Izgleda da je Nemačka ključ problema. Nemačka vlada je ta koja odlučuje, a ona insistira na tome da rešenje krize leži u strogim merama štednje, smanjenju potrošnje i finansijskom samokažnjavanju. Vlade Grčke i Italije pale su pošto nisu uspele da sa dovoljno strogosti implementiraju ovaj program. Umesto njih na vlast u ovim zemljama došle su tehnokrate, spremne da implementiraju ekonomski program koji Nemačka zahteva.
Evroskeptici u Velikoj Britaniji su presrećni. „Ono čega smo danas svedoci“, piše Sajmon Hefer u Daily Mailu, „jeste prikrivena ekonomska kolonizacija Evrope od strane Nemaca. Nekada davno, bila je potrebna vojna invazija da bi se srušila vlast neke evropske zemlje. Danas, to se može učiniti koristeći samo ekonomski pritisak“. Po njemu, ovo je „uspon Četvrtog rajha“, u kome Nemačka „koristi finansijsku krizu kako bi osvojila Evropu“.
Heferove alarmantne tvrdnje ponavlja i glavni evroskeptik u Guardianu, Sajmon Dženkins, koji piše da „užasna ironija leži u činjenici da će Evropa na izdisaju tražiti dominaciju Nemačke“. Ovo bi nas vratilo „nazad u jezivu prvu polovinu XX veka“. Dobra je stvar, dodaje on, što moderna „Nemačka nema pancir divizije“. Ovakvu retoriku nismo čuli još od devedesetih godina prošlog veka, kada je ujedinjenje Nemačke izazvalo niz germanofobičnih komentara u medijima i politici.
Negde sredinom devedesetih godina prošlog veka, germanofobija i evrofobija među pripadnicima desnice spojile su se u bizarno retoričko ponavljanje Drugog svetskog rata. Konzervativni istoričar Endru Roberts objavio je roman, „Memorandum iz Ahena“, u kome je opisao budućnost Evropske unije kojom dominiraju Nemci. U knjizi, Nemci, kada ih niko drugi ne čuje, Evropsku uniju nazivaju Četvrtim rajhom, dok rodoljubive Britance redovno hapsi policija nalik Gestapou, ako se usude da posumnjaju u legitimitet evropskog projekta. Deset godina kasnije, ovakvo raspoloženje je u najvećoj meri splaslo, čak i na navijačkim tribinama. Strahovi o Četvrtom rajhu nisu se obistinili.
U Berlinu danas postoji novo, tiho samopouzdanje. Merkelova i njena vlada, zajedno sa bankarima, ekonomistima i komentatorima u Nemačkoj, očigledno ne oseća potrebu da se ostatku sveta i dalje izvinjava za strahote nacizma. Ovo možda ima veze sa činjenicom da Merkelova nije odrasla u Zapadnoj Nemačkoj, gde se od šezdesetih godina prošlog veka u javnosti sa strašću raspravljalo o tome kako treba na najbolji način održavati sećanje na zločine počinjene u Trećem rajhu, i kako se sa njima suočiti, već u Istočnoj Nemačkoj, gde su građane od malih nogu učili da se identifikuju sa komunističkim otporom (koji je, u retrospektivi, u velikoj meri predimenzioniran), i da stoga nemaju osećanje krivice kada je u pitanju nacistička prošlost. Nije slučajno da je neonacizam najopasniji i najzarazniji u siromašnim oblastima na istoku, dok na zapadu skoro i da ne predstavlja opasnu političku snagu.
Međutim, današnja Nemačka nije ostavila prošlost iza sebe. Merkelova se brzo prilagodila zapadnoj političkoj kulturi i kulturi sećanja – to je deo tajne njenog uspeha u nemačkoj politici. U politici, kao i u medijima, o prošlosti se još uvek raspravlja sa strašću. Neki tvrde da je vreme da se podsetimo da su i Nemci bili žrtve u prvoj polovini prošlog veka. Pominju se masovna bombardovanja nemačkih gradova u kojima je poginulo pola miliona civila, masovna silovanja nemačkih žena od strane Crvene armije 1944. i 1945. godine, kao i proterivanje između 11 i 14 miliona Nemaca iz južne Evrope u periodu između 1944. i 1947. godine, pod tako surovim uslovima da su stotine hiljada izgubile život. Pa ipak, ovo je definitivno stav manjine. Svako ko često navraća u Nemačku može primetiti da je sećanje na nacizam, njegove zločine i žrtve, postalo integralni deo nacionalnog identiteta u periodu posle pada Berlinskog zida, daleko više od suprotstavljene struje koja Nemce prikazuje kao žrtve.
U centru Berlina nalazi se muzej i memorijalni centar posvećen jevrejskim žrtvama nacizma. Širom zemlje su javno obeležena mesta na kojima su bili koncentracioni logori. Sami logori, koji su godinama ležali u ruševinama, obnovljeni su i pretvoreni u pedagoške muzeje – potresne podsetnike na strahote koje su u njima preživljavale žrtve nacizma. U Hamburgu su ispred kuća koje su nekada pripadale jevrejskim stanovnicima grada u trotoar utisnute mesingane pločice, koje prolaznike podsećaju na imena i sudbinu ljudi koji su u ovim kućama nekada živeli. Britance ponekad optužuju da su opsednuti nacizmom – međutim, isto bi se moglo reći i za Nemce. Deca u školama uče o nacizmu skoro na svim nivoima obrazovanja, dok se u bioskopima i na televiziji stalno prikazuju filmovi na ovu temu.
U odnosu Nemačke prema Trećem rajhu danas se ispoljava nova zrelost, koja podupire samopouzdanje sa kojim se nemačka politička klasa pojavljuje na svetskoj pozornici. Istorijska sećanja igraju jednu sasvim drugačiju, mada ne sasvim nevezanu ulogu. Nemačkim pristupom krizi evrozone dominira trauma koju je zemlja pretrpela tokom dvadesetih godina prošlog veka, kada je Vajmarska republika, koja je predstavljala prvu demokratsku vlast u ovoj zemlji, bila nepopravljivo potkopana ekonomskim problemima. Nakon Prvog svetskog rata, Saveznici su Nemačkoj ispostavili ogroman račun za štetu koju je ova zemlja prouzrokovala svojom invazijom na Francusku i Belgiju. Ekonomista Džon Mejnard Kejnz upozorio je na pogubne posledice koje ovo može imati po nemačku ekonomiju.
Situacija se veoma pogoršala 1923. godine, kada je Francuska izvršila invaziju na najrazvijeniju industrijsku oblast Nemačke, Rur, kako bi silom došla do odštete koju Nemci nisu isplaćivali. Izbili su štrajkovi, nemačka privreda se naglo zaustavila, dok se inflacija potpuno izmakla kontroli. U julu 1923. godine dolar je vredeo 353.000 maraka; u avgustu oko pet miliona; u septembru gotovo sto miliona; a u decembru 4,2 biliona – dakle četvorka, pa dvojka, i iza toga – 11 nula. Ljudi su plate dobijali u kolicima prepunim novčanica od milion maraka, i trčali u prodavnice kako bi kupili osnovne namirnice, pre nego što cene ponovo skoče i roba im postane nedostupna. Moglo vam se desiti da sednete u kafić, a da se cena kafe koju pijete udvostruči do trenutka kada ste rešili da je platite.
Politički sistem počeo je da se raspada. Hitler je organizovao neuspeli Pivnički puč. U Hamburgu je došlo do komunističke pobune, dok se na istoku pojavila pretnja da dođe do još jedne. U oblasti Rajne su se pojavili separatisti. Haos se okončao tek nakon što je Amerika pristala da pozajmi novac potreban za reformu nemačke marke. Hiperinflacija nije uništila Vajmarsku republiku. Pravi razlog je bila depresija koja je usledila kao posledica povlačenja zajmova od strane američkih banaka, koji su doprineli blagom oporavku sredinom vajmarskog perioda, nakon sloma koji je doživeo Volstrit. Masovna nezaposlenost naterala je one bez posla da u velikom broju glasaju za komuniste, što je prestrašilo srednju klasu, već dezorijentisanu inflacijom, pa je podržala naciste.
Usledio je privredni oporavak pod Hitlerom. Razlog ovog oporavka nisu bili planovi za stvaranje novih radnih mesta, koje je na sav glas hvalio novi režim. Tamo gde nisu predstavljali ponovno naoružavanje pod maskom privrednog razvoja, ovi planovi bili su čista propaganda. Ponovno naoružavanje, praćeno ratom, gurnulo je nemačku privredu ka ubrzanom razvoju. I dok je naoružavanje dovelo do strogog ograničavanja javne potrošnje, kanališući privredni razvoj u pripreme za rat i lišavajući prosečnog Nemca najvećeg dela blagodeti ekonomskog rasta, sam rat je na kraju doneo isključivo smrt, razaranje i poraz. Nemački narod još uvek pamti bedne uslove života između 1943. i 1948. godine, kada su ljudi zavisili od crnog tržišta kako bi preživeli, dok je inflacija ponovo pretila da izmakne kontroli.
Moderna Nemačka je produkt „ekonomskog čuda“ koje se desilo tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, kada je brz oporavak od ratnih razaranja dao podsticaj napretku i stabilnosti nemačke privrede, koji je konačno prosečnog Nemca ubedio u vrline demokratije. Bonska republika uspela je tamo gde je Vajmarska republika zakazala: ubedila je Nemce da politička demokratija može da pruži ekonomski napredak.
Pa ipak, trauma koju su ostavile inflacija i hiperinflacija ostavila je dugotrajne posledice. Osetio sam te posledice tokom mojih poseta Nemačkoj sedamdesetih godina prošlog veka. Kada sam prvi put došao u Nemačku, brzo mi je postalo jasno da Nemci ne veruju bankarskim čekovima. Sve se moralo plaćati kešom. Ovi svakodnevni strahovi danas su prošlost. Pa ipak, sećanje na inflaciju još uvek ima svoju aktivnu ulogu. Naslovi u dnevnim novinama žestoko su osudili pokušaj Sjedinjenih Američkih Država, tokom nedavno održanog samita G20, da se mobilišu rezerve zlata u Bundesbanci, kao „pokušaj da se dokopaju našeg zlata“, što bi neizbežno dalo podsticaj inflaciji. Merkelovoj je jasno da i bez toga ima dovoljno problema sa svojim biračkim telom. Kada bi dozvolila da Evropska centralna banka počne sa štampanjem novca, njena šansa da ponovo bude izabrana za kancelarku bila bi ravna nuli.
Utvare prošlosti kruže nad krizom evrozone i ulogom Nemačke u njenom rešavanju. Međutim, ovo nisu utvare nacizma, a još manje utvare osione, ponovo probuđene želje Nemačke da dominira Evropom. U pozadini nemačkog stava nije ni ambicija, već strah, čak možda i paranoja, duboko ukorenjena u nacionalnu političku kulturu. Ovo je strah koji Nemačka mora da savlada.
Fiskalna disciplina u nemačkom stilu je nešto sasvim prihvatljivo, ali ona kratkoročno ništa neće rešiti. Zato je važno da Nemci odbace okove nacionalnog sećanja – barem u ovom slučaju – i da se posvete naporima da se oživi evropska ekonomija, umesto da ubrzavaju njeno propadanje.
Autor je profesor istorije i predsednik Volfson koledža u Kembridžu. Autor je knjige Treći rajh u ratu.
Richard J. Evans, New Statesman, 24.11.2011.
Prevela Bojana Obradović
Peščanik.net, 08.12.2011.