Zasad nepoznati rodoljubi prete dvanaestogodišnjaku da će ga pojesti mrak, mali je na fejsbuku priznao Kosovo i prihvatio odgovornost za genocid u Srebrenici, oni koji mene ne vole ni nisu izbliza toliko nasilni, prolazim bolje i od samog predsednika kome preko iste mreže hoće da uteraju strah u kosti (ne znaju sirotani da se svakome ko preti preko interneta može ući u trag, ako je samo tragač ovlašćen, dovoljno stručan i dovoljno nadahnut), pa opet, vaspitavan sam da odgovorim kad mi neko nazove dobar dan, pa ću odgovoriti i onima koji bi da mi pomognu, a nikako da pređu sa reči na dela.
Evo volonterskog uratka hrišćanina potpisanog kao Simke, a povod je moja crtica u dodatku “Blica” (Sagradiću šajku od sibirskog kedra/Pripratu ću od šimšira/A svilena jedra), naslov beše “Kud plovi ovaj brod”, među reakcijama publike, gde čak imam i izvesnu većinu, izdvaja se komentar izvesnoneizvesnog Simketa, tekst kao da je usvojen i uobličen u nekom komitetu, samo što je komitet pravoslavan i ćiriličan:
Дугогодишње испољавање мржње према СПЦ,коментари увредљиви за њене вернике и свештенство,необјашњива озлојеђеност према свему што има везе са религијом уопште а нарочито православљем,одлике су разних писанија Љ.Ж.То није ништа ново.Раније бих осуђивао његове,агресивне и неутемељене ставове.Сада,међутим,схватам, да је човек који живи са толико мржње у себи заробљеник и жртва сопствене мисли те га као таквог не треба нападати већ му пружити помоћ. Покушавам да зрнце оправдања за његове поступке нађем у томе да му једино писање оваквих текстова омогућава да заради за живот.Верујем да је за ово чиме се бави ваљано плаћен од својих налагодаваца.
Reč “pisanije” je brat u Hristu Simke odabrao iz dva razloga, zvuči starinski, slavjanotakorećiserbski, a pogrdno je, jer sama Matica naša o toj imenici veli: pisanija ž i pisanije s. nepotrebno ili rđavo, loše pisanje, piskaranje, dobro, veoma ste krivi kad rđavo pišete, kaže i Zola, brat Simke drži da sam upao u loop (“zarobljenik i žrtva sopstvene misli”) i smatra, jer se i sam od mojih prapočetaka do danas dijalektički razvio, da me ne treba napadati već mi treba pružiti pomoć, hvala, brate, ponuđen ko pomognut! Moj kritičar i terapeut uveren je da postoji ustanova koja za anticrkvena i protupravoslavna pisanija ima zaseban fond, grant kojeg sam se ja uz Sotoninu pomoć dokopao, i sve drugo što pišem, a ne tiče se Svete matere, pišem ja besplatno, tek koliko da zametnem trag, jer sam jedino za ovo istrajno bogohuljenje plaćen trideset srebrnjaka po šlajfni! Jedino mi pisanje (pisanije) ovakovih tekstova omogućava da zaradim za život. Taj pelin pravoslavni progutah, ali me poslednja rečenica dokrajči, ne zato što je gluplja od prethodnih, niti zato što protivureči dijagnozi da sam zarobljenik i žrtva sopstvene misli, nego zato što je ona lajtmotiv: nalogodavci pa nalogodavci! Preko glave mi je već ljudi koji nisu kadri da zamisle ne svet bez nalogodavaca i slepih izvršilaca, nego ne mogu da zamisle ma i jedno jedino radnosposobno stvorenje koje nema nalogodavca niti sa svoje strane želi da ikome išta naloži!
&
Još jednu stvar sve teže podnosim: to je uverenost pravovernih da pred čistotom i veličinom njihove vere svak mora da padne u smernu obamrlost: ne sme zucnuti ništa ni ako će država za bogomolju u obliku nasukanog korablja pokloniti plac i još dometnuti koliko god bude mogla novca kako ne bi zaostala za vernicima i bogatašima koji će bogobojažljivo i bogougodno odrešiti kesu. Država zar nije i Ustavom odvojena od Svete matere kao freshman od roditelja koji mu ne daju ni pare za odlazak u kamp nego ti on fino konobariše kad se raspusti pa tek posle ide na neko lepo mesto (eto, otpadnik ne upotrebljava staru serbsku reč “brucoš”, nego anglosaksonsku koja našoj nije ni do kolena).
U nemogućnosti da odgovorim svakom simketu ponaosob pokušaću da ukratko kažem, a da mi to uprava “Peščanika” nije naložila, šta imam u svoju odbranu.
1. Religija je hobi.
Ne pristajem da ma čijoj veri u boga dam specijalan status. Zašto bih o komercijalnom poduhvatu kao što će biti pravoslavna lađa od sibirske kedrovine imao da začepim svoju služb. gubicu? Biće to turistička kak se veli atrakcija, dobro, neka bude, biće kič, dobro. Turizam, kič i vera idu jedno s drugim, Danijel Dragojević zar ne kaže da je turizam san o brzom, priručnom i jeftinom raju?
2. Vera je isto što i ribolov, heklanje, boćanje itd.
SPC, katolička i druge crkve za mene su isto što i lovačka društva, automoto savezi, isto su mi što i bilo koji KUD, šahovski klub, vernici su za mene isto što i pecaroši, ne radim isto što i oni, ali ako idvorskom obalom vozim pored njihovih čadora i kotlića usporim jer ne bih da dignem prašinu: nisam u JNA napravio nijednu Ajfelovu kulu od šibica, ali nisam nikoga ni odgovarao od te kreativne razbibrige ili samozaborava, kad naiđu pripadnici neke sekte koji obrijanih glava pevaju ja ih propustim, jer imaju svoj ritam, a ja se ionako u hodu stalno nešto predomišljam, u Barceloni sam od jedne takve pevajuće skupine prihvatio ljubazno ponuđene kolačiće nepoznatog sastava, kakvoće i roka upotrebe; kad na obodu autobana, na stajalištima gde imaš samo parking, vodu i WC, vidim ljude koji klanjaju, gledam da tiho prođem kraj njih, kod braće moje babe koji su svi bili nazareni (sestra njena isto), stajao sam i ćutao dok su oni u sebi čitali meni nepoznatu molitvu uoči svakog obroka, kad odem na Tamiš da se okupam plivam sredinom pažljivo motreći da ne zasmetam nikome od ribolovaca koji ko zna imaju li baš dozvole da pecaju svaki sa sedam-osam štapova, ne znam ni vraćaju li u vodu ulovljene primerke koji sa svoje strane umeju da budu ispod propisane mere.
3. Sveta matera isto je što i AMSS.
Oni koje povezuju isti strahovi i nade stvore si klub gde im je lepo, ili od koga očekuju makar da izvade štetu, kao udruženja štediša “Dafimenta”, dobro, organizacija koja je premrežila zemaljsku kuglu i natrkilila vekove zadovoljava neku dublju, dugoročniju i univerzalniju potrebu homo sapiensa protiv čega ja nemam ništa, samo odbijam da se o svemu što pripadnici i poslovođe te udruge preduzimaju mora ćutati ili govoriti krajnje bogobojažljivo. Ja uostalom ne govorim ni o veri ni o crkvi, moj sektor je ono što se dešava između države i crkve, a svaki njihov ma i najneznatniji i najnežniji incest ostale neuključene građane lupi po džepu! Nijedna druga skupina ljudi povezanih zajedničkim vrednostima i zajedničkim radostima (jedriličari, skijaši, pa čak i ravnogorci) ne traže da prema njihovom kultu i ja osetim strahopoštovanje, samo vernici misle da u njima obitava nešto tajanstveno i uzvišeno, nešto sakralno te da bi čovek pred svakim sveštenikom i pred svakim vernikom zbog veličanstvenosti dogme i tolike tradicije kluba morao da večito oseća zort.
4. Rasejanje je puka statistika, ništa više
Srbi u dijaspori sebe doživljavaju kao čuvare najboljeg što nas krasi a što mi ovako neiseljeni zaboravismo da cenimo (a skoro sve je prvorazredno, osim klete nesloge, to nas ubi!). Ovi kojima se nije posrećilo da u inostranstvu naprave karijeru, da otvore praksu, da razviju biznis, pa su se vratili kao junak “Devojke iz grada” u rođeno selo, ili se nisu iz svog sela lepšeg od Pariza nikad nikud ni makli crkoše pak za ovima iz dijaspore: kao novinar dužan sam da sa posebnom pažnjom i pijetetom pišem o našima u belom svetu, naravno da si dužan, znaš li ti kolike su doznake iz inostranstva, ne znam i ne zanima me, to su stvari dobrovoljne, meni niko ne šalje nijedan evro, i kad naša država ulaže u dijasporu ja tu gubim i ne slažem se (za školu na Palama dadosmo dva miliona evra, za očuvanje ćirilice, sećanja na šare pirotskih ćilimova i koreografije narodnih srpskih kola u EU dali smo ne znam ni ja koliko).
Istinabog, kad sam mene bilo rasejalo nisam iz Filadelfije mojima poslao nijedan dolar, tako su stvari stajale.
Ćerke sam bio upisao u državnu školu, nisam pitao bi li platili nekome Srbinu (meni na primer) da tim dvema učenicama drži nastavu na maternjem jeziku, da im daleko od rodnog kraja usadi(m) mit o Kosovu, Svetom Savi, Srbima u BiH etc. Da učvrstim taj part time job našao bih još koje Srpče i barem dva Amerikančeta koja bi pristala da ovladaju tim egzotičnim indoevropskim jezikom… Hoću reći da pomisao na onamošnjeg mene nije trebalo u starom kraju ni kod koga da izaziva žmarce, tamo nemam pravo glasa, ovo domaće pravo da biram i da budem biran sam sam sebi uskratio, nisam se ni posle pete čaše šardonea u “Paladiumu” (koji više ne postoji, to sam letos ustanovio) pitao bi li me trebalo izabrati za jednog od dvadeset poslanika dijaspore u Narodnoj skupštini, otišao sam – ciao!
Uh, već osam hiljada karaktera, nisam definisao kralja, četnike i Kosovo, drugi put, radnicima i seljacima srećan praznik želim!
Peščanik.net, 28.04.2010.