Poziv premijera Nuri Kamala al Malikija da se napravi raspored povlačenja američkih trupa iz Iraka predstavlja ogromnu priliku. Trebalo bi da iskoristimo ovaj trenutak i da počnemo sa pregrupisavanjem borbenih trupa po fazama, što sam dugo zagovarao, budući da je neophodno za dugoročni uspeh u Iraku i za bezbednosne interese Sjedinjenih Američkih Država.
U ovoj kampanji nailazimo na duboka razmimoilaženja u vezi sa Irakom. Za razliku od senatora Džona Mekejna, suprotstavljao sam se ratu u Iraku i pre nego što je počeo, i okončaću ga ako budem izabran za predsednika. Smatram da je bila velika greška to što smo dozvolili sebi da nas od borbe protiv Al Kaide i talibana odvuče invazija na zemlju koja nije predstavljala neposrednu pretnju i nije imala ništa sa napadima od 11. septembra. Od tada je poginulo više od 4.000 Amerikanaca i potrošili smo gotovo trilion dolara na taj rat. Naša vojska je preopterećena. Skoro sve pretnje sa kojima se suočavamo – od Al Kaide do Irana – uvećale su se.
Za 18 meseci od početka invazije naše trupe su se herojski borile da smanje nivo nasilja. Zahvaljujući novim taktikama zaštićeno je stanovništvo Iraka, a sunitska plemena su odbacila Al Kaidu i tako u velikoj meri umanjila njenu efikasnost.
No, isti oni faktori koji su me naveli da se suprotstavim invaziji i dalje stoje. Pritisak na našu vojsku je porastao, situacija u Avganistanu se pogoršala i na Irak smo potrošili gotovo 200 milijardi dolara više nego što je budžetom bilo predviđeno. Irački lideri nisu uspeli da plasiraju desetine milijardi dolara prihoda od nafte u obnovu sopstvene zemlje, i nisu uspeli da postignu politički sporazum koji je bio naveden kao cilj invazije.
Dobra vest glasi da irački lideri žele da preuzmu odgovornost za svoju zemlju tako što pregovaraju o rasporedu povlačenja američkih trupa. Inače, general Džejms Dubik, američki oficir zadužen za obuku iračkih bezbednosnih snaga, procenjuje da će iračke vojska i policija biti spremne da preuzmu odgovornost 2009.
Samo pregrupisavanjem svojih trupa možemo primorati Iračane da postignu opsežan politički sporazum i uspešno im predati odgovornost za bezbednost i stabilnost njihove zemlje. Umesto da iskoriste priliku i ohrabre Iračane da ubrzaju korak, Bušova administracija i senator Mekejn odbijaju da naprave taj prelazni korak – uprkos njihovom nekadašnjem obećanju da će poštovati volju iračke suverene vlade. Svaki raspored povlačenja američkih trupa nazivaju „predajom“, iako bismo na taj način predali Irak suverenoj iračkoj vladi.
Ali, takva strategija ne vodi ka uspehu – to je strategija ostanka, suprotna volji iračkog naroda, američkog naroda i bezbednosnih interesa Sjedinjenih Država. Zbog toga nameravam da prvog dana eventualnog stupanja na dužnost predsednika zadam vojsci novi zadatak: okončanje ovog rata.
Kao što sam mnogo puta rekao, moramo biti onoliko oprezni prilikom izvlačenja iz Iraka koliko smo bili neoprezni pri ulasku. Možemo bezbedno pregrupisati svoje borbene trupe tako što ćemo ih postepeno povlačiti u narednih 16 meseci. Znači, do leta 2010. – za dve godine, to jest, više od sedam godina nakon početka rata. Nakon ovakvog pregrupisavanja, snage koje bi ostale u Iraku imale bi ograničene zadatke: traganje za ostacima Al Kaide u Mesopotamiji, zaštita američkih službenika i obuka iračkih bezbednosnih snaga sve dok Irak ne bude dovoljno napredovao u političkom smislu. To ne bi bilo brzopleto povlačenje.
Pri sprovođenju ove strategije, neizbežna su taktička prilagođavanja. Kao što sam često govorio, konsultovao bih se sa komandantima na terenu i iračkom vladom kako bih osigurao bezbedno pregrupisavanje naših trupa i zaštitio naše interese. Prvo bismo ih povukli iz bezbednih delova zemlje, a kasnije iz problematičnih. Sproveli bismo diplomatsku ofanzivu uz podršku svih zemalja regiona, a u korist iračke stabilnosti, i obezbedili bismo dve milijarde dolara za međunarodnu podršku iračkim izbeglicama.
Okončanje ovog rata je od ključnog značaja za ostvarenje naših širih strateških ciljeva, počev od Avganistana i Pakistana, gde se talibani vraćaju a Al Kaida ima bezbedno utočište. Irak nije središnji front u ratu protiv terorizma i nikada nije ni bio. Kao što je nedavno ukazao admiral Majk Malen, načelnik združenog Generalštaba, nećemo imati dovoljno resursa da završimo posao u Avganistanu dok ne smanjimo prisustvo u Iraku.
Kao predsednik, sproveo bih novu strategiju, a počeo bih tako što bih obezbedio dve dodatne brigade za podršku našem poslu u Avganistanu. Potrebno nam je više trupa, više helikoptera, bolja obaveštajna strategija i više ne-vojnog osoblja kako bismo obavili zadatak u toj zemlji. Ne bih držao naše vojne snage, naše resurse i našu spoljnu politiku kao taoce pogrešne želje da se zadrže stalne baze u Iraku.
U ovoj kampanji postoje iskrena razmimoilaženja u vezi sa Irakom, i trebalo bi da o njima raspravljamo sa temeljitošću kakvu zaslužuju. Za razliku od senatora Mekejna, želeo bih da jasno stavim do znanja da nam u Iraku nije potrebno prisustvo u vidu stalnih vojnih baza kakve imamo u Južnoj Koreji, i da ćemo povući trupe iz Iraka i usredsrediti se na šire bezbednosne izazove sa kojima se suočavamo. Predugo su oni koji su odgovorni za najveću stratešku brljotinu u skorijoj istoriji američke spoljne politike ignorisali korisnu raspravu i davali prednost lažnim optužbama za zaokrete i predaju.
To neće upaliti ovoga puta. Vreme je da se okonča ovaj rat.
The New York Times, 14.07.2008.
Prevela Olja Petronić
Peščanik.net, 21.07.2008.