Mr Placebo

Sunny studio, Shutterstock

Sunny studio, Shutterstock

Gospodin Žan Klod Junker (Jean Claude Juncker), sem što je predsednik Komisije (vlade) EU, još je i elegenatan i žovijalan gospodin, koji sa srdačnim osmehom i uz prigodnu dosetku zagrli svakog važnog muškarca i poljubi svaku “koleginicu” s kojom se susretne. Od 61 godine života 31 je proveo na raznim funkcijama. Godine 1984. je ušao u luksemburški parlament, uz funkciju ministra finansija te zemlje dve godine pre toga. Zatim je postao i premijer svoje zemlje (1989-1995). Sa tog mesta odlazi za guvernera Svetske banke, a zatim MMF-a. Od 2005. postaje predsednik Evrogrupe – zajednice ministara finansija EU, a maja 2014. biva izabran za predsednika Komisije (vlade) EU. Rekorder je sa nesporno najdužim političkim stažom među političarima u Briselu, budući da je i poslove u Svetskoj banci i MMF-u obavljao kao političke funkcije.

Vidim u Politici (23. mart) tvrdnju jednog našeg stručnjaka da je Junker “mogući važan saveznik Srbije”. On je jedini političar u EU koji sme sebi da dozvoli da zagrli Ciprasa kad ovaj stigne u Brisel, a da to niko ne smatra nekom demonstracijom od bilo kakvog značaja. Nedavno je govorio i u prilog Rusije i potrebe da se ona razume. Time je verbalno potapšao Putina, i ni to nije uznemirilo čak ni zajapurene američke republikanske kongresmene. Biće da postoje jaki razlozi zbog kojih je poneo nadimak: Mister Placebo! Na lekovitost placeba lepe se uglavnom psihički labilni pacijenti.

Dakle, direktor jednog beogradskog naučnog instituta (ne navodim ime, jer novinari, znam to, umeju da istrgnu ono što nije bitno ako pali kod publike), konstatuje da Srbiji dotični gospodin Junker može biti “važan saveznik”. Taj gospodin Junker je prototip plutokrate, onih koji vladaju zahvaljujući kapitalu, pa se moramo zapitati, prvo, u kom to poslu on može da nam bude saveznik. Da li mi to očekujemo da nas predsednik evropske vlade, prenebregavajući ostatak vlade i parlament, nekako umuva u EU iako ne zaslužujemo? I još: kojoj to Srbiji? Meni i onome ko ovo čita svakako ne, možda premijeru Vučiću? To bi moglo biti čak komično. Jer Vučić je premijer zemlje koja je 90. u svetu prema BDP-u po stanovniku, sa 5.902 dolara (2013), a gospodin Junker, predsednik vlade EU, bio je pre toga predsednik vlade zemlje koja se na rang listi Svetske banke nalazi na prvom mestu po bogatstvu svojih građana, sa 112.437 dolara dohotka po stanovniku, odnosno 19 puta (ili 1.900%) više nego Srbija. Zato, tek ako mu je etnologija hobi, možda bi mogao da zna nešto podrobnije o Srbiji.

Lepršavi ton naracije ne bi trebalo da povuče čitaoca u zamku nipodaštavanja glavne ličnosti ovog teksta. Gospodin Junker ima svoj stil neobaveznog tapšanja partnera po ramenu, obećavanja mnogima i mnogo čega, ali je reputaciju stekao time što vraški dobro zna kako se kamati i kamari novac. Da bi se znalo s novcem, valja znati i sa ljudima. A i u tome je vešt. Kakav bi interes taj čovek mogao imati da nama prida više važnosti nego što zaslužujemo? Valja se čuvati prijatelja u svetu politike i kapitala. U ono “komunističko” doba, britanski parlamentarac Koni Zilijakus bio je najveći jugoslovenski lobista na Zapadu; zauzvrat bi mu, prilikom čestih poseta Beogradu, domaćini nameštali lepuškaste muškarčiće. Junkera takve stvari ne privlače. On čak nije, kao njegov bivši kolega sa posla u MMF-u, Dominik Stros Kan, oblaporan na devojke. Ostaje još novac kao adut, al’ je naša vlast tom vrstom plaćanja prijateljstva već debelo kompromitovana i sasvim sigurno pod nadzorom. Postoji i četvrti mamac u koji srećom sve manje ljudi veruje: Srpska istina! Krunski argument njenog postojanja je “najveći savremeni pisac” i srboljub (primedba autora) Peter Handke. Ali Junker zasigurno nije umetnička duša.

Ovih dana on je u žiži interesovanja EU, jer je upravo počela fundraising akcija za grandiozni “Junkerov plan” investiranja u razvoj zemalja Evrogrupe, naročito onih najzaduženijih sa juga Unije. Poduhvat je veoma ambiciozno planiran – 315 milijardi evra koje treba privući pretežno iz privatnih izvora početnim ulogom EU od 21 miljarde. Hudinijevska dimenzija tog plana je obećano upetnaestostručenje početnog uloga. Organizaciona konstrukcija je napravljena. Posao bi išao preko EFSI (Evropskog fonda za strateške investicije) i EBI (Evropske investicione banke), rizik za uložena sredstva sveden je na minimum, dugoročni finansijski instrumenti usmereni su prevashodno na transport, energiju i digitalne tehnologije, korisnik investicija određuje šta će graditi, ali uz saglasnist EU da se ne bi gradili dupli kapaciteti. Deo plasmana biće usmeren u venture capital za start-up i mid-cap kompanije. I uopšte, plan vrvi od raznih long term financial istruments i sličnih termina koje više niko i ne prevodi. Jedino što može ozbiljnije da privuče investitore je prednost da se novac iz tog fonda administrativno ne tretira kao zaduženje države, pa prema tome ne kvari njen platni bilans.

Kvalifikovani kritičari o Junkerovom planu, koji je glavna inspiracija za pseudomedicinski nadimak, uglavnom misle sledeće: Markus Bajer, direktor asocijacije European Business – “Evropi nedostaje optimizma da prihvati ponudu”. Bankwatch Network, NVO – “Investicioni pojekat zasnovan na odnosu 15:1 je preambiciozan, ako ne i neodgovoran. Nerizičnost investicija znači zapravo prebacivanje rizika na javne institucije, konkretnije na poreske obveznike u EU”. Filip Lambert, potpredsednik EFA – “315 milijardi, a još više verovanje da će se na ponuđene uslove pomamiti privatni sektor su pusta želja”. Gaj Ferhofštat, predsednik ALDE investicione agencije – “Potrebna je šema sigurnog i profitabilnog vraćanja investicija. Izuzimanje prihoda na investicije od poreza dalo bi poriv ne samo institucionalnim investiorima, nego i običnim Evropljanima”. Bernardet Segol, generalni sekretar Evropske konfederacije sindikata – “Čak i da se ostvari Junkerovo čudo, to bi još uvek značilo samo 40 odsto od nivoa investicija pre krize”. Nismo mi nikakav izuzetak, jer kritičara je svugde više nego onih koji podržavaju planove. Mirakul gospodina Junkera, sudeći po ovima koji se razumeju i kojih se tiče, ne budi preterano visok stepen egzaltacije.

Junkerov plan sastavni je deo tendencije dopingovanja investicija u EU svim mogućim, pa kako vidimo i ne baš mogućim sredstvima. Prvi deo te tendencije je tzv. QE (Quantitative easing – otkup dugova država koji takođe sadrži nadu da će namamiti privatni sektor da investira u realnu ekonomiju). Ni taj deo nije ulio poverenje da će konačno biti pokrenuta snažna ekonomska aktivnost. Dovoljno je navesti šta kaže nesumnjivo vrhunski berzanski spekulant Džordž Soros: “QE funkcioniše na principu pogodovanja finansijskih aktivnosti, trudeći se da ih povećava. Radnici neće videti naročito poboljšanje svojih plata, uprkos mogućem povećanju stope zaposlenosti. Onaj ko je bogat imaće prilike da vidi kako i dalje raste vrednost njegove finansijske aktivnosti”. Takvi su principi funkcionisanja današnje finansijske galaksije. Odstupanje čine jedino tzv. etičke investicije i banke, a sredstva kojima one raspolažu su izrazito mala da bi mogla da utiču na pravila igre.

Od kada je 1. marta onaj, u svakom smislu skromni Hose Alberto Muhika napustio mesto predsednika Urugvaja, ne verujem da postoji ijedan političar na svetu koji zaslužuje poverenje. Tako sleduje i nama. Dugo prećutkivanje ispitivanja javnog mnenja o popularnosti vlasti sluti da je Jovo Bakić u pravu kad tvrdi kako je rejting naše vladajuće elite u žestokom padu zbog izneverenih obećanja. Tvrdili su da imaju “važne prijatelje” od Emirata i Rusije do Kine i EU, koji će nas zdušno podupreti da procvetamo. Jalovost tih prijateljstava nije nas mnogo naučila. Uza sve strpljenje koje treba imati kad su investicije u pitanju, valja konstovati da se malo šta pomera, a ono što se pomera bolje da se nije pomaklo – mislim na ustupke i plaćanja stranim investitorima kako bi nam “omogućili” da ih plaćamo i da se u njihovoj senci batrgamo u strahu da možemo i to izgubiti.

Kad političari dovode narod u zabludu da će nam neko tek tako nešto dati ili učiniti, to se uglavnom podrazumeva kao deo srama te profesije. Narodnu žeđ proisteklu iz kombinacije inferiornosti i nepoverenja da se radom i razumom nešto može postići, oni okreću sebi u korist, tvrdeći da imaju veze na “važnom mestu”. Zašto to rade i stručnjaci koji bi morali da znaju kako funkcionišu svetski centri moći, nije baš najjasnije. Naime, ono što je jasno, porazno je – oni zapravo najverovatnije ne znaju to za šta su “stručnjaci”, pa kao i političari prikrivaju neznanje izmišljanjem “pozitivnog” klijentelizma. U komšiluku smo imali dva moguća modela pristupanja EU. Prvi je hrvatski, a podrazumeva bespogovorno ispunjavanje svih zahteva, pa čak i naziranje unapred onoga što bi se moglo tražiti. Drugi je slovenački: istrajavati u reformama sebe radi i činiti sve što vodi efikasnom, modernom i tolerantnom društvu. Tako se umesto moljakanja dobija pozivnica za članstvo. Za nešto od to dvoje valjalo bi se opredeliti. Ostalo su neuspela varanja i samozavaravanja.

Biznis i finansije, 27.03.2015.

Peščanik.net, 27.03.2015.