuće Evropske unije, a to je uspešna borba za mir, pomirenje, demokratiju i ljudska prava.“
Ove pohvale su tačne, ukoliko ih slušamo iz Evrope. Ostatak sveta ih doživljava kao uvredu. Kao još jednu zapadnjačku uvredu. Iz Avganistana i Iraka Evropa ne izgleda kao kontinent mira. Mi, naravno, znamo kako da izađemo na kraj sa „diktatorskim režimima“ sveta, sve dok su to „naši diktatori“. Deo evropske iluzije je neprekidni govor o ljudskim pravima, ali u stvarnosti „ljudskost je svedena na pitanje kupovne moći“, kako je to formulisao Peter Sloterdajk.
Američki filozof Ričard Rorti rekao je 2001: „Ne verujem da Zapad treba da uči od drugih kultura. Naš cilj je da planeta uči od nas“. Retko kada je program Zapada tako jasno formulisan. Ali taj kontinent, kolevka Deklaracije prava čoveka i građanina, realno je samo apendiks Aziji, a u međuvremenu smo shvatili i da mnogi ljudi ne misle da je parlamentarna demokratija kraj istorije. Upravo suprotno. Reč „demokratija“ je širom sveta sinonim za vojne intervencije i nasilna svrgavanja vlasti.
Odnos snaga se promenio. „Reći ću samo Kina, Kina, Kina“, rekao je treći posleratni kancelar zapadne Nemačke, Kurt Georg Kizinger.
U najboljem slučaju, Zapad sažaljeva ostatak sveta. I time se čak i ponosi. Ali svetu nije potrebno da ga Zapad sažaljeva, već da ga poštuje. Sažaljenje je nešto potpuno drugo od ljubavi prema bližnjem. Iza njega često stoji egoizam. Ovo je shvatao danski filozof Seren Kjerkegor. Strastveni čitalac novina, koje je istovremeno prezirao, još u 19. veku je primetio: „Sažaljenje je veoma rasprostranjena društvena pojava. U Lajpcigu je osnovan komitet koji je iz sažaljenja prema samrtnim mukama ostarelih konja odlučio da ih ubije i pojede.“
Ovo je samo jedan vid zloglasne Ben Tre ideologije, nazvane po provinciji u južnom Vijetnamu, gde je tokom Vijetnamskog rata jedan američki major izrekao čuvenu rečenicu koja najbolje sažima zapadnjačku nadmenost i ludilo rata: „Ben Tre mora biti uništen da bi bio spasen.“
Krajnje je vreme da počnemo da ozbiljno shvatamo sami sebe. Mada to verovatno ne bismo preživeli.
Spiegel, 15.10.2012.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 16.10.2012.