Amerikanci su „pozitivan“ narod. Takva nam je reputacija a tako i sami sebe zamišljamo. Mnogo se smeškamo i često se zbunimo kad nam ljudi iz drugih kultura ne uzvrate tu uslugu. Prema starom stereotipu, mi smo poletni, veseli, optimistični i plitki, dok su stranci najčešće prevejani, umorni a možda i dekadentni. Američki pisci u egzilu kao što su Henri Džejms i Džejms Boldvin borili su se sa ovim stereotipom i povremeno ga jačali, sa čime sam se i sama susrela osamdesetih godina u jednoj opasci sovjetskog emigrantskog pesnika Josifa Brodskog, da je problem sa Amerikancima to što „nikada nisu iskusili patnju“. (Očigledno nije znao ko je izmislio bluz.)
Ko može da bude toliko džangrizav ili toliko nezadovoljan da dovede u pitanje ove vesele crte američkog karaktera. Uzmimo na primer pozitivni „afekat“, to jest raspoloženje koje pokazujemo drugima kroz osmehe, pozdrave, ispoljavanje samopouzdanja i optimizma. Naučnici tvrde da pukim činom smeškanja možemo da generišemo pozitivna osećanja u sebi. Pritom, dobro raspoloženje, izraženo kroz naše reči i osmehe, po svemu sudeći je zarazno: „Smej se i svet će se smejati sa tobom“. Svet bi sigurno bio bolje i veselije mesto kada bismo se svi srdačno pozdravljali i zaustavljali se da izmamimo osmehe od beba – poznatim psihološkim mehanizmom „zaraznog raspoloženja“. Novija istraživanja su pokazala da je dobro raspoloženje lako prenosivo kroz socijalne mreže, tako da nečija sreća može da ulepša dan čak i nekim sasvim dalekim ljudima.
Takođe, psiholozi se danas slažu da pozitivna osećanja zahvalnosti, zadovoljstva i samopouzdanja mogu da nam produže život i da pozitivno deluju na zdravlje. Neke od ovih tvrdnji su preterane, kao što ćemo videti, ali pozitivno raspoloženje nije upitan faktor zdravog života, kao ni vežbe i vitaminski suplementi. Ljudi koji tvrde da su pozitivno raspoloženi češće imaju bogat društveni život, i obrnuto, a društvena povezanost je važna u odbrani protiv depresije, koja je poznati faktor rizika mnogih psihičkih bolesti. Rizikujući ponavljanje ili čak tautologiju, može se reći da je na mnogo nivoa, individualnih i društvenih, dobro biti „pozitivan“, i sigurno je bolje biti to nego povučen, nezadovoljan ili hronično tužan.
Zato je za mene znak napretka to što su u poslednjoj deceniji ekonomisti pokazali zanimanje za sreću, umesto isključivo za bruto nacionalni proizvod kao meru uspeha jedne privrede. Sreća je, naravno, nepodesna za merenje ili definisanje. Filozofi su vekovima raspravljali o sreći; čak i ako je prosto definišemo kao veću učestalost pozitivnih nego negativnih osećanja, kada pitamo ljude da li su srećni, od njih zapravo tražimo da izračunaju prosek mnogih raspoloženja i trenutaka. Možda sam bila neraspoložena jutros, ali me je neka dobra vest obradovala, i kakva sam onda zapravo? U jednom poznatom psihološkom eksperimentu, od ispitanika je traženo da odgovore na upitnik o životnom zadovoljstvu – ali ih je ispitivač pre toga navodno slučajno poslao da fotokopiraju jedan papir. Za nasumično izabranu polovinu, na kopir aparatu je ostavljen novčić od deset centi. I evo kako dvoje ekonomista opisuje rezultat: „Životno zadovoljstvo je znatno povećano pronalaženjem novčića na aparatu – što očigledno nije efekat zarade.“
Uz problem merenja, postoje i kulturne razlike u tome kako se sreća doživljava i da li je shvatamo kao vrlinu. Neke kulture poput naše vrednuju pozitivan stav, koji po svemu sudeći odaje unutrašnje zadovoljstvo; druge su više impresionirane ozbiljnošću, požrtvovanjem ili tihom spremnošću na saradnju. Koliko god da je teška za određivanje, sreća je nekako prikladnija za merenje dobrobiti, iz humanističke perspektive, od brujanja transakcija koje čine BDP.
Samim tim je iznenađujuće da psiholozi, kada se prihvate merenja relativnog zadovoljstva naroda, po pravilu otkrivaju da Amerikanci, čak ni u najbolja vremena i uprkos našoj razmetljivoj pozitivnosti, uopšte nisu srećni. Nedavna meta-analiza stotina istraživanja individualnog osećanja sreće širom sveta pokazala je da su Amerikanci tek na 22. mestu, iza Holanđana, Danaca, Malezijaca, Bahamaca, Austrijanaca, pa čak i navodno pokislih Finaca.
Po drugom mogućem pokazatelju relativnog nezadovoljstva, dve trećine svetskih potrošača antidepresiva su Amerikanci, a to su uzgred i najčešće prepisivani lekovi u SAD. Koliko mi je poznato, niko ne zna kako upotreba antidepresiva utiče na odgovore ljudi u anketama: da li ispitanici kažu da su srećni jer ih lekovi razveseljavaju ili kažu da su nesrećni jer znaju da se oslanjaju na lekove da bi se osećali bolje? Da nije naše masovne upotrebe antidepresiva, Amerikanci bi se verovatno rangirali mnogo niže na listi zadovoljstva nego što je sada slučaj.
Kada ekonomisti pokušaju da objektivnije klasifikuju narode u smislu „blagostanja“, imajući u vidu takve faktore kao što su zdravlje, ekološka održivost i mogućnost uzlazne pokretljivosti, SAD su još neuspešnije nego kada se meri samo subjektivno osećanje „sreće“. Na Happy Planet Indexu, da navedemo samo jedan primer, nalazimo se na 150. mestu među narodima sveta.
Kako možemo da budemo tako iznenađujuće „pozitivni“ u sopstvenim očima i stereotipima, a da nismo najsrećniji i najzadovoljniji narod na svetu? Odgovor je, čini mi se, u tome što pozitivnost nije toliko deo nas ili našeg raspoloženja koliko je deo naše ideologije – načina na koji tumačimo svet i kako mislimo da u njemu treba da funkcionišemo. To je ideologija „pozitivnog razmišljanja“, pod kojom obično podrazumevamo dve stvari. Jedna je generički sadržaj pozitivnog razmišljanja – to jest sama pozitivna misao – koja se može sumirati ovako: sada ti ide prilično dobro, ako si spreman da u svakom zlu vidiš nešto dobro, da uzmeš sve od života itd, a situacija će biti sve bolja i bolja. To je optimizam, i razlikuje se od nade. Nada je emocija, čežnja, iskustvo koje nije u potpunosti pod našom kontrolom. Optimizam je kognitivni stav, svesno očekivanje, kojim verovatno svako može da ovlada kroz vežbu.
Druga stvar koju podrazumevamo pod „pozitivnim razmišljanjem“ jeste praksa ili disciplina pokušaja da misliš pozitivno. Govore nam da postoje praktični razlozi za takav trud: pozitivno razmišljanje ne samo što nas navodno primorava da budemo optimisti nego zapravo i povećava izglede na dobar ishod. Ako očekuješ da će se stvari popraviti, onda i hoće. Kako se ovo ostvaruje pukim procesom razmišljanja? Po racionalnom objašnjenju koje danas nude mnogi psiholozi, optimizam jača zdravlje, popravlja ličnu efikasnost, samopouzdanje i izdržljivost, pa nam tako olakšava da postignemo cilj. Jedna mnogo manje racionalna teorija takođe hara američkom ideologijom – ideja da naše misli mogu da, na neki misteriozan način, direktno utiču na fizički svet. Negativne misli mogu nekako da proizvedu negativne ishode, dok se pozitivne misli ostvaruju u obliku zdravlja, prosperiteta i uspeha. Kako iz racionalnih tako i iz mističnih razloga, tvrdi se da svesno pozitivno razmišljanje zaslužuje naše vreme i pažnju, bilo da to podrazumeva čitanje odgovarajućih knjiga, posećivanje seminara i predavanja na kojima se nude saveti za uspešan mentalni trening, ili prosto ličnu koncentraciju na željene ciljeve – bolji posao, atraktivnog partnera, mir u svetu.
Postoji određena nelagoda, kao što možete videti, u samom srcu američkog pozitivnog razmišljanja. Ako je generički „pozitivan stav“ ispravan i ako se stvari zaista popravljaju, ako univerzum naginje ka sreći i blagostanju, zašto onda da ulažemo mentalni napor u pozitivno razmišljanje? Očigledno, zato što nismo baš ubeđeni da će se stvari popraviti same od sebe. Upražnjavanje pozitivnog razmišljanja predstavlja napor da se napumpa ovo uverenje, uprkos brojnim dokazima koji mu ne idu u prilog. Oni koji sebe proglašavaju instruktorima u disciplini pozitivnog razmišljanja – treneri, propovednici i gurui raznih vrsta – opisuju ovaj napor izrazima kao što su „autohipnoza“, „kontrola uma“ i „kontrola misli“. Drugim rečima, potrebno je svesno samozavaravanje, kao i neprekidni trud da se potisnu ili blokiraju neprijatne mogućnosti i „negativne“ misli. Oni zaista samouvereni, ili oni koji su se na neki način pomirili sa svetom i svojom sudbinom u svetu, ne treba da pojačavaju taj trud cenzurišući ili na drugi način kontrolišući svoje misli. Pozitivno razmišljanje možda je isključivo američka aktivnost, koju u sebi povezujemo i sa individualnim i sa nacionalnum uspehom, ali iza njega stoji užasna nesigurnost.
Amerikanci nisu oduvek pozitivni mislioci – ili je makar promocija neopravdanog optimizma i metoda za njegovo postizanje pronašla artikulaciju i organizovanu formu tek nekoliko decenija posle osnivanja republike. U Deklaraciji nezavisnosti, osnivači države su jedni drugima zavetovali „naše živote, naš imetak i našu svetu čast“. Znali su da pobeda u ratu za nezavisnost nije garantovana i da preuzimaju smrtonosni rizik. Samim činom potpisivanja Deklaracije postali su izdajnici krune, a veleizdaja je zločin za koji je zaprećena smrtna kazna. Mnogi od njih su u ratu izgubili život, porodicu ili imetak. Poenta je u tome što su se ipak borili. Postoji ogromna razlika između pozitivnog razmišljanja i egzistencijalne hrabrosti.
Sistematsko pozitivno razmišljanje otpočelo je u devetnaestom veku, među zanimljivom i raznovrsnom skupinom filozofa, mistika, narodnih čekara i žena iz srednje klase. Međutim, do dvadesetog veka se proširilo i ušlo u sklop takvih snažnih sistema verovanja kao što je nacionalizam, i postalo neodvojivi deo kapitalizma. Američki nacionalizam se ne pominje previše, ali dovoljan pokazatelj njegove duboke ukorenjenosti je činjenica da reč „nacionalizam“ primenjujemo na Srbe, Ruse i ostale, dok za sebe verujemo da nas krasi superiorna verzija tog stava, zvana „patriotizam“. Centralna karakteristika američkog nacionalizma jeste uverenje da su SAD „najbolja zemlja na svetu“ – dinamičnija, demokratičnija i prosperitetnija od bilo koje druge zemlje, kao i tehnološki naprednija. Verske vođe, naročito na hrišćanskoj desnici, raspiruju ovu taštinu idejom da su Amerikanci božji izabranici i da je Amerika predodređena za svetskog predvodnika – a tu ideju je ojačala i propast komunizma i naš uspon do statusa „jedine svetske velesile“. Mudri britanski posmatrač Godfri Hodžson napisao je da je američko osećanje izuzetnosti, koje je nekada bilo „idealističko i velikodušno, iako pomalo solipsističko“, postalo „tvrđe, arogantnije“. Pol Krugman je na ovu opštu uobraženost reagovao 1998. u eseju „Američki hvalisavac“, upozoravajući da „ako gordost dolazi pre pada, SAD čeka žestoko stropoštavanje.“
Ali naravno da je potrebno svesno pozitivno razmišljanje da poverujemo da je Amerika „najbolja“ ili „najveća“. U vojnom smislu, tačno, mi smo najmoćnija država sveta. Ali u mnogim drugim oblastima, američki uspeh je žalostan, i bio je žalostan čak i pre ekonomskog posrnuća koje je počelo 2007. Naša su deca po pravilu neznalice u osnovnim predmetima poput matematike i geografije u poređenju sa svojim vršnjacima iz drugih razvijenih zemalja. Takođe imaju veće šanse da umru kao bebe ili da odrastu u siromaštvu. Skoro svi priznaju da je naš zdravstveni sistem „pokvaren“ i da nam je fizička infrastruktura ruinirana. Toliko smo izgubili prednost u nauci i tehnologiji da američke kompanije sada angažuju strane firme za istraživačke i razvojne projekte. Što je još gore, neka merenja po kojima vodimo u svetu treba da nas postide: imamo najveći procenat stanovništva u zatvorima i najveću nejednakost u imovini i prihodima. Našom zemljom haraju oružano nasilje i privatna zaduženost.
I dok je pozitivno razmišljanje osnažilo američki nacionalni ponos, pa i samo bilo njime ojačano, istovremeno je ušlo u svojevrsnu simbiozu sa američkim kapitalizmom. Ne postoji prirodna, urođena bliskost kapitalizma i pozitivnog razmišljanja. U stvari, jedno od klasičnih socioloških dela Protestantska etika i duh kapitalizma Maksa Vebera ubedljivo pronalazi korene kapitalizma u mračnom i kaznenom svetonazoru kalvinističkog protestantizma, koji je od ljudi zahtevao odricanje od zadovoljstva i odupiranje svim ugodnim iskušenjima u korist mukotrpnog rada i akumulacije bogatstva.
Ali ako rani kapitalizam nije blagonaklono gledao na pozitivno razmišljanje, „pozni“ ili potrošački kapitalizam mu je mnogo bliži, jer i sam zavisi od gladi pojedinca za još i imperativa preduzeća za rastom. Potrošačka kultura podstiče pojedinca da želi više – kola, većih kuća, televizora, mobilinih telefona, raznih elektronskih uređaja – a pozitivno razmišljanje je tu da mu kaže da on zaslužuje više i da može to i dobiti ako stvarno želi i ako je spreman da se potrudi. Istovremeno, u konkurentskom poslovnom svetu, kompanije koje proizvode ovu robu i isplaćuju zarade radnicima koji je kupuju, nemaju drugog rešenja nego da rastu. Ako ravnomerno ne uvećavate tržišni udeo i profit, rizikujete da vas izguraju iz posla ili da vas proguta veća firma. Večiti rast, bilo pojedinačne kompanije ili čitave privrede, naravno predstavlja apsurdnu ideju, ali pozitivno razmišljanje je čini mogućom, ako ne i obaveznom.
Pritom, pozitivno razmišljanje se uspostavilo kao apologija za okrutne aspekte tržišne privrede. Ako je optimizam ključan za materijalni uspeh i ako možete da postignete optimističan pogled na svet putem discipline pozitivnog razmišljanja, onda ne postoji izgovor za neuspeh. Stoga je druga strana pozitivnosti oštro insistiranje na ličnoj odgovornosti: ako vaša firma propadne ili je vaše radno mesto eliminisano, onda je to sigurno zato što se niste dovoljno potrudili, niste dovoljno čvrsto verovali u neminovnost svog uspeha. Kako je ekonomija dovela do većih otpuštanja i finansijskih potresa u srednjoj klasi, promoteri pozitivnog razmišljanja sve više ističu ovaj negativni zaključak: biti razočaran, ogorčen ili potišten znači da ste samoproglašena „žrtva“ i „cmizdravac“.
Ali pozitivno razmišljanje nije samo pomagač poslovnog sveta koji pravda njegove prestupe i prikriva njegove budalaštine. Promocija pozitivnog razmišljanja postala je zasebna mala industrija koja štancuje beskrajan niz knjiga, DVD-ova i drugih proizvoda; zapošljava desetine hiljada „životnih instruktora“ i motivacionih govornika, kao i sve brojniji kadar profesionalnih psihologa koji ih obučavaju. Nema sumnje da rastuća finansijska nesigurnost srednje klase doprinosi potražnji ovih proizvoda i usluga, ali ne želim da pripišem komercijalni uspeh pozitivnog razmišljanja nijednoj konkretnoj tendenciji ili zaokretu poslovnog ciklusa. Amerika je kroz istoriju bila otvorena za razne sekte, kultove, vidare i nadrilekare, pa takvi profitabilni izumi kao što je pozitivno razmišljanje obično uspevaju.
Na prelasku u 21. vek, američki optimizam je po svemu sudeći dosegao manični kreščendo. U svom poslednjem govoru o stanju nacije 2000. godine, Bil Klinton je trijumfalno izjavio da „nikada ranije naša država nije istovremeno uživala toliki prosperitet i društveni napredak, uz tako neznatnu unutrašnju krizu i tako malo spoljnih pretnji“. Ali u poređenju sa svojim naslednikom, Klinton je delovao skoro mrzovoljno. Džordž Buš mlađi je kao srednjoškolac bio navijač, a navijanje – taj karakteristično američki izum – može se smatrati sportskim pretečom onog silnog obučavanja i motivisanja koje ulazi u promociju pozitivnog razmišljanja. On je svoj predsednički mandat shvatio kao priliku da nastavi ovu karijeru, definišući svoj posao kao podsticanje samouverenosti, razvejavanje sumnji i pumpanje nacionalnog samoljublja. Pridev koji je redovno koristio bio je „optimistično“. Na svoj šezdeseti rođendan rekao je novinarima da je „optimističan“ po pitanju raznih spoljnopolitičkih problema: „Optimistično verujem da će svi problemi biti rešeni“. Nije trpeo nikakve sumnje ili oklevanje svojih bliskih savetnika. Kako tvrdi Bob Vudvord, Kondoliza Rajs često nije smela da izrazi zabrinutost jer, kako je rekla, „predsednik je praktično zahtevao optimizam. Nije voleo pesimizam, dvoumljenje niti sumnju.“
Zatim su stvari krenule naopako, što je pojava koja sama po sebi nije neobična, ali je bila isključena iz zvaničnog američkog stava da situacija postaje sve bolja i bolja. Pucanje internet mehura dogodilo se nekoliko meseci nakon Klintonove objave nezapamćenog prosperiteta u poslednjem govoru o stanju nacije, za zatim je usledio teroristički napad 11. septembra. Pritom, razvoj događaja je nagovestio da pozitivno razmišljanje možda ipak nije garancija uspeha, nego da možda čak može da nas omete u sprečavanju pravih pretnji. U svojoj sjajnoj knjizi Never Saw It Coming: Cultural Challenges to Envisioning the Worst, sociološkinja Karen Serulo navodi brojne načine na koje je navika pozitivnog razmišljanja, ili kako je ona zove, optimističkog predubeđenja, narušavala spremnost i prizivala katastrofu. Ona na primer citira reportere Newsweeka Majkla Hirša i Majkla Isikofa, koji zaključuju da je „čitavo leto propuštenih upozorenja bilo uvod u užasni septembar 2001.“
Već se dogodio jedan teroristički napad na Svetski trgovinski centar 1993; bilo je dovoljno upozorenja u leto 2001. o mogućem avionskom napadu, a škole letenja su prijavljivale sumnjive učenike poput onog koji je hteo da „nauči da upravlja avionom, ali ga nije zanimalo poletanje i sletanje“. Činjenica da niko – ni FBI, ni INS, ni Buš, ni Rajs – nije pridavao pažnju ovim uznemiravajućim upozorenjima, kasnije je pripisana „neuspehu zamišljanja“. Ali zapravo je bilo puno zamišljanja – zamišljanja nedodirive nacije i večito uspešne privrede – prosto nije bilo sposobnosti ili inklinacije za zamišljanje najgoreg scenarija.
Sličan lakomisleni optimizam karakterisao je i američku invaziju na Irak. Upozorenja na mogući otpor Iračana ignorisana su od strane lidera koji su obećavali „lakoću“ i zamišljali veselo stanovništvo koje dočekuje naše vojnike sa cvećem. Isto tako, uragan Katrina nije bio baš nepredviđena katastrofa. Njuorleanski Times-Picayune objavio je 2002. feljton koji je dobio Pulicerovu nagradu o tome kako brane ne mogu da zaštite grad od poplave koju bi izazvao uragan 4. ili 5. kategorije. Scientific American je 2001. objavio slično upozorenje.
Čak i kad je uragan udario a brane popustile, nikakva uzbuna se nije začula u Vašingtonu, a kada je službenik FEMA iz Nju Orleansa poslao paničan mejl direktoru FEMA Majklu Braunu, upozoravajući ga na sve veći broj žrtava i nestašicu hrane u potopljenom gradu, rečeno mu je da će Braun biti zauzet narednih sat vremena, jer večera u jednom restoranu u Baton Ružu.
Kriminalni nehat ili još jedan „neuspeh zamišljanja“? Istina je da su Amerikanci decenijama vredno radili na savladavanju tehnika pozitivnog razmišljanja, u koje spada i automatska sposobnost ignorisanja loših vesti.
Najveće „stropoštavanje“, da upotrebimo Krugmanov termin, do sada bila je finansijska havarija 2007. i potonja ekonomska kriza. Do kraja prve decenije 21. veka, kao što ćemo videti u narednim poglavljima, pozitivno razmišljanje je postalo sveprisutno i praktično neupitno u američkoj kulturi. Ono je promovisano u nekim od najgledanijih TV emisija, kao što su Larry King Live i Oprah Winfrey Show; bilo je tema bestselera poput knjige The Secret 2006; prihvaćeno je kao teologija najuspešnijih američkih propovednika; pronašlo je mesto u medicini kao potencijalno dopunsko sredstvo u lečenju skoro svake bolesti. Čak je ušlo i u visoko obrazovanje u obliku nove dicipline „pozitivne psihologije“, na kursevima gde se studenti uče da napumpaju svoj optimizam i neguju svoja pozitivna osećanja. I njegov domet postao je globalan, prvo u anglofonim zemljama a zatim i u državama u razvoju poput Kine, Južne Koreje i Indije.
Ali nigde nije toliko toplo dočekano kao u američkom preduzetništvu, koje je naravno i globalno preduzetništvo. Ako je pozitivno razmišljanje postalo biznis za sebe, biznis je bio njegov najvažniji klijent, spremno gutajući radosnu vest da se sve može snagom volje. Ovo je bila korisna poruka za zaposlene, koji su do prelaza u 21. vek bili primorani da rade duže za manje beneficije i manju radnu sigurnost. Ali bila je to i oslobađajuća ideologija za rukovodeće kadrove. Koliko smisla ima mučiti se sa bilansima stanja i napornim analizama rizika – i zašto brinuti o zaprepašćujućem dugu i potencijalnom bankrotu – kada samo dobre stvari sleduju onima koji su dovoljno optimistični da ih očekuju?
Ovo ne pišem u duhu mrzovolje ili nekakvog ličnog razočaranja, niti sam na bilo koji način romantično vezana za patnju kao osnov znanja ili moralnosti. Naprotiv, volela bih da vidim više osmeha, više smeha, više zagrljaja, više sreće i, još bolje, radosti, U mojoj viziji utopije, ne samo što postoji uteha i sigurnost za sve – bolji poslovi, zdravstvena nega i tako dalje – nego u njoj ima i više zabava, proslava i prilika za igranje na ulici. Kada jednom naše materijalne potrebe budu ispunjene – barem u mojoj utopiji – život će postati večita proslava kojoj svako može da doprinese. Ali do tog blaženog stanja se ne možemo uzdići time što ga prosto želimo. Treba da se pripremimo za borbu sa zastrašujućim preprekama, onima koje smo sami stvorili i onima koje nam nameće priroda. A prvi korak je oporavljanje od masovne zablude pozitivnog razmišljanja.
Uvodno poglavlje knjige Barbare Ehrenreich: Bright-Sided: How Positive Thinking Is Undermining America, 2009.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 15.06.2013.