Kremlj sve više podseća na onu fabriku iz starog sovjetskog vica: koliko god se njen kolektiv trudio da napravi šivaću mašinu, na kraju uvek ispadne „kalašnjikov“. Naslućujem da je i nedavni razgovor Putina i Medvedeva sa prvacima Jedinstvene Rusije bio zamišljen kao demonstracija brižne upućenosti dva naša glavna nečelnika u probleme naroda. Međutim, nije uspelo. Odgovarajući na pitanja o socijalnim olakšicama i planiranim limitima za potrošnju električne energije, načelnici su se upustili u maglovito tumačenje teme o neophodnosti štednje. Ubrzo je postalo jasno da briga o interesima podređenog naroda neće ni biti razmatrana. I tada su u pogon puštena proverena sredstva za demonstraciju neuništivog patriotizma. Sekretari mesnih odeljenja vodeće partije su se kao po komandi zainteresovali za najaktuelnije probleme građana Rusije. Na primer, hoće li će budžetski konflikt između predsednika SAD i američkog Kongresa uticati na život naših invalida. A onda, već pri kraju, sledilo je udarno pitanje. Viktor Zakrutni, glavni specijalista Odeljenja za kontrolu upravljanja i bezbednosti proizvodnje u preduzeću Koljskaja GMK i sekretar osnovnog odeljena br.2 partije Pečengskog reona u Murmanskoj oblasti, istakao se izvanrednim znanjima iz oblasti socijalnih mreža. On je prisutnima saopštio kako je lutajući po internetu, „sasvim slučajno naleteo“ na članak (a zapravo se radilo o jednoj replici iz diskusije vođene na fejsbuku) u kojem neki ruski naučnik predlaže da se Arktik podvede pod međunarodnu jurisdikciju.
Glavni načelnik je odmah preuzeo i do kraja iskoristio ovu, „sasvim slučajno“ pomenutu temu. Putin je prvo pričao o američkim podmornicama čije su rakete uperene pravo na Moskvu i Sankt-Peterburg, a potom o tome kako će globalno zagrevanje doneti zlatnu kišu našoj Domovini. Na Severnom ledenom okeanu se lednici ubrzano tope i to će Severni morski put učiniti najkraćim putem koji povezuje Evropu i Aziju. Osim toga, globalno zagrevanje će omogućiti eksploataciju neizmernih količina nafte i gasa, danas ledom skrivenih na dnu okeana. Podmukli Zapad će svakako posegnuti za našom ruskom srećom, tako da je sada pravo vreme za pripremu oružane zaštite naših interesa.
Putin je podsetio da je 10 ratnih i pratećih brodova Severne ratne flote na čelu sa teškom atomskom krstaricom Petar Veliki, nedavno otplovilo u pravcu Novosibirskih ostrva. Na ostrvo Koteljni je dovezena sva neophodna oprema za obnovu rada aerodroma koji je likvidiran početkom 90-ih. Uzgred da napomenem da je Putin „sovjetskom vojnom bazom“ nazvao nekoliko baraka u kojima je nekada boravila četa radarista opremljena prepotopskom tehnikom.
U glavama naših visokih načelnika, između osvajanja Arktika i njegove militarizacije je postavljen bezuslovan znak jednakosti. Međutim, nije baš sigurno da će globalno zagrevanje, koje se onima što borave u Kremlju čini kao mana s neba, našoj zemlji doneti bogatstvo. Osim leda, nestaće i večni mraz i mnogi kilometri po dužini i dubini ruske priobalne teritorije pretvoriće se u nepregledne neprohodne močvare. I sada se postavlja pitanje kako u tom slučaju izgraditi svu tu infrastrukturu koja će obezbeđivati ekonomičnu eksploataciju nafte i gasa, kao i normalno korišćenje Severnog morskog puta? Pored toga, saglasno Konvenciji UN o pravu mora, zabranjeno je svako ograničavanje plovidbe, između ostalog i po Severnom morskom putu. Ispada da uprkos Putinovim snovima o zlatnoj kiši, upravljanje Severnim morskim putem neće biti ni izbliza tako isplativo. Rusija će biti prinuđena da inostranim brodovima u tranzitu besplatno obezbeđuje vezu i sve ostale usluge meteoroloških, hidrografskih i spasilačkih službi. Jedino bi se usluge ledolomaca, pilotiranje i usluge razvijene infrastrukture mogle naplatiti. A onima koji žele da se obaveste o stepenu razvoja te infrastrukture, dovoljno je samo da pogledaju kartu arktičke obale i da im odmah sve bude jasno.
Što se pak korišćenja te trase tiče, ruskim brodovima je u prošloj, 2012. godini bilo prevezeno 1,2 miliona tona tereta. Pri tome, po jednim procenama korišćenje Severnog morskog puta može biti rentabilno pri opterećenju od 4 miliona tona, a po drugima, strožijima, tek sa 14 miliona tona tereta godišnje.
Istinu govoreći, tokom čitavih 80 godina postojanja ove trase, niko se nikada nije ni bavio pitanjem njene isplativosti. Vojne baze i logori su bili glavni objekti za čije je snabdevanje je bio korišćen Severni morski put. Sada su sve nade usmerene na to da će kroz ovu transportnu arteriju poći nafta izvađena sa arktičkog morskog dna. Međutim, za sada su sve najkrupnije zapadne naftne kompanije odustale od bilo kakvih planova za eksploataciju nafte iz podmorskih sprudova Arktika: suviše je opasno i skupo. Osim toga, danas po Sevmorputu ne mogu ploviti brodovi velike tonaže. Evo i ova naša flota u reonu Novosibirskih ostrva, primorana je da pažljivo istraži plovne prolaze za sve brodove čiji je gaz dublji od 12 metara.
Uprkos strastvenim pozivima Igora Sečina i Dmitrija Rogozina, ruska brodogradilišta upšte ne gore od želje da proizvode naftne platforme i ledolomce. Mislim da to i jeste glavni razlog zašto se kod najvišeg ruskog rukovodstva osvajanje arktičkog bogatstva svodi uglavnom na jačanje vojnog prisustva. Ili tačnije rečeno, demonstraciju tog jačanja. U ovom trenutku, sav naš udarni vojni potencijal je usredotočen na Koljskom poluostrvu, krajnjem zapadu ruskog Arktika. To je brigada morske pešadije Severne flote i specijalna 200. motorizovana brigada, ostatak bivše sovjetske 131. divizije. Pored toga postoje još dve avio-baze i dva protiv-vazdušna raketna puka, a onda i svi brodovi Severne ratne mornarice. I to je praktično sve što imamo na tom gigantskom prostranstvu od Murmanska do Magadana, dugom hiljade i hiljade kilometara. Istina, treba dodati i stanice za kontrolu i praćenje lansiranih raketa.
Ovakva dislokacija nije nimalo slučajna. Arktik je tokom celog posleratnog perioda bio zona međusobnog vojnog suprotstavljanja SSSR-a i SAD. Upravo bi iz ledom pokrivenih okeanskih dubina bilo najudobnije nanositi eventualne nuklearne udare po protivniku i zato se osnovni zadatak svih sovjetskih oružanih sila na Arktiku (flota, avijacija i objedinjene jedinice kopnene vojske) svodio na obezbeđivanje borbenog patroliranja podvodnih nuklearnih rekotonosaca i zaštitu njihovih baza na Koljskom poluostrvu. I to je bio jasan, čisto vojni zadatak. Niko sebi za cilj nije postavljao kontrolu i odbranu hiljade kvadratnih kilometara ledene pustinje. Bez baza, bez snabdevanja sa kopna i bez podrške iz vazduha, nadvodne snage Severne flote su praktično bespomoćne na čitavoj teritoriji istočno od Nove zemlje. Upravo zato se ovaj poslednji pohod naše flote na Novosibirska ostrva pretvorio u pravu herojsku epopeju. Razume se da obnavljanje nekakvog malog aerodroma na tom području u suštini neće promeniti ništa. Da bi se obezbedila vazdušna patrola na tako ogromnoj teritoriji nije dovoljno imati samo veliki broj aviona. Neophodno je preko mora redovno dovoziti i ogromne količine goriva, a poslednja epopeja Severne flote je pokazala koliko je to zapravo težak zadatak. Naslućujem da ovaj aerodrom nije potreban ni strateškoj avijaciji koja ima već odavno isplanirane i sasvim efikasne maršrute za nanošenje nuklearnog udara bez sletanja.
I na kraju, ovo simbolično „jačanje“ vojne moći je s političke tačke gledišta apsolutno neproduktivno. Danas se na Arktiku sudaraju interesi SAD, Danske, Kanade, Norveške i Rusije. Svaka od ovih zemalja ima svoje sopstvene interese, a to već samo po sebi Moskvi daje ogroman manevarski prostor. Ona može da stupa u saveze s jednima protiv drugih, da nudi ili prihvata kompromise i tako ostvaruje svoje političke ciljeve. Međutim, ovakva diplomatska igra je moguća samo dotle dok Rusija ne počne da preti oružjem. Čim se odluči na rizik primene vojne pretnje, neizbežno se uključuju mehanizmi kolektivne odbrane zemalja članica NATO. I umesto da se bori za svoje interese koristeći se pojedinačnim taktičkim savezima, Rusija će biti prinuđena da odoleva jedinstvenom frontu zapadnih zemalja. Osim toga, sva ta bogatstva sa dna Severnog ledenog okeana i mogućnost njihovog efikasnog transporta, Rusiji su potrebni samo zato da bi ih sutra unosno „prodala“ istim tim zemljama kojima danas želi da preti.
Tako ispada da na Arktiku (barem za sada) vojnim sredstvima nema šta, nema čime i što je najglavnije, nema zbog čega da se brani. Ali zašto onda Moskva tako uporno demonstrira baš vojnu varijantu osvajanja tog regiona? Istini za volju, Rusija nije jedina zemlja koja se na tom području igra vojnih igara. Kanadski premijer svake godine posećuje daleke arktičke garnizone i posmatra manevre kanadskih vojnih jedinica (doduše, po brojnom stanju vrlo skromnih). S vremena na vreme, visoki oficiri američke obalske straže pevaju pesmu svojih ruskih kolega o tome kako je neophodno obezbediti prisustvo na Arktiku i traže da se izgradi još jedan ledolomac.
Problem je u tome što je Arktik danas idelan teren za demonstraciju velikodržavnih ambicija. On omogućava političarima da se pojave na prvim stranicama svih novinskih izdanja i da biračima demonstriraju svoj patriotizam. Arktik je faktički poslednja sporna teritorija gigantskih razmera. To je region gde se sudaraju interesi Moskve i Vašingtona, dva davnašnja globalna protivnika. Tako je on postao idealna scena za izvođenje parodije na hladni rat. I još nešto: tada se i ne mora odgovarati na pitanja o troškovima života. No bojim se da će vojnicima sa službenim rasporedom „aerodromska komandatura – ostrvo Koteljni“, ovaj virtuelni rat biti ubedljivo najhladniji.
Ежедневный журнал, 07.10.2013.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 20.10.2013.