Social climbing, Chris Mason

Social climbing, Chris Mason

Sad kad Železara „Smederevo“ otpočinje svoj novi život i kada je pred njom svetla budućnost, možda neka sitnica iz njene prošlosti i nije nešto što bi trebalo da nam skrene pažnju sa glavnog puta. Ipak, kao što kaže poznata izreka, „sitnice čine život“, a ima i ona: „đavo je u detalju“ te nije rđavo na tom putu progresa ponekad malo i zastati, makar za toliko da izbacimo kamičak iz cipele.

Elem, malo-malo pa se u medijima pojavi vest o tome kako je Vlada Srbije kupovinom Železare od US Steela, januara 2012. godine, za simboličnu cenu od jednog dolara „kupila“ i ogromne dugove. Jednom se pominje 300 miliona dolara, drugi put 600 miliona evra, treći put nešto treće, ali u svakom slučaju, suma nije ni malo simbolična. Predstavnici tadašnje vlade, na čelu sa premijerom Mirkom Cvetkovićem, međutim, hvalili su se da su napravili odličan posao i da su nazad dobili Železaru „čistu kao sunce“. Šta je ovde istina?

U nedostatku pouzdanijih informacija, možda u ovom trenutku nije loše baciti pogled na ugovor koji je tada potpisan. To i nije teško, jer je reč o dokumentu koji se nalazi na sajtu Vlade.

Ugovor je bio trostrani, što će reći da su u njemu učestvovale tri strane: US Steel Srbija kao prodavac, Vlada Srbije kao kupac i US Steel Košice kao „pružalac usluga“.

Košice se ovde pojavljuju, jer je smederevska železara u trenutku sklapanja kupoprodajnog ugovora slovačkoj/američkoj firmi dugovala nešto preko 50 miliona dolara. Zapravo, tačno 53.180.000 dolara. Zanimljivo je da je US Steel Košice pristao da svoje potraživanje smanji za četvrtinu (tačno: 24,7 odsto) što znači da je dug Srbije smanjen na oko 40 miliona dolara.

S druge strane, u ugovoru takođe piše da obrtni kapital koji Amerikanci, to jest US Steel kao prodavac, ostavlja državi Srbiji kao kupcu, nije manji od 110 miliona dolara. I to ne računajući gotovinu. Ugovorom se precizira šta ulazi u ta obrtna sredstva. To su, najpre, potraživanja Železare od svojih kupaca za preuzetu a nenaplaćenu robu, pri čemu su iz te kategorije isključena nenaplativa potraživanja, to jest ona od čijeg je dospeća u tom trenutku proteklo 180 i više dana. Pored ove stavke, u obrtni kapital ušli su preplaćeni PDV i zalihe.

Dakle, ako je ovaj ugovor sproveden u delo – a niko do sada nije rekao da nije – Srbija je iz ovog posla izašla, ne sa gubitkom od nekoliko stotina miliona evra, kako se uglavnom piše, nego sa dobitkom od oko 60-70 miliona dolara. Pitanje je jednostavno, i bilo bi dobro da Vlada Srbije što pre na njega odgovori: da li je taj ugovor „ispoštovan“ ili ne?

Utvrđivanje istine u ovom slučaju nije važno samo zbog ljudi koji su u njemu učestvovali – mada to naravno, posebno za njih, nije ni nevažno – već da bismo utvrdili kako se, to jest da li se odgovorno ponaša naša država. I opet, ne toliko zbog prošlosti koliko zbog budućnosti.

Smederevska čeličana će sigurno još dugo zaokupljati našu pažnju, biće krupnijih pitanja, možda i sumnji, pa ne bi bilo loše da makar neke, možda i nebitne nepoznanice, budu uklonjene. Da ne vučemo nepotrebno taj prtljag za sobom. I, što je još važnije, tada će nam biti lakše da pratimo realizaciju menadžerskog ugovora sa Gudiš-Kamaraš tandemom koji je preuzeo upravljanje smederevskom Železarom. Koji će, taj ugovor, upravo zato da bi se izbegla loša praksa iz prošlosti i nepotrebne špekulacije u budućnosti, uskoro takođe biti objavljen na sajtu Vlade Srbije. Bar bi tako trebalo da bude.

A ako ne bude – i to će biti značajna informacija.

Peščanik.net, 23.03.2015.

Srodni linkovi:

Mijat Lakićević – Damping

Mijat Lakićević – Pojela maca 150 miliona evra

Mijat Lakićević – Zločinac ili svetac

Mijat Lakićević – Udaja Železare Smederevo

Miša Brkić – Mešetar

Miša Brkić: Železara – političko pitanje

Mijat Lakićević – Čekajući menadžera

RADIO emisija – Konkurs za alhemičare

Miša Brkić: Posle gvožđa – grožđe

Mijat Lakićević – Kako se kalio čelik

Miša Brkić – Smederevo na pjenu od Dunava

Miša Brkić – Železara u raljama tendera

Mijat Lakićević – Spasavanje svetog „Smedereva“


The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)