Evo nas gde smo već bili, javlja se povremeno mali unutrašnji glas. Imamo “veličanstveni miting” koji je – naravno – “miran i dostojanstven”. A kakav bi drugačiji bio miting čiji se “organizacioni odbor” sastoji od Aleksandra Vučića? Pa, kazaće Vučić, šta se bunite? Nismo pustili Velju Ilića da govori. Velja je govorio dan-dva ranije: hvalio je “srpsku mladost” koja je polupala nešto malo u nedelju i izrazio svoju državničku i patriotsku nadu da će idući put biti polupane još neke “ustanove”. Jedva se uzdržao, sasvim vidljivo, da kaže RTV B92, ali je “srpska mladost” to odlično shvatila. Srećom, shvatila je i policija.
Ako ste prošle nedelje pomislili da ste pomešali daljinske upravljače, pa uključili vremeplov umesto televizora – ne brinite, niste. Tragedija se ponavlja kao farsa sa sve pevanjem, pljačkom i paljevinom. Samo što se ovoga puta zbiva na ulicama Beograda. Falilo je još samo da Voja Koštunica načulji uši i pita: “Ne čujem dobro! Koga? A, Čedu!”. Ali i to ćemo čuti, polako samo. Na mitingu se primarijus drao sasvim neprimereno svom karakteru i imidžu; nije bilo ni “eh”, ni “oh”, nego ravno u glavu. Ispade da je Toma Nikolić bio uzor demokratske uzdržanosti (i dalje bez svog Voje na reveru). A posle toga je olinjali i donekle ućebani mačor Kusta zapretio “miševima”; glodarska populacija nije se mnogo potresla. Uostalom: gleda li on crtane filmove? “Tom i Džeri”, na primer? Ili igrane filmove kakav je antologijski “Lov na miša”?
A onda je mirna i dostojanstvena masa krenula na moleban, baš nekako kad je pao mrak (nije taj miting bez razloga zakazan za sumrak). Dok je njegovo preosveštenstvo Amfilohije Radović, mitropolit u civilu, služio moleban, deo srpske mladosti – mali, ali dobro organizovan – krenuo je da završi posao započet u nedelju uveče. Policija se nije mnogo istakla spočetka: u nedelju su već ispili batine po liniji primljenih instrukcija, pa što bi se naročito isticali u službi? Kasnije, kad je združeni štab shvatio da je đavo odneo šalu, instrukcije su se promenile, ali je bilo kasno za Zorana Vujovića koji je izgoreo u zgradi američke ambasade.
Bilo je kasno i za mnoge dućane, banke i trafike. “Veličanstveni miting” bio je “istorijski”: ostaće u istoriji po amaterskom video snimku anonimnog sineasta koji je – kao pravi, hrabri i odani TV dokumentarist – na terenu snimao neke dve zgodne cure iz Bataje kako marljivo i sistematski oslobađaju ispod imperijalističkog jarma “nike patike”, jakne i ostalu zanimljiviju robu. Cure se nisu mnogo bunile. Kasnije će, kad su ih našli pravi TV reporteri, kazati nekoliko zanimljivih rečenica: “Oni koji imaju nisu došli, nego oni koji nemaju” (sasvim jasno); “Ako trista hiljada ljudi krene da pljačka, što ne bismo i nas dve?” (besprekorna logika); i konačno “Država je u rasulu” (nesporno).
Sve je to zabrinulo “antiglobaliste”, barem one koji razmišljaju: čekajte, polako, pitaju oni – s jedne strane lupate “MCDONALD’s” kao simbol imperijalizma, a s druge strane klepavate “Levi’s” farmerke (mnogo stariji simbol), nike-patike, maje-aždaje, “sporteswear” svih vrsta i parfeme, sve pod uslovom da je “firmirano, jebo te”, je li? Objašnjenje je sasvim praktične prirode: pomfrit, big mekovi i šejkovi ne čekaju “na izvol’te” da se urade brzo i efikasno. Da je osoblju “MCDONALD’s” restorana na vreme rečeno da spreme odgovarajući broj onih braon papirnih kesa sa standardnim “lunch” paketom, da ih poređaju ispred zgrade i da je “srpska mladost” o tome na vreme obaveštena – ko zna šta bi bilo.
A onda je svesavezna ruska televizija imala istorijsku detonaciju u svom glavnom dnevniku: njihov komentator, neki mlad i otresit momak, bio je ovlašćen da izjavi da je Zoran Đinđić “ubijen zasluženim metkom”. Pomislio sam prvo da nas to neko zajebava; onda sam video svojim očima (gde? na “Youtube”, naravno). Mladom junoši, najviše nalik na mladog i mršavijeg Dušana Bajatovića – ili mi se tako učinilo, mora se priznati da je u svoju analizu našeg ubijenog premijera uneo dozu indigniranog adrenalina, sve po uputstvima Černiševskog za glumce-šmirante; ni Aleksandar Vučić ne bi ga nadglumatao.
U meni je proradio već zarđali kremljološki nagon: čekaj, polako; ovaj mladac to nije sam smislio! Onda sam se setio ko sedi u Moskvi – Marko, Mira i Bora – i ko je od njih ličnost bliska imperatoru. Hvala, jasno je. Svesavezno televidenije reklo je šta je imalo da kaže. Primarijus dr Koštunica i njegov anesteziolog dr Nikolić, specijalista sudske medicine, patolog-obducent, sada su mirni: sa najvišeg mesta potvrđeno je ono što što oni govore od početka. Obećana knjiga prof. dr Vojislava Šešelja pod naslovom “Ubistvo mafijaškog premijera” može da počne da se štampa.
U četvrtak noću Tanja i ja sedeli smo s Cecom Lukić pred televizorom, užasnuti, tužni i postiđeni – umesto da se pridružimo batajničkim sojkama u slavnom pohodu na globalističke dućane. Zaključili smo da bi svakom od nas dobro došle po jedne pristojne patike (a meni i par farmerki…), ali da to ipak niti je naše društvo, niti je naš metod. Mi smo više oni Kustini glodari koji rade, pa rade, a onda kupe za novce.
Danas, 25.02.2008.
Peščanik.net, 24.02.2008.