Kao da su se malo zamorili od kampanje praznih obećenja i “levog” populizma, korporativni mediji su se prošle nedelje potrudili da nas dodatno obaveste da požurimo sa tim izborima, jer poslovi čekaju. Državni sekretar u ministarstvu finansija najavio je da je dolazak misije MMF u Beograd već dogovoren za vreme posle izbora i da su već dogovoreni i krediti za reformu javnih preduzeća, kao da je i ta reforma već izglasana. Sledećih dana na vest su se nadovezali ekonomisti, pouzdani saveznik vlasti sa pozicija nezavisnosti i struke.
A ekonomisti se kod nas samo naizgled bave ekonomijom, u stvari su to PR stručnjaci i filozofi amateri. Najpre oni imaju izgrađenu PR poziciju navodnih kritičara vlasti. Tu se mnogi ne libe da kažu da je vlast nesposobna i da vodi zemlju u propast. Ali, kada dođu na to šta bi vlast trebalo da radi dolazimo do programa koji je slučajno isti kao onaj MMF i vlasti.
Kako će izgledati taj povratak u “surovu realnost” u Danasu je objasnio Miroslav Prokopijević. Posle izbora neophodno je najpre “krajnje pojednostavljivanje postupka otpuštanja, kako bi se podstaklo zapošljavanje.” Onda, “smanjivanje plata u javnom sektoru za najmanje 40 odsto ili otpuštanje 40 odsto tamo zaposlenih”. I naravno, obavezna je i “privatizacija javnog sektora”. Svi ovi potezi već su bili na dnevnom redu nedavno formirane vlade u Hrvatskoj, a sadašnja vlada Srbije bi rado preduzela sve ove korake, samo da nema javnosti koja se tome protivi.
Ekonomisti učestvuju u medijskom pokrivanju ove politike tako što je prikazuju kao nešto što se podrazumeva i što je proizvod nekakve nauke. Kako se vama čini? Na primer, gornja tvrdnja da će “krajnje pojednostavljivanje otpuštanja, dovesti do zapošljavanja”? Šta ako ta mera dovede do još veće nezaposlenosti, kao što se već desilo u Španiji, o čemu je nedavno pisao Žak Atali? Šta ako pojednostavljivanje otpuštanja, krajnje nenaučno, dovede samo do jednostavnijeg otpuštanja? Prokopijević dodaje još PR-a: investitore prikazuje kao one “ bez kojih ne bi bilo ni radnika, ni sindikata”, a MMF ćemo “moliti da dođe posle izbora”.
Još su zanimljiviji neki kvazifilozofski aspekti ove priče. Najpre, postavlja se pitanje kada ćemo po neoliberalima izaći iz socijalizma? Po Prokopijeviću bi svaka provera privatizacija bila: “Vrlo pogrešan korak, najava punog povratka u socijalizam, iz koga još nismo ni izašli.” Kako provera zakonitosti postaje socijalizam? Ako je ovo socijalizam, šta je onda kapitalizam? Ako je ovo socijalizam, zašto se onda vodeće nacije Evrope, poput Francuske, upravo pokušavaju vraćati iz zaoštrenog kapitalizma? Ako smo i mi i Francuzi još uvek sa ove strane ekstrema, još uvek u socijalizmu, kako to da se Francuzi iz tog ekstrema, vraćaju u levo, u još veći ekstrem?
Sva je prilika da ništa od ovog nije tačno, nego da se radi o jednostavnoj PR strategiji: sve što odstupa od potpune privatizacije, jeste ekstrem socijalizma. Osim toga, sve što odstupa od potpune privatizacije, je doslovno nemoguće. Jer se: “u realnosti ne može izbeći doslovno ništa od toga što nas čeka.”
I tu je taj filozofski aspekt koji je zanimljiv. Zašto smo, naime, napuštali socijalizam, u ime demokratije? Ispostavlja se da danas, ono što smo tada navodno birali, postaje nešto što je neizbežno. Prelazak iz socijalizma u kapitalizam, nije posredovan slobodom izbora (demokratijom), nego je prelazak iz stanja odupiranja neminovnosti (nasilnog naravno) u stanje prepuštanja neminovnosti. Nismo mi slobodni da biramo modalitete ekonomije. Ono što nas čeka “doslovno se ne može izbeći”. Kapitalizam, dakle, nije sistem koji je povezan sa slobodom izbora, već sistem koji je shvatio da ona ne postoji.
Jedino što nam se pruža kao uteha je neizbežna metafora o rezovima: “Kao i kod bolesti, lekarski rez prvo pogoršava stanje, da bi se ono kasnije popravilo.” Međutim, moramo li biti rezani? Šta ako nas režu na živo, samo da bi neko ostvario ekstra profit?
Ove iste rezove u Argentini su napravili 93. godine kada su prodali svoju naftnu kompaniju španskoj privatnoj kompaniji Repsol. Onda su imali čuveni ekonomski slom 2001. godine, a danas 2012. odlučuju da tu istu kompaniju renacionalizuju. B92 je izvestio da ovaj potez može biti “fatalan” i da je Argentina na “putu bez povratka”.
Mnogi u Evropi ne misle tako. U Pragu se okupilo 100.000 ljudi da protestuje protiv mera štednje, a u Francuskoj je makar polovina nacije glasala za levicu.
Jedino kod nas, bez ikakvih potpitanja javnosti, ekonomski eksperti, sa moralističkim patosom, pozivaju da “ubrzamo reforme”.
Filozofija.info, 24.04.2012.
Peščanik.net, 24.04.2012.