Bad timing, pa to ti je. Ja taman otišao na odmor misleći da nastupa vreme drekavaca, kad ono nagnuše ale, vrane, jakrepi i karakondžule. Situacija je počela da se usložnjava već prvog dana mog odsustva. Prođe mi, dame i gospodo, odmor u lamentu nad propuštenim temama. Evo, uzmimo, aferu Službeni glasnik. Prava poslastica za svakog kolumnistu.
Može biti da sam malo zakasnio, ali ne mogu da odolim a da ne kažem par reči na tu temu. Kada je onomad na mesto v.d. direktora rečenog javnog preduzeća došao d.r. Radoš Ljušić, poznavaoci njegovog lika i dela momentalno su prorekli žestok pičvajz u Glasniku. A Ljušić se žestoko potrudio da se to proročanstvo obistini. Reč je, inače, o gospodinu koji funkcioniše na principu – jedna stranka, jedno javno preduzeće. Za Sahibijinog vakta Ljušić je žario i palio po Zavodu za udžbenike, a upućeni tvrde da je tokom mandata značajno popravio imovno stanje. Dokumenata o tome ne fali, ali fali političke volje, ako razumete šta hoću da kažem.
Ljušić se onda , valjda, popeo na Crven Ban i poslovično dugotrpeljivom Sahibiji, pa ga ja rečeni elegantno šutnuo u dupe. Radošu je, međutim, iz dupeta brzo došlo u glavu, pa je još brže pristupio SNS-u, tradicionalno alavom za članovima sa titulom „dr“. Kada se prošle godine SNS dokopala vlasti, Ljušić se dokopao Službenog glasnika. Istorija se, svi to znamo, ponavlja, pa se – sledstveno tome – ponovio i istoričar. Kada se onomad beše ustoličio u Zavoda za udžbenike, Ljušić je prethodnog direktora, Vavu Petkovića, nabedio za neki fiktivni manjak i poslao ga u zatvor, pa je slično pokušao da uradi i ovoga puta, u Službenom glasniku, ali sa mnogo manje uspeha. Nije mu prošlo. Sve je, u računovodstvenom smislu, bilo čisto. Ono jeste, Slobo Gavrilović je zaposlenima i urednicima uredno isplaćivao plate i honorare, a poznato je da Ljušić ne voli da iko osim njega dobija bilo kakve pare.
Budući da mu je akcija propala, nacionalni dupebrižnik i čuvar narodne imovine, Ljušić, odlučio je da rasturi ekipu odličnih urednika kakva se – koliko pamtim, a pamtim poprilično – decenijama nije okupila na jednom mestu. Nemam ovde prostora da nabrajam kakve su sve knjige objavili i kakve dragocene biblioteke pokrenuli pomenuti urednici, dovoljno će biti da kažem da su sva ta izdanja (uprkos visokom kvalitetu) bila i komercijalno isplativa. Kupovalo se to, more, čitalo se to. Ljušić je, kako vidimo, rešio da tome stane na put i da Službeni glasnik pretvori u izdavačku kuću za opštenarodne tutumrake, kriptonaciste i-uopšte-intelektualni ološ i imbecile svih vrsta. Koji će, fakat, kao i svi skribomani, raditi za nešto manje pare. Čini se da Ljušiću niko ne može (ili ne želi) da stane na put. Vučiću, more, ne idu Maks Veber i Radoš Ljušić.
Danas, 14.07.2013.
Peščanik.net, 15.07.2013.