Sportisti su naši najbolji ambasadori, a vrhunski sportisti su vrhunski naši ambasadori, otelotvorenje su svega što mi jesmo: sebičnost, koristoljublje, neiskrenost, nehaj prema slabijima i manje uspešnima od nas… Jesam ovo već rekao, ali moram opet, jer je to i dalje istina.
Nikome ni u jednoj našoj reprezentaciji ne smeta ništa što se u našoj zemlji događa, o njihovom savezima i o takozvanim sportskim radnicima da i ne govorim (izuzimam Ognjena Koromana, koga ovim putem pozdravljam); za sportiste je jednovlašće u zemlji koju predstavljaju stvar posve prirodna i odlična, barem za njih: jedan čovek je i vlasnik kluba, i trener, i selektor, i kapiten, tvoje je, ako si vrhunski sportista, da mu se vrhunski pokoravaš i da ne dovodiš u pitanje ništa što više biće radi, a biće je blagorodno pa će da nagradi.
U tvom je interesu da nastupaš u dresu sa državnim grbom, na tome ćeš zaraditi, i neposredno, i posredno, i naknadno, a kruna svega biće prijem kod predsednika Republike, i biće premije visoke toliko da će se svaki građanin (koji je izvor i za sada trajno nalazište megapoklona) osetiti još jednom ošamarenim, i to simetrično, jedan će obraz da mu bridi od darodavčeve darežljive desnice, drugi obraz od onih koji darove i počasti blaženo primaju, držeći se kao da predstavljaju jednu od najčovečnijih i najpravednije ustrojenih država. (Čujem li rodoljube kako mi upadaju u reč: „Oni to čine za Srbiju!“, pitaću za koga lekari u kovid bolnicama dežuraju, razboljevaju se i umiru, za koga neko kopa u ovom trenutku ugalj i neće nikad biti na televiziji, niti na balkonu šampionstva. Nakonec, ko može naučno dokazati da i ovo što ja pišem ne činim za Srbiju?!)
Sportisti, svi do jednog, pokazuju, iznova, da se na njih režim uvek može osloniti; to je učinio i privatnik, Novak Đoković, u trojnom pohodu kroz državne odaje, gde su ga primali Vesić, Vulin, pa Vučić, a da neće ostali kojima od svesrdne potpore države umnogome zavise karijera, cena i budućnost.
Ali i mimo proračunatosti, koja krasi svakog homo sapiensa, ima između države i sportista istinske srodnosti, otuda njihova istrajna i uspešna simbioza: i režimu i reprezentativcima bliži je uvek mit nego istina, ushićuju ih velike reči, čiji smisao ili besmislenost nikada ne preispituju. Podizanje ugleda države! Srbija! Srbija! Da, dođe i meni da to uskliknem, ali kakva Srbija?
Osim nespornog i ne uvek ni merljivog njihovog interesa, sportiste sa našim vlasnikom i njegovim vazalima vezuje zajednički pogled na svet. Kapiten naše momčadi g. Tadić kapiten je i „Ajaksa“, što je za poštovanje, uglavnom je našijenac jedini u holandskoj ligi odbio da na rukavu nosi traku sa ukrajinskom zastavom, znak saosećanja sa zemljom koja je očito napadnuta, nije mu to iz Beograda naloženo, nije bilo ni potrebno: u onome što zastupa vladar u Srbiji ne sme da se pojavi pukotina, i Srbin na dalekom severu to ima na umu, kao što imamo i svi mi koji ne igramo van Srbije; ne znam je li kapiten bio tamo ukoren zbog svojeglavosti i opiranja onome što tamošnja liga preporučuje ili zahteva, možda je rizikovao i da bude kažnjen, ali mu je odanost politici Beograda bila važnija.
Potom se suprotstavio predlogu da kapiteni svih timova u Kataru nose traku duginih boja, dobro, tu nije bio onoliko sam kao što je bio u Holandiji, ali je opet verno iskazao šta se u zemlji čiji dres i grb nosi misli o homoseksualnosti, daleko joj lepa kuća, homoseksualnosti hoću reći, a ne zemlji! Sada orlovi – tj. Kuća fudbala našego – čekaju da budu kažnjeni zbog mape koju drže u svlačionici a na kojoj piše NEMA PREDAJE, orlovi se presvlače, umalo ne rekoh mitare, krsteći se pred mapom na kojoj Kosovo stoji gde je stajalo i za vreme SFRJ, crk. dabogda. (Ne bi me iznenadilo da je mapu prethodno osveštala Njegova svetost, ako nije, onda je to propust, zbog kojeg ćemo platiti globu, ali kad je Sveta zemlja u pitanju ne pitamo šta košta.)
U odbranu orlova smesta je skočio popečitelj inostranih dela: da su Ukrajinci tako nešto uradili niko ne bi reč rekao, nego udri odmah po Srbiji; nisu sve članice Ujed. nacija protiv te fudbalske mape, dosetio se vođa socijalista, ali ako i bude bombaški proces u FIFA-i neka naš tim advokata obelodani da se radi o originalnoj misli predsednikovog sina, za koju ne bih ni znao da je nisam čuo od negdašnj. ministra zdravlja g. Lončara: „I, kao što kaže moj drug Danilo: predaja nije opcija!“ Ta drugarska misao uhvatila je korena među nogometašima i pojavila se u Kataru, očišćena od tuđice i sažeta tako da je može razumeti svak ko serbski zbori. Dačić je u drskosti otišao naravno i korak dalje, rekavši da bi poklič mogao biti naprosto u slavu sporta, nadmetanja i istrajavanja čak i kad se oblaci poraza nadnose nad posadu: nema predaje! Ali, nismo citirali mudroliju iz Alana Forda – Ako kaniš pobijediti, ne smiješ izgubiti – nego smo misao našeg navijača uzvisili do univerzalnog obola: ko hoće može misliti na Kosovo, ko hoće može na Brazil, poklič se može primeniti i na karijeru negdašnjeg Slobinog potrčka i poletarca, koji se nakon Petog crklog dabog. oktobra nije predao, nije se predao ni Miloševićev ministar informisanja, i pogledajte ih obojicu sada, ne samo sada, nego i dosad, i odsad!
Društvo se, naše, deli, na privilegovane i na tlačene, jedina je muka, moja, što su privilegovani složni i srećni u svojoj nepomućenoj harmoniji i u svom zajedničkom premda nečasnom poduhvatu da se status quo blagosačuva, za njih važi similis simili gaudet, sličan se sličnome veseli, a kod nas nema ni toga: poniženi se poniženom ne dopada, tlačeni se ne domunđava, nikad, da sa milionima osiromašenih i uvređenih, stane već jedared eksploatatorima na put, makar onoliko koliko se kmet Siman suprotstavio, sam doduše samcijat, davanju dosadnog desetka Porti.
Peščanik.net, 28.11.2022.