Turski premijer Redžep Tajip Erdogan položio je u nedelju veoma važan ispit ubedljivom pobedom na lokalnim izborima, na kojima se u stvari odlučivalo o političkom pravcu države i pravio egzistencijalni izbor.
Ako se ovi rezultati uzmu kao neka vrsta generalne probe za opšte izbore sledeće godine, Partija pravde i razvoja (AKP) koja zemljom vlada već 12 godina ponovo je pokazala da i dalje nema dostojnog protivnika i još je više ohrabrena da uveća svoju moć.
Ovi izbori su međutim bili i više od pukog testiranja stranke; njima se ispitivalo ima li Erdogan masovnu podršku za sprovođenje sve tvrđe politike, eroziju nezavisnosti grana vlasti i ograničavanje osnovnih sloboda, uz žestoku borbu za opstanak.
Ima. Preko 45 odsto glasača je reklo ‘da’, što je više nego što se očekivalo uoči izbora. Erdogan je svoju strategiju opstanka izveo iz jednostavne računice: hoće li srednja klasa i svi oni naniže, kojima je njegova partija donela prosperitet kakav nijednom prethodniku nije pošao za rukom, odustati od ekonomskog dobitka? Da li će napustiti stabilnost da bi se okrenuli nekoj od dve druge partije, koje uopšte nisu bile ubedljive?
Birači AKP-a pokazali su lojalnost i poslali jasnu poruku: nije ih mnogo briga za slobode, zabrane na internetu, de facto suspenziju vladavine zakona, nipodaštavanje istraga korupcije, netrpeljivost prema kritici i nasilje nad onima koji hoće da koriste svoje pravo na demonstriranje. Glasači su masovno slegli ramenima i pokazali da je u narednoj etapi razvijena demokratija osuđena da prođe kroz gusto minsko polje. Rezultati izbora takođe su prikazali otpornost patrijarhalnosti i potvrdu nepotizma i kronizma.
Za one koji ubedljivu pobedu Erdogana, uključujući izbore za gradonačelnike Ankare i Istanbula, smatraju najgorim mogućim ishodom, poslednja kap bila je porodična fotografija na balkonu centrale AKP u predvečerje izbornog dana. Samouvereni premijer salutirao je masi zajedno sa članovima porodice, od kojih su neki ujedno i akteri nedavno otkrivenog audio snimka na kom zvaničnici diskutuju o mogućoj vojnoj akciji u Siriji. Na terasi su bili prisutni i neki ministri upleteni u korupcijsku aferu.
Izgledalo je kao da je Erdogan spreman da moćnu podršku glasača iskoristi u pravcu dalje izgradnje modela koji je na snazi u nekim centralnoazijskim republikama. Bez sumnje, ta mogućnost je noćna mora za sve one koji su glasali drugačije. Glasovi koji su otišli opozicionim partijama u ključnim gradovima polaze od ideje o referendumu, koju je potvrdio i sam Erdogan, to jest da su lokalni izbori takođe bili generalna proba za predsedničke izbore koji će se održati u avgustu. Ako premijeru bude potrebno da probije barijeru od 50% podrške, kao što će se biti slučaj na avgustovskim izborima, izgleda da će biti razočaran.
U tom kontekstu, Erdogan je raspalio diskusiju o svojoj legitimnosti. Kritičari su već proglasili njegov poraz ili, što je realnije, pirovu pobedu.
Premijer će i dalje biti izložen ogromnom pritisku da se povinuje vladavini zakona i shvati da on, njegova porodica i neki ministri moraju snositi odgovornost, što pre to bolje. Međutim, ako je suditi po njegovom ponašanju za vreme demonstracija u Gezi parku i istrage korupcije 17. decembra, trebalo bi da smo izuzetno zabrinuti.
Erdogan je pocepao osetljivo društveno tkivo Turske; ono je danas polarizovano više nego ikada, sa takvim razmerama međusobnog neprijateljstva da se zemlja polako pretvara u bure baruta.
Očito je zaboravio svoj zavet iz 2007. da će biti „snaga ujedinjenja nacije“. Od 31. marta Turska je podeljena ne na dva već na tri tabora, sve udaljenija jedan od drugog. Kurdski glasači su još više zbili redove na političkoj liniji Kurdske radničke partije (PKK) u pretežno kurdskim provincijama, i praktično osvojili samoupravu, sa ili bez mirovnih pregovora. Odsustvo dijaloga znači da će se kurdsko pitanje dalje razvijati samostalno, bez pravnog utemeljenja. To bi trebalo da bude ozbiljan znak za uzbunu, jer će u drugom taboru, među turskim glasačima koji su protiv Erdoganove AKP, biti sve više besa.
Erdogan je iz trke možda izašao kao pobednik, ali je Turskom sada daleko teže upravljati nego ranije. Trebalo je da ozbiljno razmisli zašto je Miguel de Unamuno, veliki baskijski filozof, u žučnoj raspravi 1936. odbrusio falangističkom generalu Milanu Astraju: „Venceréis, pero no convenceréis“ – možeš pobediti, ali nećeš ubediti.
Ove izbore treba razumeti kao prvu od tri runde. Možda će Turska imati sreće: ako im Erdogan bude previše iskušavao strpljenje, glasači imaju šansu da se predomisle – još dva puta.
The Guardian, 01.04.2014.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 02.04.2014.
Srodni link: Erdoganov predizborni spot