Mirjana Karanović vazda u potrazi za istinom
Prošle godine radio sam zajedno s Mirjanom Karanović u žiriju Sterijinog pozorja. S istim nesalomivim optimizmom je izlagala svoje mišljenje, kao što je to činila, u raznim prilikama, i pre trideset godina. Pre nekoliko nedelja bili smo zajedno gosti Peščanika. Već godinama se oboje redovno oglašavamo u ovoj emisiji na koju su, zbog njenog izrazito kritičkog tona vlasti, i ona stara, ali i ova nova – gledale s podozrenjem. Često su je proglašavale izdajnicom, anacionalnom, stranom plaćenicom, ali te optužbe je ni malo nisu pokolebale, nije postala ni malodušna, ni skeptična. I na desetogodišnjici, jubilarnoj svečanosti Peščanika, ona je prva izašla na podijum, da najavi program. Istina, nismo se skupili da proslavljamo, nego da tragamo za istinom. Makar da je tražimo, jer nikad nisam siguran u to, da ćemo je i naći. I Mirjana Karanović traga za istinom – i na pozornici, i u životu. Zato joj je i zrenjaninski civilni pokret Novi optimizam posve zasluženo dodelio svoju godišnju nagradu koja se zove „Dobar primer Novog optimizma”. Mirjana Karanović ni ovom prilikom nije slavila, nego je upozoravala. Nekad smo imali jednog vođu, koga smo podržavali, ili mu se protivili. Ali sad, čini se, na svakom malom bunjištu imamo po jednog malog „vođu” – rekla je za dnevni list Mađar So. Na dobrom je mestu rekla ono što je rekla, i u pravo vreme, i veoma me zanima kako će ovu njenu rečenicu protumačiti mađarski čitaoci. Na žalost, u našem manjinskom pozorišnom svetu nemamo ovako rečitu, otvorenu glumicu, glumca ili reditelja.
Najbolji od svih svetova
Na sajtu Vajdašag Ma, Laslo Gerold postavlja pitanje pretvornog ponašanja vojvođanske mađarske inteligencije. Što se toga tiče, zaista vlada veliki muk. Broj Mađara u Vojvodini i dalje opada, ali inteligencija, ona koja prebiva u ozračju vlasti, i koja u svojim rukama ipak ima izvesnu moć – o tome ni da bekne. Jer kad bi beknuli, onda bi novi posednici vlasti morali sami sebe da preispitaju. Dvadeset godina nije malo vremena, jednom će se i o tom razdoblju morati podneti računi. Broj Mađara je opadao i u prošlosti, mada verovatno ne toliko kao danas, na tadašnje lidere je zbog toga opravdano i bacano i drvlje i kamenje, ali ovim današnjima sleduju samo obavezne pohvale. U srpskoj štampi, i na televiziji, kritike na račun predsednika Republike Borisa Tadića su dozvoljene. Izriču se oštre reči, pisci, intelektualci ne ćute. U vojvođanskoj mađarskoj štampi takođe je moguća kritika predsednika Republike i predsednika vlade, ali u našem dvorištu je, igleda, sve u najboljem redu. Kakva je to tišina? Tišina straha? Ili izgubljenih nada?
O jednoj noveli
Napolju tiho veje sneg, nemam volje da izađem na terasu. Ponovo sam pripravan na put. U zloslutnim devedesetim godinama ostao sam u Vojvodini, možda iz prkosa, možda iz moralnih razloga, jer nailaze u životu iskušenja, kad treba izaći i položiti ispit pred nevidljivim i strogim sudijom. Pre nego što su zatvorene granice, čak dva puta sam se našao u prilici da pomislim, da je usledio čas ispita, i da popravnog ispita neće biti. I uzaludna je danas gužva onih koji bi sad na brzinu da polažu poprave ispite, uzaludna je sva ta gungula na putu za Damask, vreme ne zna za oproštaj, i ne trpi političku kozmetiku. Posle 2000. godine unekoliko sam odahnuo. Nova politička i kulturna elita se postrojila, zauzela je pozicije i prihvatila odgovornost. Sve je to samo po sebi razumljivo. Za deset-dvadeset godina i o njima će svoj sud izreći nove generacje, kad su već savremenici ućutali. Ako uopšte bude novih generacija… Ali na to ne smem ni da pomislim, jer ne mogu da verujem da će u mojoj rodnoj zemlji mađarske rečenice izumreti. Jedno je, međutim, sigurno: na scenu je stupila nova nomenklatura i iscrtala se nova mapa naše fondacijske kulture. Posle 2000. godine, dakle, mogao sam da dozvolim sebi da stupim putem za kojim sam u mladosti toliko žudeo. Ponekad, dakle, preduzimam poneko putovanje, da bih se potom vratio, kao veran pas. Pakujem kofere i pogledavam kroz prozor, zurim u vejavicu. Na vratima zvoni poštar, donosi knjigu Zoltana Danjija: Glatko ogledalo jezera, posle talasa. I čitajući jednu od novela iz ove zbirke, nehotice pomišljam da ona otkriva, predočava osećanje sveta, i osećanje sebe u svetu, onih mladih intelektualaca koji su ostali ovde. Posle vojvođanske mađarske književnosti koja je, povremeno, kao u zanosu, padala u nostalgiju za Peštom i Budimom – vredelo bi jednom podrobno, analitički ispitati vrline i plodotvornost ovih vikend-tekstova – pravo je osveženje čitati o tome, šta se u nama odigrava posle Velikog Zemljotresa. Kad tiho izmilimo iz ruševina i napeto, puni iščekivanja, zurimo u nebo, kao Beketovi junaci.
I da, i ne
Razvila se neobična polemika o odluci glavnog urednika Radio Novog Sada po kojoj tri četvrtine sadržaja informativnih emisija moraju da budu vesti (informacije) vojvođanskog karaktera. Ovom pitanju je moguće, naravno, pristupiti iz više uglova, ali ono ima i jedan poseban aspekt: u kojoj meri bi ta odluka mogla da se odnosi na manjinske programe. Moguće je, i treba polemisati. Međutim, mađarska politička elita se u ovoj polemici našla u paradoksalnoj situaciji. Prilikom znamenite reorganizacije Mađar Soa, firma Božidara Đelića je obavila istraživanje javnog mnjenja i, prema dobijenim rezultatima, pokazalo se da mađarski čitaoci imaju potrebe pre svega za lokalnim, dakle vojvođanskim vestima. Oni koji su tada odbili predlog Đelićeve konsultantske firme, na osnovu kojeg je potom nastala i odluka, sad mogu s pravom da protestuju protiv odluke Radovana Balaća. Samo, nije o tome reč, odnosno, naročito nije o tome reč. Jer sad protestuju i oni koji su tada glasali za Đelićev predlog. Ako je pomenuto istraživanje javnog mnjenja bilo stručno, profesionalno obavljeno, mogli bismo reći i to da je Balaćeva odluka, pored ostalog, ispoštovala i stavove koje je Mađarski nacionalni savet zauzeo prilikom reorganizacije Mađar Soa, odnosno, rezulate istraživanja potreba i afiniteta mađarskih čitalaca. Ne znam mnogo o metodologiji istraživanja Đelićeve firme, veliko je pitanje, da li je ono utemeljeno. Jedno je, međutim, sigurno: niko ne može jednog dana da kaže da vojvođanski Mađari daju prednost lokalnim vestima, a drugog dana da ustvrdi suprotno. Jer se lako možemo provesti kao nekad jedan ovdašnji mađarski političar, koji je 1972. istupio sa sledećom mudrošću: „Ja nisam rekao da, niti sam rekao ne, već upravo suprotno.” U onim vremenima ova rečenica je bila komična i skandalozna. Imajući u vidu današnje političke slogane, priznajem, da je Maćaš Kelemen 1972. godine formulisao rečenicu koja do danas nije izgubila na aktuelnosti.
Preveo Arpad Vicko
Autonomija.info, 26.12.2010.
Peščanik.net, 27.12.2010.