Fotografije čitateljki, Alisa Koljenšić Radić

Fotografije čitateljki, Alisa Koljenšić Radić

Mislim na nedavni „slučaj poligraf“ koji se završio opštim napadom na jedno (strano) preduzeće zbog toga što je svoje radnike ispitivalo uz pomoć ove, u Srbiji izgleda sve popularnije naprave. Pri tome je potpuno u drugom planu ostalo pitanje – ako je uopšte i postavljeno – zašto je do toga došlo. U stvari, odgovor je bio poznat: zato što su radnici – krali. Zamislite koliki je obim tih krađa morao biti i koliko je dugo to trajalo, kada je rukovodstvo kompanije moralo da pristupi toj drastičnoj meri. Ipak, kao što rekoh, ta činjenica uopšte nije privukla pažnju javnosti.

To me je vratilo tridesetak godina u prošlost kada sam kao relativno mlad novinar („Ekonomske politike“) pravio intervju sa direktorom jedne dobre firme iz centralne Srbije. Negde pri kraju razgovora, ako se dobro sećam, postavio sam pitanje šta mom sagovorniku, kao poznatom i priznatom rukovodiocu, predstavlja poseban problem. Odgovorio je, kao iz topa – krađa. Bio sam potpuno zatečen. „Kako krađa“, pitao sam. „Tako, lepo, krađa. Pokradoše sve živo. Pre nekoliko meseci renovirali smo kupatilo, sve su odneli, kvake, česme, lavaboe, sve“.

To se tada objašnjavalo karakterom društvene svojine koju su mnogi shvatali kao Alajbegovu slamu: svačije – ničije. A danas? U gore pomenutom slučaju, svi su govorili, a i danas se to ističe kao „flagrantan primer“ kršenja „radničkih prava“. Na potrebu i pravo vlasnika firme da zaštiti sebe i svoju imovinu, na pravo drugih, poštenih radnika da takođe zaštite sebe i svoju imovinu, platu – jer, lopovi su krali i od njih, zar ne – niko se nije ni osvrnuo.

U Srbiji se često, kada se govori načelno, ističe privredno čudo Japana, Južne Koreje i slični primeri na koje se treba ugledati. Pri tome se po pravilu naglašava visoka radna etika Japanaca i Korejanaca koja je tom čudu doprinela. Ne verujem da je Jura u Srbiji uvodila neka stroža pravila od onih koja važe za njene radnike u Koreji. Naprotiv.

Nema 30, ali ima već više godina kako se, u nekom razgovoru, jedan ovdašnji privrednik – ni ratni profiter, ni „partijski povezan“, autohtoni, što bi se reklo – žalio kako njegovi radnici, tačnije radnice, „svaki čas idu na WC“. Čovek nije rodom iz Srbije pa malo „vuče“ na hrvatski.

Industrija je surova disciplina. Ako 5-6 ljudi zajedno radi neki posao pa jedan ode da „popuši cigaru“, ostali moraju da ga čekaju, stoje. Ako neko napusti proizvodnu liniju odmah nastaje zastoj. Ako jedan radnik često napušta radno mesto ne samo da se smanjuje njegova produktivnost, nego to deluje „zarazno“ na ostale. Smanjuje se produktivnost cele firme. Ona postaje nekonkurentna na (globalnom – hteli to ili ne) tržištu. Firma se zatvara, radna mesta se gase. Ne samo onog koji je svaki čas išao „poradi sebe“, nego sva.

Ljutimo se, s pravom, na administraciju zato što je neefikasna i neodgovorna. Ali, tamo ne sede neki posebno loši ljudi. Samo što oni mogu napuste radno mesto kad hoće i koliko hoće – niko ih ne pita za produktivnost, država nema konkurenciju. Osim ako se ne iznervirate pa odlučite da promenite državu. Što veliki broj mladih, obrazovanih i preduzetnih ljudi i čini.

Upravo onih koji bi trebalo da osmisle i izvedu tu (re)industrijalizaciju o kojoj se danas u Srbiji tako mnogo govori. I oko čega postoji „sveopšti“ konsenzus. Opravdano. Bez nje Srbiji „nema života“. Ali, ovo me podseća na već poznatu opasku Milice Delević: „Mi bismo hteli u Evropsku uniju, ali pod našim uslovima“. Mi hoćemo industriju, ali onako kako nama odgovara. To jest, da nas previše ne zamara. Malo „puš-pauza“, malo „piš-pauza“. A to ne biva.

Peščanik.net, 18.08.2016.


The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)