Baš nekako u vreme kada je jesenas zaorila truba o izgradnji brze pruge Beograd – Budimpešta, mi, koji ponekad šetamo novosadskim kejom pokraj Dunava, primetili smo da je obnova poznatog “Žeželjevog mosta”, koji je srušen u NATO bombardovanju 1999. godine, stala i da se na gradilištu ništa ne događa.
A bez tog drumsko-železničkog mosta nije moguća izgradnja ni brze pruge od Kine, to jest od luke u Pireju, do centralne Evrope. Uzgred, u međuvremenu su pod znak pitanja stavljeni i kineski zakup u spomenutoj grčkoj luci, zbog “patriotskog i antiimperijalističkog” stava tamošnje pobedničke političke koalicije Sirize, pa sledstveno tome “visi” i kineski projekat brze pruge u srce evropskog tržišta.
Uprkos svemu tome, “Novi Žeželj” se mora izgraditi, ne zbog ovih “projekata pod znakom pitanja”, već zbog toga što je privremeni “montažno-demontažni” železničko–drumski most ne samo dotrajao, nego je i nefunkcionalan, jer je na njemu saobraćaj moguć samo u jednom pravcu i samo za jednu vrstu prevoza (pa se preko njega vozi prugom ili drumskim vozilima, naizmenično sa jedne na drugu stranu, već 15 godina). Taj most izgrađen je na brzinu, pri kraju Miloševićeve vladavine, kao privremeno rešenje, a za obnovu starog mosta, koja bi trebalo ukupno da košta 45,4 miliona evra, Evropska unija je odobrila 26,2 miliona evra. No, izgradnja ovog mosta, vitalnog za železnički transport kroz Srbiju, “mnogo kasni”, kako se izrazio Majkl Devenport, prilikom svoje prošlonedeljne posete Novom Sadu.
Valjda zato što godinama pratim srpske državne finansije, odmah sam pomislio da špansko-italijanski konzorcijum AZVI, koji izvodi radove, ima nekih problema u tekućoj naplati svojih poslova od domaćih investitora. A pri tome mi se javila i jeretička pomisao da vest o “kontinentalnoj brzoj pruzi” i nije dobra vest za “Novog Žeželja”, jer u takvim situacijama svi investitori obično gledaju da se izvuku iz preuzetih obaveza, računajući da takav megaprojekat treba da plate oni koji su ga “geostrateški” i politički promovisali. Da ne spominjem pri tome da me je zabrinula i relativno niska cena ugovorenog “Novog Žeželja”, naročito kada je obelodanjeno da je kineski most Zemun – Borča koštao pet puta više, čitavih 240 miliona evra, a građevinski je tri puta manje zahtevan od mosta između Centralne i Južne Evrope, koji je lociran usred Vojvodine.
Moje brige su, međutim, bile krenule u “delimično pogrešnom pravcu”. Ovih dana se ispostavlja da je gradnja obustavljena zbog političko-pravnih problema na domaćim relacijama. Naime, kada se taj problem pogleda izdalje vidi se da domaći finansijski udeo treba da obezbede grad Novi Sad i AP Vojvodina, a vlasnik mosta će biti Republika Srbija, pa je u tom trouglu došlo do uzajamnog nadmetanja (bolje reći podmetanja), ne da se most što brže izgradi, nego da se izgradi krivac za njegovo kašnjenje.
Tako je u gradnju mosta, od zaključenja ugovora o izgradnji, 25. januara 2011. godine, do danas, grad Novi Sad uložio 311 miliona dinara, a Pokrajina Vojvodina 590 miliona dinara, ali je sada zapelo sa nastavkom finansiranja, jer je u međuvremenu Vlada Srbije promenila nominalnog investitora, pa je ta konfuzija iskorišćenja za otezanje sa doturom budžetskih sredstava izvođačima radova. U stvari, pošto je u APV, odlukom Vlade Srbije, ugašen Fond za kapitalna ulaganja, a osnovana Uprava za kapitalna ulaganja, direktno vezana za republički budžet, otvorila se “pravna provalija” između pokrajinskog budžeta i novog nominalnog investitora, Akcionarskog društva “Železnice Srbije”, koje bi trebalo, kad se i ako se konstituiše (s tuđim novcem), da plati izvođačima radova ono što su dužni, a sve to treba da “aminuje” Ministarstvo građevina Vlade Srbije (to jest njeni činovnici iz “vladinog zakonodavstva”), a koje, navodno, s tim dopuštenjem oteže, jer oko železnica postoji pravna papazjanija itd.
Ipak sada se, kako piše novosadski Dnevnik (17. i 18. marta), ubrzano radi na aktiviranju odobrenog novca u Novom Sadu, reč je o 50 miliona dinara po osnovu ugovora o izgradnji mosta i 120 miliona dinara za dodatne radove za pristup mostu (trećina ukupne vrednosti tih projektovanih radova), a i Pokrajinska vlada je Republičkoj vladi ponudila dva pravna modela doturanja oko 3 miliona evra izvođačima kroz lavirint institucija, prava i politike. Da sve to nisam čitao svojim očima, ne bih verovao, nego bi mislio da su pare otišle na neku drugu stranu.
Novi magazin, 27.03.2015.
Peščanik.net, 27.03.2015.