Odlomak iz knjige Double Bind: The Muslim Right, the Anglo-American Left, and Universal Human Rights (U škripcu: Muslimanska desnica, angloamerička levica i univerzalna ljudska prava)
Muslimanska desnica je skup transnacionalnih političkih pokreta koji mobilišu politike identiteta u cilju stvaranja teokratske države. Čine je različite grupe, od onih koje mediji nazivaju umereni „islamisti“ koji predlažu da se taj cilj dosegne postepeno, na izborima i kroz obrazovanje; preko ekstremističkih partija i grupa zvanih “salafiti” koji se kandiduju na izborima ali takođe pokušavaju da nametnu neku verziju šerijatskog prava kroz ulično nasilje; do znatno malobrojnijeg, militantnog krila salafi-džihadista, čija propaganda preporučuje vojne metode i koji sprovode nasilje nad civilima. Cilj svih političkih islamista, međutim, koja god sredstva da koriste, jeste država zasnovana na verziji šerijatskog prava koja sistematski diskriminiše žene kao i seksualne i verske manjine.
Pojedini pripadnici pokreta za ljudska prava posebno nastoje da stanu u odbranu žrtava državnog kontra-terorizma, a završe podržavajući muslimansku desnicu. Deo anglo-američke levice čini isto, fokusirajući se samo na nepravdu koju su izazvale Sjedinjene Države i ponašajući se u skladu sa fatalnim principom da je “neprijatelj mog neprijatelja – moj prijatelj”.
Istorijski, levica je makar načelno zastupala određene vrednosti: odvajanje religije i države; socijalna jednakost; ukidanje diskriminacije protiv žena i manjina; ekonomska pravda; suprotstavljanje imperijalnim i rasnim ratovima. Poslednjih deset godina, međutim, neke grupe na krajnjoj levici sklopile su savez sa konzervativnim muslimanskim organizacijama koje se zauzimaju za versku diskriminaciju, zagovaraju smrtnu kaznu za one koje smatraju otpadnicima, protive se gej pravima, potčinjavaju žene i teže da svoje ideje nametnu nasiljem. Ova podrška muslimanskoj desnici podriva borbu za sekularnu demokratiju na Globalnom jugu a prostire se od krajnje levice do feminizma, pokreta ljudskih prava i progresivnih donatora.
Podrška krajnje levice islamističkom fundamentalizmu reakcija je na iskrivljenu sliku o islamu koju šire anti-imigranstki nastrojeni konzervativci – krajnja desnica govori kao da su svi muslimani potencijalni teroristi, dok krajnja levica govori kao da salafi-džihadisti predstavljaju sve muslimane. I jedni i drugi previđaju činjenicu da ogromnu većinu muslimana čine ljudi isti kao bilo gde na svetu: gledaju kako da opstanu i prožive svoje živote u miru. Vrlo malo njih podržava interpretacije i postupke salafi-džihadista koji nisu predstavnici svih muslimana baš kao što ni američka nacistička partija ili English Defence League ne reprezentuju sve hrišćane.
Tokom 2006. pokojni Fred Halidej, socijalista i stručnjak za Bliski istok, popisao je neke od načina na koje pokreti sa levice pružaju podršku muslimanskoj desnici. Između ostalog, obuhvatio je posetu Teheranu venecuelanskog socijalističkog lidera, tokom koje je Hugo Čavez podržao iranskog predsednika Mahmuda Ahmadinedžada; zvaničnu ceremoniju dobrodošlice koju su Ken Livingston, tadašnji gradonačelnik Londona, i poslanik Džordž Galovej iz partije Respect priredili Jusufu al-Karadaviju, kontroverznom egipatskom svešteniku povezanom sa Muslimanskom braćom; kao i saradnju Socijalističke radničke partije sa islamistima u pokretu Zaustavite rat, kada su antiratni demostranti u Londonu nosili parole na kojima je pisalo “Svi smo mi Hezbolah”. Mogao je da pomene i činjenicu da je jedan od važnijih učesnika Trećeg evropskog socijalnog foruma, susreta organizovanog u Londonu 2004. bio Tarik Ramadan, profesor savremenih islamskih studija na Oksfordu, pritom uskraćujući prostor feminističkoj koaliciji za panel o “Đavolskom savezu” između levice i muslimanske desnice.
Posebno šokantan primer ovog trenda jeste podrška s levice za “iračku pobunu” koju između ostalih vode grupe u vezi sa al-Kaidom, a čine je militantni suniti koji sprovode sektaško nasilje protiv šiita i postavljaju bombe u tržnim centrima i stambenim naseljima. Iako se iračka levica i feministkinje protive iračkoj pobuni, i koalicija A.N.S.W.E.R. u Sjedinjenim Državama i koalicija Zaustavite rat u Britaniji podržali su je na osnovu ideje da je uperena protiv strane invazije i imperijalizma. U stvari, u pobuni je nasilje bilo usmereno manje protiv Amerike, a više u cilju nametanja islamske države sopstvenom narodu, kojoj su na meti posebno žene – kao što je 2005. istakla Anisa Heli, feministička naučnica i bivša koordinatorka inicijative “Žene pod muslimanskim zakonima” (WLUML):
“Na primer, ekstremistička grupa u Iraku pod nazivom Mujahideen Shura (savet boraca) upozorila je da će ubiti svaku ženu koja se na ulici zatekne nepokrivena. Nedavni slučaj Zine Al Kuštaini pokazao je da to nije prazna pretnja. Jedna naoružana islamistička grupa otela je i ubila Zinu, aktivistkinju za ženska prava i poslovnu ženu poznatu po tome što je nosila ‘zapadnjačku’ odeću. Njeno telo je nađeno umotano u tradicionalnu žensku odoru, koju je za života odbijala da nosi. Za odoru je bila prikačena poruka: ‘Kolaborantkinja protiv Islama’. Muslimanski ekstremisti su već počeli da ubijaju muške i ženske frizere koje optužuju za promociju ‘zapadnjačkog’ stila. Takođe su im posebno na meti sindikalni lideri kao i LGBT osobe. Verske manjine trpe napade, poput hrišćana u severnom gradu Mosulu gde se nad ženama iz hrišćanske zajednice sprovodi kampanja seksualnog zlostavljanja.”
Uprkos ovim dokazima, istaknuti intelektualci koji žive u Britaniji poput Tarika Alija, urednika časopisa New Left Review, i dalje romantizuju borbu iračkih sektaša.
Slično političko slepilo karakteriše podršku koju grupe sa međunarodne levice pružaju iranskoj teokratiji uprkos nasilnoj represiji “Zelene revolucije” 2009-10, njenim napadima na studentske i ženske organizacije, i potiskivanju radničkih sindikata. Septembra 2010, na primer, 150 osoba koje sebe opisuju kao “progresivne aktiviste” u Sjedinjenim Državama, predvođeni bivšim američkim državnim tužiocem Remzijem Klarkom i bivšom predstavnicom u Kongresu Sintijom Mekini, večerali su sa iranskim predsednikom Ahmadinedžadom prilikom njegove posete Ujedinjenim Nacijama kako bi izrazili podršku njegovom navodnom anti-imperijalističkom stavu. Nevoljnost da se kritikuje iranska teokratija dovela je do nedostatka solidarnosti sa ljudima iz Irana, što je poseban problem u vremenima sankcija i razgovora o mogućem ratu. Marta 2012. Ujedinjena nacionalna antiratna koalicija sastala se u Hartfordu da se suprotstavi mogućnosti rata sa Iranom, kao i da osudi sankcije i suprotstavi se američkim ratovima i intervencionizmu. Ogromnom većinom međutim učesnici sastanka su odbili da podrže ljudska prava iranskog naroda, i izglasaju rezoluciju u kojoj je pisalo: “Protivimo se ratu i sankcijama protiv iranskog naroda i stajemo solidarno uz njihovu borbu protiv državne represije i svih oblika spoljne intervencije”.
Pa ipak, kao što je rekla predstavnica njujorške Rahe – iranske feminističke grupe, koja je glasala za odbijenu rezoluciju:
“Ako ne podržimo iransku borbu za iste one stvari za koje se borimo ovde, kao što su radnička prava, abolicija smrtne kazne i sloboda za političke zatvorenike, rizikujemo oblik kulturnog relativizma koji nas politički slabi. U najboljem slučaju bićemo licemeri; u najgorem pokazujemo nesposobnost da mislimo o Irancima izvan predstave o pasivnim žrtvama Zapadnih sila. Ironično, ovo je odjek rasističkih i orijentalističkih stereotipa one vrste koju bi većina antiratnih aktivista žustro osudila.”
***
Neki predstavnici krajnje levice podržavaju Talibane, iračku pobunu, iransku teokratiju pa čak i al-Kaidu, u uverenju da se oni sistematski suprotstavljaju američkom imperijalizmu. Ova ideja nema veze sa stvarnošću.
Glavna finansijska podrška za grupe salafi-džihadista dolazi iz raznih izvora u Saudijskoj Arabiji, verovatno najreakcionarnije države na svetu – istovremeno, posvećene saveznice istih onih američkih imperijalista protiv kojih bi džihadisti trebalo da se bore.
Čak i da je muslimanska desnica pouzdan neprijatelj američkog imperijalizma, “neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj” vrlo je loša strategija za opstanak levice. Gde god su islamisti došli na vlast zbrisali su levicu – pogledajte Alžir, Indoneziju, Iran, Sudan, i naravno Avganistan. “Žene pod muslimanskim zakonima”, međunarodna mreža sa preko 25 godina uskustva u dokumentovanju muslimanske političko-verske moći, izdvojila je ovu poentu u svom apelu Svetskom socijalnom forumu u Porto Alegreu 2005:
“Fundamentalistički teror nikako nije sredstvo borbe siromašnih protiv bogatih, ili Trećeg sveta protiv Zapada, naroda protiv kapitalizma. To nije legitimni odgovor koji može zavredeti podršku progresivnih snaga sveta. Njegova glavna meta je unutrašnja demokratska opozicija teokratskom projektu… kontrole svih aspekata društva u ime religije, uključujući obrazovanje, pravni sistem, službe za mlade, itd. Kada fundamentalisti dođu na vlast, ućutkaju narod; fizički eliminišu disidente, pisce, novinare, pesnike, muzičare, slikare, kao što to rade fašisti. Kao i fašisti, oni fizički eliminišu ‘untermensch’ – podljude – među njima ‘niže rase’, gejeve, mentalno ili fizički ometene osobe. Zaključavaju žene ‘na njihovo mesto’ koje se, kao što to znamo iz iskustva, pokazuje kao ludačka košulja. Kao i fašisti, oni podržavaju kapitalizam.”
Varijanta teorije “neprijatelj mog neprijatelja” poziva se na sirovu verziju marksizma da objasni kako, s obzirom na to da je američki imperijalizam glavni neprijatelj naroda sveta, treba prvo njega da porazimo pre nego što se pobrinemo za druge neprijatelje. Prema rečima Viđaj Prašada, profesora na Triniti koledžu i autoru knjige “Tamnije nacije: Istorija Trećeg sveta”:
“U današnjem svetu osnovna kontradikcija, Velika Kontradikcija, jeste ona između imperijalizma i ljudskosti… Manja Kontradikcija je ona između levice i reakcionara, koji nisu identični imperijalizmu. Indijska Hindutva (verski fundamentalizam u Indiji), američki evanđelizam i Cionizam jesu reakcionarni ali nisu deo Manje Kontradikcije. Ovi oblici reakcije deo su Velike Kontradikcije, budući da su sluškinje imperijalizma. Ono što mislim kada kažem reakcionari u okviru Manje Kontradikcije jesu organizacije kao što su Hezbolah i Hamas, Muslimanska braća i tako dalje… Te druge grupe su suprotstavljene imperijalizmu, i sa tog stanovišta su u mogućnosti da shvate osećanja i politike ljudi koji su anti-imperijalni nacionalisti. Mi se s njima ne slažemo ali nismo protiv njih onako kako smo protiv imperijalizma. Ne razlikovati ove dve kontradikcije znači podleći liberalnoj grešci izjednačavanja.”
Problem kod ovakvog pristupa leži u tome što će se, dok se levica bori sa Većom Kontradikcijom, Manja Kontradikcija verovatno privući s leđa, kao što je mreža WLUML pokazala, ilustrujući to pesmom Eriha Frida: “Potpuno obuzet bitkom protiv glavnog neprijatelja / ubi me moj drugi neprijatelj / Ne s leđa, kukavički, kao što je njegov glavni neprijatelj tvrdio / Već u lice, sa mesta na kojem se odavno nalazi / I veran svojim obznanjenim namerama kojima se nisam / bavio, misleći da su nevažne”.
Salafi-džihadisti govore o uspostavljanju novog kalifata ili pan-islamskog carstva, u kojem bi samo religiozni muslimani imali puna građanska prava dok bi nevernici bili ili zbrisani ili bi živeli kao građani drugog reda. Kako se bilo koja grupa koja pokušava da uspostavi svoju imperiju može nazvati anti-imperijalističkom?
***
Predstavnici salafi-džihadista stalno porede “odbranu muslimanskih zemalja” sa borbama za nacionalno oslobođenje 1960-tih i 70-tih, posebno onom u Južnoj Africi. Njihov refren glasi “Današnji teroristi, sutrašnji su borci za slobodu”. Ali ciljevi jučerašnjih pokreta za narodno oslobođenje nemaju gotovo ničeg zajedničkog sa današnjim džihadistima. Ne samo da su te narodno oslobodilačke borbe pokušavale da uspostave moderne, nezavisne nacije, slobodne od kolonijalne dominacije; mnoge od njih, bar teorijski, takođe su imale i eksplicitne ciljeve ekonomske i socijalne jednakosti za sve. Nisu težile pan-nacionalnom carstvu kojim vlada verska hijerarhija, i u čijoj su ponudi prisilno prevođenje u svoju veru, nejednakost građana ili smrt za “nevernike”.
Zašto se onda tako često pravi ovo poređenje sa narodno-oslobodilačkim borbama? Delom da se privuče podrška levice, a delom da se “odbrana muslimanskih zemalja” stavi pod šinjel borbe za ljudska prava, s obzirom na to da je pravo na nacionalno samoopredeljenje priznato Unverzalnom deklaracijom o ljudskim pravima. Ali očigledno je da ciljevi pan-islamske države u kojoj bi važila vrsta šerijatskog prava direktno narušavaju većinu članova Deklaracije, uključujući Član 7 (“Svi su jednaki pred zakonom”), Član 18 (“Svako ima pravo na slobodu mišljenja, savesti i uverenja”), kao i odredbe o jednakosti žena. Nema osnove u teoriji i praksi koja bi dozvolila organizaciji za ljudska prava da podrži “odbrambeni džihad”, a da ne izneveri sopstvena načela.
***
Od Francuske i Oktobarske revolucije, ako ne i ranije, levica je bila sklona da terorizam vidi ili kao legitiman izraz narodnog nezadovoljstva ili kao nužnost da bi se zaštitili postignuti ciljevi revolucije. Komunistička levica je imala razumevanja za Staljinov teror, a delovi Nove levice su bili voljni da oproste kinesku Kulturnu revoluciju i teror Crvenih kmera, Sendero Luminoso, Tamilskih tigrova ili kolumbijskog FARC-a. Danas neki na levici podjednako praštaju teror muslimanske desnice, smatrajući ga beznačajnim u odnosu na ratove i ubistva dronovima. Takva levičarska odbrana terorizma ima tri ideološka korena: uverenje da je teror napad na moć države, a zapravo je napad na civile; uverenje da cilj opravdava sredstva; i uverenje da se nasilje može pobediti samo nasiljem.
Većina terorističkih akcija nisu usmerene na državu. Čak i masovni napadi na civile, kao što je to bio slučaj sa postavljanjem bombe u metrou i autobusima javnog prevoza u Londonu 7. jula ili napadima na Svetski trgovinski centar i Pentagon u Americi 11. septembra, retkost su u poređenju sa terorističkim operacijama na lokalnom nivou, gde se planira sprovođenje kontrole nad domaćim stanovništvom i često se posebno ciljaju žene, gejevi, verske manjine ili određene etničke grupe. Kako je Gita Sagal istakla u svom govoru 2007. za Amnesty International:
“Većina terorističkih napada, u većem delu sveta, jasno je definisana samom grupom koja ih preduzima. Često ih sprovode ljudi koji dobro znaju svoje mete. Cilj je ne samo ubiti i osakatiti već zastrašiti i kontrolisati. Ukratko, za civile koji su mete takvih napada, neprijatelj nije nepoznat već iz intimnog kruga. A pretnja terorizmom utiče na slobodu govora, slobodu kretanja, pravo na obrazovanje, na zdravstvenu negu i zapošljavanje, podjednako kao što predstavlja pretnju za sam život.
Talibani objavljuju anonimne proglase u kojima upozoravaju učitelje da ne predaju a decu, posebno devojčice, da ne idu u školu. Nedavno su izdali upozorenje berbernicama da prestanu da briju brade muškarcima. Militantni islamisti od Alžira do Iraka i Kašmira prete ženama koje se ne oblače po propisu ili ne poštuju zabrane kretanja. Naoružane grupe mogu se umešati u rasprave na lokalnom nivou, sa svojom verzijom pravde. Primer je običaj IRA-e da prestupnicima puca u koleno. Ali takve grupe obično imaju i puritansku agendu. Njihov cilj nije da prosto napadaju državne ili okupatorske snage, već da nametnu kontrolu nad stanovništvom koje bi trebalo da je njihova sopstvena baza.”
To je politika naoružanih bandi koje ne žude za oslobođenjem već za dominacijom, bilo da su trgovci narkoticima, samoproglašeni revolucionari, verski ziloti ili sve nabrojano. Istorija je pokazala da bilo koji politički projekat – levice ili desnice – koji se oslanja na teror, na kraju neće doneti oslobođenje. Pokret koji pokušava da se domogne moći dizanjem običnog sveta u vazduh dok idu na posao ili u prodavnicu, prisustvuju svadbi ili verskoj proslavi, nije na strani naroda i narod to zna.
Postoje oni koji opravdavaju ideju da samo proporcionalno nasilje može savladati moć i silu vladajuće klase, koristeći argument da je “jedan čovek za nekog terorista a za drugog oslobodilac”. Ali reći da je nasilje jedne grupe neophodno da bi se okončalo nasilje druge grupe zvuči kao krilatica iz 1914. o “ratu za okončanje svih ratova”. Nasilje rađa nasilje a sredstva oblikuju cilj. Feministički pokret ukazao je da je lično političko. Oni koji hoće da promene društvo to bi trebalo da čine tako da mobilišu snage pozitivnih promena u narodnim masama, radije nego da koriste metode nasilja, dogmatizma i autoritarnosti.
***
U svojoj novoj knjizi Lejla Ahmed, harvardska istraživačica ženskih i islamskih studija, na jednom mestu otvoreno izražava bol:
“I dalje verujem… da su prava i uslovi za žene u društvima sa muslimanskom većinom često u akutnoj potrebi za unapređenjem, kao što su to i u mnogim drugim društvima. Ali pitanje je sada kako da otvorimo ova pitanja a da sprečimo da naš rad bude u službi imperijalnih projekata, uključujući ratne projekte koji donose smrt i traumu muslimanskm ženama pod izgovorom da ih spašava.”
Klasičan izraz škripca koji je uspeo da diskusiju o bilo čemu što ima veze sa muslimanskim ženama pretvori u tabu u nekim krugovima, dok je u drugim toliko opterećena jezivim kvalifikacijama da je gotovo potpuno nerazumljiva.
Feministkinja koja u Britaniji ili Severnoj Americi postavi pitanje rodnih politika u zemljama sa muslimanskom većinom, verovatno će biti nazvana orijentalkom; poređena sa Lorom Buš, Ajan Hirši Ali i Iršad Manđi, optužena za korišćenje stereotipa “dobar musliman – loš musliman”. Ako je bela, biće joj spočitan kolonijalizam; ako je crna ili feministkinja sa Globalnog juga, smatraće je neautentičnom. Biće optužena za “esencijalizaciju” političkog islama, ignorisanje razlika unutar islama; za manjak suptilnosti i nerazumevanje kontektsa; da je internalizovala ideju Zapadne superiornosti; da perpetuira binarne podele kao što su progresivno protiv reakcionarnog, liberalno protiv konzervativnog, sekularno naspram fundamentalizma; da je izdajnica svoje zajednice i kulture. Tući će je po glavi knjigom Edvarda Saida, sekulariste koji bi se okretao u grobu kada bi video šta sledbenici rade od njega. Kao primer poslužiće nedavna rasprava Rupal Oze, direktorke Ženskih i rodnih studija na Hanter koledžu, i Amne Akbar, starije istraživačice u centru za ljudska prava i globalnu pravdu međunarodne pravne klinike za ljudska prava njujorške Škole prava:
“Briga sekularnih feministkinja da verski propisi ‘muslimanskih fundamentalista’ nameću i pravdaju nasilje nad ženama i kvir osobama zasniva se na kratkovidoj predstavi o muslimanskim ženama kao žrtvama muslimanskih muškaraca i islama, ignorišući ulogu imperijalnog nasilja u definisanju muslimanske stvarnosti širom sveta… Vojna, obaveštajna i humanitarna sredstva američkog ‘rata protiv terora’ oslanja se na konstrukciju muslimanskih muškaraca i islama kao divljačke pretnje, muslimanskih žena kao bespomoćnih žrtava i Sjedinjenih Država kao osloboditelja i spasitelja… Okvir žrtva-divljak-spasilac proizvodi jednodimenzionalne narative koji marginalizuju ili brišu imperijalno nasilje i transnacionalne i strukturne nejednakosti. U proizvodnji subjekata ljudskih prava u oštro podeljenim međusobno zavisnim kategorijama žrtve, divljaka i spasioca, ovi ljudskopravaški diskursi transformišu složene socijalne kontekste prepune nejednakosti i nasilja u uredne moralne geografije… ova ograničena imaginacija žrtava propušta načine na koje imperijalno, sekularno nasilje – američka okupacija Avganistana ili američki napadi dronovima u Jemenu i Pakistanu – podrivaju ljudska prava i materijalnu stvarnost muškaraca i žena širom sveta.”
Poruka je jasna: držite se američkog imperijalizma i umuknite o muslimanskoj desnici. Dok se takva poruka može očekivati od same muslimanske desnice, ova dolazi od akademskih feministkinja i to mnogo pre 11. septembra. Akademski postmodernizam dosegao je svoj zenit kao deo političkog zaokreta 1980-tih i 90-tih, kada je izgledalo da globalizovani kapital trijumfuje i da su sve nade pozitivnih radikalnih promena izbledele; ukratko, bila je to politika očaja. Kritička knjiga koju je Hajdeh Mogiši objavio na temu ove tendencije, “Feminizam i islamski fundamentalizam: Granice postmoderne analize”, napisana je dve godine pre napada na Svetski trgovinski centar. Ovako kaže Mogiši:
“Ovde me manje brine postmodernizam kao nestabilna epistemološka pozicija a više njegov uticaj na našu političku klimu i raspoloženje – to je dobro reklamiran ali fiktivni radikalizam (koji se ubrzano rastače u proslavu kulturološke razlike), njegovog privilegovanja ‘lokalnog’ (nasuprot ‘velikim narativima’ koji naglašavaju univerzalna prava) i, posledično, njegove čudne veze sa najreakcionarnijim idejama islamskog fundamentalizma. Oni dele zajedničku osnovu – neumorno neprijateljstvo prema društvenim, kulturnim i političkim procesima promena, znanja i racionalnosti, koji potiču sa Zapada, a poznati su pod nazivom – modernost.”
Postmodernistička feministička analiza ima neobično konzervativan pogled na muslimanske žene, ne ostavljajući prostor za stotine miliona muslimanki koje su sekularne na isti način kao hrišćanke, hinduistkinje, ili Jevrejke. Muslimani su tretirani kao ljudi koji moraju biti zaštićeni od kosmopolitizma – što je opet zapravo odjek stava muslimanske desnice. Kako ističe Sadija Abas, asistentkinja na katedri engleskog jezika i ženskih i rodnih studija na Ratgers univerzitetu, ova vrsta feminizma ignoriše stvarne stavove i organizacije žena u zemljama sa većinskim muslimanskim stanovništvom, kako bi odbranila konstrukciju muslimanske desnice o islamu pod opsadom, suočenom sa američkom imperijom:
“Da li je islamu zaista potrebna tolika pomoć? Da li su rasprave među muslimanima jednostavno nevažne? Mogu li prinudne prakse subordinacije žena islamskih vlasti ikada biti kritikovane kada se odvijaju u kontekstu u kom su muslimani suočeni sa diskriminacijom i gde postoji pozadina brutalne i duge kolonijalne istorije? Da li je sekularnim ili reformističkim muslimanskim feministkinjama dozvoljeno da govore o patrijarhalnim strukturama koje počivaju na islamu ili ih uvek treba podvrći disciplinovanju pogledom iz metropole… u okviru post-sekularnog univerzuma, ne može biti sekularnih ili anti-islamističkih muslimana ili muslimana reformatora. Drugim rečima, postoji ponovljeni poziv na pluralnost islamskih kultura, a istovremeno se većina muslimana neprekidno podvodi pod najortodoksniju vrstu islama.”
Postkolonijalni postmoderni feminizam retko analizira politička pitanja savezništva i svrstavanja razmatranih u ovoj studiji, ili složenu dijalektiku između terorizma i protiv-terorizma. U toj analizi nema mesta za činjenicu da su navodno “demokratska” i “anti-imperijalna” Muslimanska braća u Egiptu jedva dočekala zajmove od Svetske banke i američku pomoć. U stvari, analiza ostavlja vrlo malo mesta za stvaran svet uopšte – njen fokus je na predstavi, reprezentaciji i tropi umesto na odnosima između živih ljudi. Uz izuzetak ratova imperija, političke borbe stvarnog sveta blede; nema stvarnih islamističkih organizacija, nema političkih partija, nema borbe oko određenih zakona. U stvari nema društvenih aktera bilo koje vrste osim američke vojske i njenih dronova, samo “narativa”, “kategorija” i “složenih društvenih konstrukata”. Štaviše, nema načina na koji progresivci ili feministkinje sa Severa mogu biti solidarni sa onima na Globalnom jugu, jer solidarnost može biti konstruisana samo kao imperijalističko “spašavanje”.
Ipak, solidarnost je jedini način na koji se može naći izlaz iz škripca.
Evo radikalnog predloga anglo-američkoj levici: umesto savezništva i zaštite muslimanske desnice, šta kažete na solidarnost sa pravim narodnim pokretima demokrata i feministkinja koji vode borbu na Globalnom jugu? Šta kažete na priznanje činjenice da smo svi suočeni sa formiranjem konzervativnog fronta u kojem će Vašington i Muslimanska braća pre biti saveznici nego neprijatelji, dok ljudska prava nisu bitna ni jednima ni drugima?
Da bi se urazumila, anglo-američka levica će morati da prevaziđe svoj imperijalni narcizam, koji Sjedinjene Države (i njenog britanskog saveznika) smatra uzrokom svega lošeg što se dešava u svetu, a da je jedini mogući odgovor na njenu ogromnu moć i zlo ironija ili, u najboljem slučaju, pozicija moralnog svedoka. Istina je, Sjedinjene Države napadaju druge zemlje i šalju dronove koji ubijaju noću; pa ipak, kao i Velika Britanija nekad, Sjedinjene Države su imperijalna sila u opadanju, koja se pružila izvan granica svojih mogućnosti, sa ozbiljnim unutrašnjim problemima. I dok uporno podržava staromodne vojne diktature na Bliskom istoku i drugde u potrazi za naftom, jednako se spremno upušta u savezništva sa muslimanskom desnicom u svim njenim raznim oblicima – od političkih stranaka kao što su Muslimanska braća i Džamat e Islami, do pakistanskih i saudijskih vlasti, talibana i centralnoazijskih diktatora.
Ako je solidarnost sa feministkinjama i progresivcima sa Juga od suštinskog značaja za bilo koji izgledni politički projekat na Severu, to je slučaj i sa odbranom sekularnog prostora. Od kraja Hladnog rata, sekularni prostori širom sveta našli su se pod opsadom raznih oblika fundamentalizma, a instrumentalizacija religije za političke ciljeve postala je problem u regionima od Istočne Evrope, centralne i južne Azije, Afrike do Južne Amerike, Zapadne Evrope i Severene Amerike. Na svim tim prostorima, politike verskog identiteta zamutile su diskusiju o klasi, rasizmu i diskriminaciji protiv žena i seksualnih manjina. Demoratska vladavina zasnovana je na ideji da je autoritet države delegiran od naroda a ne od boga, dok je odvojenost države od religije suštinska za demoratiju budući da su prava rodnih, verskih i seksualnih manjina na udaru kad god se ljudska prava ograniče religijom, kulturom ili političkom podobnošću.
Kako bismo se izvukli iz opisanog škripca – da bismo odbranili sebe i druge od terorizma i kontra-terorizma, osnažili civilno društvo, promovisali univerzalna ljudska prava i ojačali demokratiju – moramo na umu imati i solidarnost i sekularizam. To nisu jedini društveni lekovi neophodni u svetu iskidanom sukobima koji se uz to našao i na ivici ekološke propasti, ali su oba od suštinskog značaja da bismo mogli da krenemo dalje.
Meredith Tax, Tablet, 05.08.2014.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 13.08.2014.
NAŠ TERORIZAM