Tekuća idejna i moralna reciklaža trebalo bi da obezbedi većinu u parlamentu spremnu da ratifikuje SAA i dalje otvara i oslobađa politički i ekonomski sistem. U stvarnosti u kojoj srpsko društvo verovatno nije u stanju da podnese suštinu sopstvenih većinskih odluka iz bliske prošlosti, niti da u blisku budućnost smesti procese ubrzane transformacije koja bi obuhvatila i svojinsku i mentalnu strukturu. Možda je poželjno, ma kako to bilo bizarno, da evropsku agendu podrži upravo suprotna politička strana, koja, zastupljena koalicijom oko socijalista, nije u stanju da tok vremena još jednom okrene unazad. Sve već viđeno u istočnoj Evropi, nakon prvih izbora koji su pretili da ponište neposredni ishod pada komunizma.
Istorija se, međutim ne ponavlja. U Srbiji je, ne samo zbog ruske paradigme, pad komunizma proces koji je delimično prepušten budućnosti. Istočnoevropski primeri sugerišu da je najbolje kad to čine sami komunisti, ili socijalisti. U Srbiji su to i radikali, i narodnjaci, i sve ustanove društva, kulture i religije koje se obavijaju lažno tradicionalnim plaštom istorijske nevinosti. Ali Srbija teško uči na primerima koji bi trebalo da su jednostavni i lako dostupni.
Prilog optimizmu nije samo krpljenje vlade čiji bi formalni evropski kapaciteti trebalo da budu ubedljiviji u odnosu na narodnjake koji su, pred svojim izdisajem, vitlajući Kosovom, sasvim pomahnitali. Na prvi pogled zabrinjavajuća, mišljenja o budžetskom bankrotstvu i neuspehu državnog menadžmenta zapravo doprinose budućem suočavanju sa ekonomskom i socijalnom stvarnošću koja će nalagati brzo dovršenje tranzicije, punu saradnju sa evropskim institucijama, oslonac na nove investicije i podršku međunarodnih finansijskih institucija, pre svega MMF-a. Sve će to dodatno raspršiti maglu o ovdašnjoj izuzetnosti, državnim investicijama, javnim preduzećima, okretanju Rusiji i Kini (kao da je poslovanje s tim zemljama zabranjeno, itd). Uključujući obmanu o socijalno odgovornoj politici. Koju su pojele devedesete, uključujući penzione fondove, i još uvek nedovoljno jasno rasipanje iz proteklih meseci koje se prikrivalo raspaljenom kosovskom retorikom.
Socijalno rasipanje sebi mogu dopustiti, i to u povremenim, ograničenim periodima, samo stare evropske države koje su nagomilale bogatstva i znanje. To Srbija nije. U Srbiji su, između ostalog, kraduckanje, korupcija, pljačka, opšta mesta, i ona, uključujući važnost i sadržaj javnog diskursa, gotovo potrošena.
Država je u toku desetogodišnje tranzicije rasprodala veći deo svoje imovine. Pri tom je ostala relativno glomazna, neefikasna, kopmlikovana i skupa. Reforme i savremene tehnologije unapredile su upravu, a država postajala pristupačnija u dinamici u kojoj je ostajala bez imovine. Sredstva od privaticazije pojela je potrošnja, pre svega finansiranjem spoljnotrgovinskog deficita. Deficit je ostao konstanta zbog usporene, ometane privatizacije, i političke nestabilnosti koja je odvraćala nove strane investicije. Ako je država zaista na ivici bankrotstva, ona će ubrzo ostati lišena rezervi kojima će moći da se udvara neproduktivnim masama. I neće biti u stanju da nametanjem redistribucije otima od onih koji stvaraju prelivajući onima koji troše, uz provizije partijama koje državu doživljavaju kao beskonačno izdašan plen.
Politički pritisci da se sistem dalje liberalizuje i prilagođava evropskim standardima nisu bili dovoljni niti ubedljivi. Pre svega zbog nepostojanja prostranije društvene osnovice koja bi bila svesna neophodnosti bržeg otvaranja sistema. Srpsko političko društvo kao da se sastoji od beskrajnih skupova makro i mikro monopola, oslonjenih na iluzije o sopstvenoj neprilagodljivosti. Ali je, bez obzira na floskule o globalnoj propasti neoliberalne ekonomije, tržišna transformacija jedina garancija da ovdašnje finansije još jednom ne kolabiraju. Otvaranje i liberalizacija omogućiće bogatima da, u uslovima pojačane konkurencije, postanu bogatiji usput nagomilavajući, zbog većih napora usled izlaganja konkurenciji, nove, sveže sopstvene snage. I da se pokrenu srednji slojevi kao nosioci malog i srednjeg biznisa, modernizacije i kulture. A siromašni da, ako ništa drugo, planiraju izvesniju budućnost za naredne generacije koje će usmeravati na školovanje i profesionalno usavršavanje. Koje bi im, umesto socijalne milostinje, obezbedile država i privatne donacije, koje podrazumevaju poreske olakšice.
Politički pritisak koji je takođe izostao bio je onaj koji se očekivao od vlasnika i naslednika nacionalizovane i konfiskovane imovine. Nadomak ishodištu tranzicije, bezmalo sedam decenija su vreme koje je teško vratiti unazad, a privatizacija, za koju bi bilo dobro da se ubrzo okonča, guta poslednje izvore iz kojih bi mogli biti obeštećeni svi kojima se imovina predaka ne može vratiti u izvornom obliku. Nimalo slučajno, izostanak denazionalizacije postavljaće nanovo pitanje nacionalizacije. I to je začaran krug. I kao suočavanje s totalitarnom prošlošću, i kao oblik svojinske transformacije, i kao oživljavanje imovine koja je, u državnom vlasništvu, po prirodi stvari umrtvljena, itd., denacionalizacija je jedan od osnovnih tranzicionih procesa. Jačanje srednjeg sloja doprineće, zmeđu ostalog, spokojnijoj budućnosti onih najbogatijih. Ali se na tome stvari neće zaustaviti.
Uljuljkani u poslednjem istorijskom razdoblju srpske uranilovke, političari koji se smatraju evropskim ne daju uvek obećanja koja ih u tom smislu kvalifikuju. Veoma su zabrinjavajuće najave predaje javnih preduzeća ruskim državnim kompanijama, tako da bi JAT, simbol modernizacije i slobode, pripao Aeroflot-u. Takva je i najava ministra Cvetkovića, koji se pominje kao kandidat za premijera, da bi mogle da se „izmene zakonske odredbe koje bi omogućile da se od sledeće godine progresivnije oporezuju oni koji više zarađuju i relaksiraju oni sa manjim primanjima“. Bilo bi dobro da je u pitanju samo predkoaliciono udvaranje grupaciji oko socijalista, budući da je relaksacija potrebna svima, kako bi se postigla veća zaposlenost, na osnovu novih investicija. Na to je ukazao sam ministar, u smislu potrebe da se radi na „proširenju saradnje sa Evropom i sa susedima, na otvaranju tržišta, privlačenju novih investicija i ide ka suficitu budžeta, pre svega rastom bruto domaćeg proizvoda i tako smanjenjem učešća javne potrošnje.“ Slično je objasnio kako odgovoriti na socijalističke zahteve da prosečna penzija dostigne 70% prosečne plate, u okolnostima u kojima zaposlene istovremeno izdvajaju za sopstvenu penziju i deo penzionog fonda u čijem je pustošenju učestvovao i onaj koji je ovakav zahtev izneo. Ministar je priznao da „ preusmeravanje potrošnje u pravcu značajnog povećanja penzija ne predstavlja korak u pravcu optimizacije strukture javne potrošnje, ali predstavlja korak ka socijalno orijentisanoj državi“. Ali je istovremeno podsetio da „veći problemi, kad je makroekonomska stabilnost u pitanju, mogu da nastanu ako Srbija ne bude atraktivna za ulaganje i ako se smanji interesovanje stranih investitora.“ Tada ne bi mogao da se finansira ni sadašnji nivo potrošnje. U svakom slučaju, vlada će morati da bira između „socijalno orijentisane države“ koja će isrpsti sve postojeće zalihe i poreskim i drugim opterećenjima odvratiti strana ulaganja, i suočavanja sa ekonomskom i političkom stvarnošću. Koje će, kad je država u pitanju, i njeni beskrajni izdaci, nametati „stezanje kaiša“. Redukcija države neće, pri tom, značiti redukciju opšte zarade i produktivnosti. Upravo suprotno.
- Yes – Close to the edge
Close to the Edge
Peščanik.net, 19.06.2008.