Nemam ništa protiv da se ćirjakovići, bazdulji, pa čak i žarkovići (kako se pompezno najavljuje) oglašavaju uvredljivim tonom o Srđi Popoviću i njegovim bližnjim; posegnuću čak za bednom frazom samo zato što je istinita: to više govori o njima nego o ljudima o kojima pišu. Ne slažem se ni sa Ivančićevim argumentom da o Srđi, samo zato što je umro, ne može da se govori kritički: njegova misao stoji napismeno, u knjigama i brojnim tekstovima i odoleva biologiji prolaznosti.
Ono što me zapanjuje jeste njihova sumanuta ideja da je Srđa bio nekakav komesar koji je ljudima određivao šta da misle, kod koga se išlo po mišljenje i stav. Srđa kakvog sam bliže upoznala i to pre svega preko njegovog dela, bio je iskreni solipsista, apartan od svake čaršijske ujdurme, nepripadajući nijednoj organizaciji, formalnoj ili neformalnoj.
Nikada nikome nije nametao šta da misli; kada se zaticao u razgovoru sa ljudima sa kojima se duboko ne slaže, jednostavno se samo smeškao. Više puta sam u životu od njega tražila pravni savet, i čak je i u tome, nakon što bi pažljivo izneo svoj stručni profesionalni stav, govorio – ali vi morate to sami, samo vi znate šta je ispravno za vas.
O političkim pitanjima mnogo smo pričali, posebno o temi belih listića koje sam zagovarala sama od sebe i pre nego što sam znala da je i on za to. Iskreno, i pre nego što sam čitala Srbijanku Turajlić ili Vesnu Rakić-Vodinelić, kao najglasnije zagovornice ideje, za koje pouzdano znam da ni kod koga ne idu po mišljenje, pa nisu ni kod Srđe.
Sa njim sam se raspravljala kad sam u drugom krugu predsedničkih izbora mislila da je dosta principa kažnjavanja i da je vrag odneo dobru ideju, te da je pogubno da Nikolić dođe na vlast, ali on me ni tada nije ubeđivao da promenim stav; samo mi je objašnjavao svoj kategorički imperativ, nasuprot mom konsekvencijalizmu.
Svako ko je ikad prošao kraj Srđe zna da je bio stidljiv i uzdržan čovek, samac u svetu, okružen pažljivo odabranim veoma malim krugom ljudi. Išao je dotle u svom solipsizmu da nije pristajao ni na dogmu porodične bezrezevne vezanosti; bio je oštar i beskompromisan u mišljenju o intelektu i dometima čak i krvnih srodnika.
Nikada nikoga nije pokušavao da ubedi u svoj stav, iz – i to ne treba skrivati – neke svoje uobraženosti. Jednostavno, mogao si mu iz oka ispasti, ali ako si glup, nedovoljan, moralno nepismen, on ti nije pružao utehu i pomoć. Govoriti o njemu kao o komesaru i guruu koji je svoje mišljenje nametao ili čak nesebično delio okolo, mogu samo ljudi koji ga nisu poznavali, a pod tim mislim – poznavali ono što je pisao.
Srđa nije bio aktivista. On nije pripadao nijednoj grupi. nije razmišljao o tome kako da podeli svoj uticaj. Odbijao je da govori i odbijao da se aktivno uključi u bilo kakvu formu političkog života, uključujući i kada su ga predlagali za predsedničkog kandidata početkom devedesetih. Jednostavno nije verovao u ljudsku prirodu toliko da bi na njenu promenu trošio svoje vreme i misli.
Možete to shvatiti kako hoćete, ali Bazduljev i Ćirjakovićev Srđa nikada nije postojao. To je falsifikat dva zlonamerna ideološka istomišljenika (od kojih je bar jedan konvertit), koji svoje mesto u čaršiji od početka svog bitisanja grade upravo na ovakvim potezima. Zbog toga ova polemika i ne može biti ozbiljna.
To je kao juče kada je neko rekao da je Ćirilov bio veliki Srbin. Jovan bi se na to, baš kao i Srđa na Ćirjakovića i Bazdulja, s prezirom nasmejao i ne bi mu poklonio ni minut svoje pažnje, iz duboke neverice da moralno nepismene iko ikada može prizvati pameti.
Facebook, 21.11.2014.
Peščanik.net, 22.11.2014.
TEMA – SRĐA POPOVIĆ (1937–2013)
