Intervju sa Draganom Babićem u Politici, razgovor vodila Gordana Popović
Sve smo upropastili, u blatu smo u kakvom nikad nismo bili, a kultura nam je vašarska, zapravo zamenio ju je primitivizam koji je grunuo sa kapitalizmom! Sve ovo sasuo je u jednom dahu Dragan Babić, poznati TV autor, najavljujući svoju emisiju „Političko groblje – prolaznost”, koja je nedavno emitovana na RTS-u. Inspirisan knjigom Slavoljuba Đukića „Političko groblje”, Babić,koji važi za vrhunskog dokumentaristu, bavio se u ovoj dokumentarnoj mini-seriji mentalitetom socijalističkog i samoupravnog društva, kulturom koja je nestala, varvarizmom koji ju je zamenio, uništavanjem spomenika, istorije, etike…
Na razgovor za „Politiku” pristaje, ali priznaje da se odvikao da govori za novine. Prema sopstvenim rečima, živi mirno: uredno održava svoju kuću, čisti, pere, pegla, iznosi otpad u kontejner, pasionirano plaća sve gradske dažbine, putuje po Beogradu i razgleda razaranja, kao i gradnju novih „objekata“, koji polako zatrpavaju spomeničke i ljudske pojedinosti s kojima je odrastao i proveo vek.
– Bio bi to zaista epohalan dokumentarni film. Ali, šta? Uostalom, zvao bi se „Sadržaj“. O Beogradu kao o posudi – kaže.
Govoreći o emisiji „Političko groblje – prolaznost”, sasuli ste dosta oštrih reči na račun apatičnog haosa koji danas vlada u Srbiji?
Nije mi se omaklo ništa mimo konteksta trenutka koji traje čitavu večnost i „Političkog groblja“ čiji sam kupac bio među prvima. To što je nacionalna televizija odmah prepoznala i potrebu da opet razgledamo naše palanačko groblje samo me uverilo da nas ima više i pored njega i na njemu i da se o zapušenim kanalima, nepostojećim branama i mrtvoj savesti mora govoriti sve dotle dok ih ugojena nacionalna straža ne dovede u red.
Svojim radom na Televiziji Beograd ostavili ste jak pečat. Kako danas doživljavate televiziju? Zgražavate li se nad nekim njenim programima ili ih ignorišete?
Još pod utiskom jezive sudbine spomenika Stjepanu Filipoviću, kojom se završava i dokumentarni film „Političko groblje – prolaznost“, emitovan na RTS-u, a uvek mi se dešava da ostajem pod utiskom onoga što sam napravio, gledam i čujem na televiziji da je ukraden bronzani dečak sa testijom Simeona Rosandića na Čukur-česmi. Jedan stariji gospodin, intervjuisan tim povodom ispred praznog postolja, i očigledno dobro obavešten, kaže za javnost da se tako nešto sramno nije događalo ni za vreme okupacije tokom Drugog svetskog rata. Da li na ovakva televizijska saopštenja, ili informacije, koje su srž medija, treba da se zgražamo ili da ih ignorišemo? Mislim da je reakcija prosečnog, svakodnevnog gledaoca, koji trune ispred televizora, ravnodušnost, na šta se istinski zgražam. Ali, od igranja uloge do rutine samo je jedan korak, pa se dobro uhodan odnos između ružne stvarnosti, medija, pukog sedenja pred televizorom, njegovih kreatora i, osobito, državne uprave, tako uprostio da svaki od pobrojanih „faktora saobraćaja“ funkcioniše savršeno a krade se bezobzirno. Ili laže. Ili programski prelazi preko zadate reči i elegantno izrečenih praznih obećanja. Opisivanje ovog paradoksa pravi je i najbolji posao medija uopšte, bez obzira na to što liči na onaj smešni progon one poznate vetrenjače. Uostalom, spomenik sa Čukur-česme nađen je sutradan na otpadu u Mirijevu. Quod erat demonstrandum.
Povukli ste se iz javnog života. Je li to Vaš otpor vremenu izgubljenih vrednosti, gađenje nad onim čime smo okruženi, umor?
Nisam se je povukao iz javnog života, već, pre nego mirođija u svakoj čorbi, biram da budem tamo gde me očekuje najbolje procenjen javni postupak. Ne osećam gađenje prema svemu čime smo okruženi, već prema svačemu što se trpa u sve i ne negujem ni umor ni otpor prema ovom „vremenu izgubljenih vrednosti“, već radije govorim o pravoj vrednosti koju nepromišljena većina uporno deportuje na deponije po Srbiji.
Vaše emisije „Dvogled” i „Kino oko” bile su veoma gledane, kao što je i danas gledano ono što se podvodi pod definiciju „to narod voli”. Ne čini li Vam se da se danas mnogi pozivaju na ukus širokih narodnih masa samo da bi prikrili nedostatak vlastite kreativnosti?
Uobražavao sam do smrti Zorana Đinđića da je tako malom zemljom kao što je Srbija lako upravljati i učiniti je srećnom. Ali danas, kada niko i ništa ne mogu da obuzdaju toliko potajnih provincijalnih ambicija, toliko nacionalnih televizija, toliko političkih i prosvetnih projekata, toliko svega i svačega da bi to i Kantu pomutilo pamet, više to ne uobražavam. Ako se složimo da puko razmnožavanje povećava puki kvantitet na štetu izbirljivog kvaliteta, onda nam neće biti naročito teško da zamislimo naš mali entitet u bliskoj budućnosti – niko više neće imati razloga da prikriva „nedostatak vlastite kreativnosti“ i višak nezdravog narodnjaštva.
Dopadalo se to Vama ili ne, mnogima ste ostali u sećanju i po emotivnoj vezi sa glumicom Liv Ulman?
Jedan konzument iz onog vremena ovako je to apsolvirao: „Sjajno, gotovo, ona je sada naša!“. Mitovi se ne prave za lične, već za opšte nezadovoljene potrebe i nesreće.
Da li se kajete što ste ostali ovde, a ne svojevremeno, na primer, u Londonu?
Zar da propustim toliko ushićenja u razmeni komplimenata sa sunarodnicima na maternjem jeziku?
Politika, 02.06.2010.
Peščanik.net, 02.06.2010.