Neki smatraju da je Evropska unija zasluženo dobila Nobelovu nagradu za mir, drugi se sa tim ne slažu. Međutim, niko ne bi poverovao da je EU ovu nagradu dobila samo zato što je jedna norveška socijalistkinja doživela moždani udar.
Institucija Nobelove nagrade za mir je poput mađioničarske predstave – što dublje zavirimo iza kulisa, to strahopoštovanje sve više nestaje. Da li bi ova nagrada uživala takav ugled da ga ne crpi od svojih „sestara“ – Nobelovih nagrada iz oblasti nauke koje se dodeljuju u Stokholmu? Ima Norvežana koji u to opravdano sumnjaju.
Soba iz koje svake godine drugog petka u oktobru oko pola jedanaest prepodne svetska savest saopštava svoju odluku sadrži impresivne količine knjiga naslagane na ogromnoj polici, koje se nadvijaju nad direktorom Nobelovog instituta i sigurno daju svoj doprinos prilikom odlučivanja. „Pola sata prednosti dajemo dobitniku, pre nego što njegovo ime saopštimo svetskim medijima“, kaže Geir Lundestad. Sledeće nedelje on će ponovo uzeti telefon u ruke i obavestiti izabranog da je dobitnik/ca Nobelove nagrade za mir.
Lundestad je po zanimanju profesor istorije, sed, savršeno govori engleski i ostavlja utisak svetskog čoveka. Već 23 godine kao sekretar komiteta sortira nominacije i priprema sednice ovog tela. Ako se neko odluči da snimi film o ovoj instituciji, ulogu Lundestada bi najbolje igrao Anthony Hopkins. Možemo samo da zamislimo kako se oseća neko ko svake godine izabranom saopštava da je dobitnik Nobelove nagrade za mir.
Postoji li neko ko ne želi ovu nagradu? Ne, kaže Lundestad, ustaje i uzima jednu knjigu sa police. U pitanju je Oxford Dictionary of Contemporary World History. Položio ju je na stolić i otvorio na mestu koje govori o Nobelovoj nagradi za mir. Tu piše: „Najprestižnija svetska nagrada“. „Svi je žele“, objašnjava Lundestad pokazujući na tekst u knjizi kao da je to dokazni materijal. „Znate, to je najveća čast koju vam neko može ukazati.“
Da li je baš tako? Da li je Nobelova nagrada za mir još uvek najviše moralno odlikovanje ove civilizacije? Sigurno nijedna druga nagrada ne počiva na ramenima takvih veličina poput Henry Dunanta, Albert Schweizera, Martin Luther Kinga, majke Terese i Nelson Mendele. Lista od 124 nosioca ove nagrade podseća na spisak svetaca 20. veka.
Međutim, u poslednje vreme neke odluke su izazvale dosta negodovanja ili, berzanskim rečnikom rečeno, vrednost Nobelove nagrade za mir je drastično opala. Barack Obama je 2009. ovu nagradu dobio u trenutku kada je tek nešto više od 8 meseci bio na funkciji predsednika SAD. Nobelov komitet je 2012. odlučio da odlikuje Evropsku uniju i to baš u trenutku kada je bilo jasno kakvu štetu može da nanese brzopleto uveden evro. Da li je u oba slučaja nagrada dodeljena zbog zasluga, ili je žiri Nobelovog komiteta želeo da nagradi određeni pogled na svet? „Oba ova izbora nanela su veliku štetu nagradi“, kaže Kristian Berg Harpviken, direktor uglednog Instituta za proučavanje mira iz Osla (Oslo Peace Research Institute). Harpviken i drugi pripadaju sve brojnijim kritičarima koji postavlju pitanje da li je Nobelov komitet u svom dosadašnjem obliku dovoljno kompetentan i neutralan, i da li je dorastao ovom gigantskom zadatku.
Geir Lundestad ostaje miran dok sluša ove prigovore. Obama je „otelovljenje svih vrednosti“ koje bi i pronalazač dinamita i humanista Alfred Nobel promovisao: dijalog i pregovaranje koje će dovesti do razoružanja. „A EU, pa očigledno je da je ona morala do dobije nagradu“. Ovo „očigledno“ je Lundstad sa gotovo očajničkim izrazom lica ponovio čak tri puta. „EU je često bila na listi kandidata, ali je u komitetu uvek imala mnogo protivnika.“
Te 2012. godine odjednom se ukazala prilika koju su Lundestad i Thorbjørn Jagland godinama čekali. Poslednja protivnica EU u žiriju doživela je moždani udar.
Lundestad otvara teška vrata iza kojih je mala sala u kojoj zaseda komitet. Soba odiše dostojanstvom, tapete sa otiskom Fleur-de-Lysa, teški ovalni sto od jasena, oko njega šest stolica, a na zidovima crno-beli portreti svih dosadašnjih dobitnika. U skladu sa poslednjom željom Alfreda Nobela, nagradu dodeljuje „žiri sastavljen od 5 članova, koje bira norveški parlament Storting“. Prema dosadašnjem odnosu snaga u parlamentu, socijaldemokrate su imenovale dva, a konzervativci, desnoliberalni naprednjaci i socijalisti po jednog člana. Ove ličnosti su bivši političari kojima se posle unutarpartijskih dogovora ukazuje ova čast.
Najvažnija ličnost među njima, i ujedno predsednik komiteta, je Thorbjørn Jagland. Ovaj socijaldemokrata je u periodu 1996-1997. bio premijer Norveške, kasnije je obavljao funkciju ministra spoljnih poslova, a danas je predsednik Saveta Evrope. Jagland je 1990. objavio knjigu „Moj evropski san“. Ostali članovi komiteta imaju manje iskustva u međunarodnim poslovima. Predstavnica naprednjaka vodi jednu penzionersku organizaciju, a njena koleginica iz redova socijalista Ågot Valle je sve do moždanog udara radila kao fizioterapeut i bila angažovana u kampanji „Ne Evropskoj uniji!.
„Zaista je to razlog što je EU dobila ovu nagradu“, kaže socijaldemokrata Svein Roald Hansen, koji uprkos ovom tragičnom slučaju nije mogao da sakrije osmeh. „Kada se Ågot Valle razbolela, bivši biskup Osla, koji ju je zamenio u komitetu, uprkos protivljenju svoje partije glasao je za dodeljivanje nagrade EU.“ Sednice komiteta jesu zatvorene za javnost, ali i drugi političari iz Osla potvrđuju ovu priču.
Sme li se na ovaj način dodeljivati nagrada koja kao nijedna druga treba da bude sinonim moralnog integriteta, i to od strane žirija čija je zasluga to što su verno služili svojim partijama. Harpvinker smatra „da je krajnje vreme da o njoj odlučuje svetski žiri umesto ljudi koji se ne mogu pohvaliti velikim spoljnopolitičkim iskustvom“. On predlaže da to budu svetski priznate i ugledne ličnosti poput bivših dobitnika Kofi Annana i Shirin Ebadi, indijskog ekonomiste Amarty Sena ili bivšeg brazilskog predsednika Lula da Silve. „Alfred Nobel nije nigde zapisao da članovi komiteta moraju da budu Norvežani.“ Slični zahtevi dolaze i od norveških parlamentaraca.
Članovi žirija su obavezni na ćutanje, a zapisnici sa sastanka komiteta otvaraju se tek posle 50 godina, tako da je Thorbjørn Jagland, predsedavajući Nobelovog komiteta, dugo razmišljao pre nego što je pristao na razgovor. Jagland objašnjava da komitet prilikom odlučivanja često nema izbora. Članovi su samo izvršioci poslednje volje Alfreda Nobela i ona je nedvosmislena. „Nagrada ima da se dodeli onoj osobi koja je tokom prošle godine (…) učinila najviše napora u izgradnji bratstva među nacijama, ukidanju ili smanjenu armija i organizovanju ili promovisanju mirovnih konferencija.“ Zato je komitet morao da nagradi Baracka Obamu – „on je Rusima ponudio „resetovanje“ odnosa, predložio ponovno otvaranje pregovora o smanjenju broja nuklearnih balističkih projektila, i time spasio celokupan međunarodni projekat kontrole naoružanja“. Jagland smatra da nema potrebe za promenama u samom procesu odlučivanja. „Procedura je veoma ozbiljna. Zato nagrada uživa veliki ugled. Čuo sam da neki ljudi u Norveškoj imaju drugačije predloge, ali ne verujem da će to biti tema rasprave.“
Međutim, čini se da je rasprava potrebnija nego ikad. Tokom hladnog rata bilo je nemoguće postići dogovor o međunarodnim članovima žirija. Danas se svetskom komitetu ne bi isprečila neka neprijateljska ideologija, već bi to verovatno bila drugačija shvatanja mira.
Geir Lundestad, „čuvar grala“ Nobelovog komiteta rado razmišlja o ovome, ali naposletku, on je ipak Norvežanin i dovoljno samouveren da izjavi „kako liberalni internacionalizam njegove zemlje otelovljuje smisao ove nagrade“. Možda je Alfred Nobel zaista želeo da ovoj nagradi utisne baš to kulturno nasleđe. Niko to ne može sa sigurnošću da potvrdi, ali jedan od razloga bi mogao da bude i taj što je od svih skandinavskih naroda najviše verovao Norvežanima koji nikada nisu žudeli da budu svetska sila, koji ne snose nikakvu istorijsku krivicu, i koji su se na svetskoj pozornici uvek rukovodili sopstvenom savešću. Moramo priznati da sve to odlikuje i današnje Norvežane.
Jochen Bittner, Die Zeit, štampano izdanje, 02.10.2013.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 08.10.2013.