Kao što se, nažalost, moglo i očekivati, „strateška saradnja“ Srbije i Rusije u Naftnoj industriji Srbije, posle samo mesec dana, našla se na sudu.Tužilac je ruska strana koja smatra da je oštećena odlukama sa poslednjeg zasedanja „srpske“ Skupštine akcionara NIS-a, uoči preuzimanja kontrole nad ovom kompanijom od predstavnika „Gaspromnjefta“, a koja je održana 29. januara, pod predsedništvom ministra energetike Vlade Srbije Petra Škundrića. Da podsetimo, na toj, poslednjoj sednici akcionarske skupštine sastavljene od 18 dobro plaćenih „predstavnika“ vlasnika – države Srbije, navodno je „prebijena“ „neraspoređena dobit“ NIS-a iz 2006. i 2007. godine – sa obavezama drugih kompanija u državnom vlasništvu prema NIS-u.
To jest, država Srbija je otpisom dugova „Srbijegasa“ (pet milijardi dinara), Jata (dve milijarde) i „Puteva Srbije“ (0,8 milijardi) iz NIS-a izvukla dobit iz ranijih godina i tako dala subvenciju svojim drugim firmama. Ruska strana, izgleda, smatra da je tim odlukama narušen međudržavni sporazum zaključen januara 2008. godine i finansijski interes većinskog vlasnika.
Drugi spor koji će se, takođe, verovatno na kraju naći na sudu, a koji je indirektno povezan sa spomenutom većpokrenutom parnicom, otvorio se povodom činjenice da novi generalni direktor NIS-a Kiril Kravčenko nije hteo da potpiše završni račun NIS-a, koji je sastavio prethodni menadžemnt, te je izradio novi. Kao što je već objavljeno u našim novinama, srpska strana u svom završnom računu iznosi da je NIS prošle godine ostvario dobitak od 2,7 (neki pišu 2,3) milijarde dinara, a ruska strana, u svom završnom računu, iznosi da je zatekla gubitak od 3,8 milijardi dinara. Razlika između dva završna računa je „drastična“, to jest oko 6,5 ili šest milijardi dinara i nije je lako pripisati samo nepreciznosti našeg računovodstvenog zakonodavstva ili mladićkoj, „zapadnjačkoj“ profitnoj okrutnosti novog generalnog direktora (jer Kravčenko nije klasično „dete ruskog socijalizma“ nego kanadski obrazovan tridesetčetvorogodišnjak iz nekadašnjeg Abramovičevog menadžerskog tima u Sibnjeftu).
Pošto novi sastav Upravnog odbora NIS-a, u kome ruska strana ima šest, a srpska strana pet članova, još nije imao nijednu radnu sednicu, a nova Skupština akcionara, koja sada ima samo dva neravnopravna člana, direktora Gaspromnjefta Aleksandra Djukova (predsednika, sa 51 odsto glasova) i ministra Petra Škundrića (valjda potpredsednika, sa 49 odsto glasova) – još nije zasedala, i dalje je nekako nejasno kako je novi generalni direktor NIS-a Kravčenko, mimo „vlasničkih organa“ odlučio da je NIS prošle godine imao gubitak, i kako je mimo „kolektivne saglasnosti“ vlasničkih organa spor oko raspolaganja starom dobiti već stigao do Trgovinskog suda u Novom Sadu. No, sva je prilika da će i ti organi stati na rusku stranu u sudskom sporu, jer u tim organima većinski vlasnik ima sva (ugovorena) većinska prava, bez obzira na to što drži samo 51 odsto vlasništva. Oko spora oko „dva završna računa“, koji nije direktno, nego indirektno povezan sa spomenutim sudskim sporom, stvar je komplikovanija, jer je, hvala bogu, u kupoprodajnom ugovoru predviđeno da se finansijski izveštaji o poslovanju ne mogu usvojiti bez saglasnosti (manjinskog) srpskog partnera i da se bez njega ne može reinvestirati ceo profit (naš deo je 15 odsto, ali samo ako ga ima) – ali ne znamo da li je ugovoren i poseban način razrešenja takve situacije ili se spor ove vrste razrešava po opštim pravilima privrednog prava.
Treći spor između ruske i srpske strane može se pokrenuti već u danu kada čitalac bude držao u rukama ovaj broj Danasa (19. marta), jer u Beograd stiže ekipa Gaspromnjefta koja treba da proanalizira nezavršene sudske sporove koje vodi NIS, a i u njima se, moguće, kriju njegove značajne obaveze prema raznovrsnim tužiocima i potencijalnim poveriocima. Na primer, mnogi smatraju da samo u sudskom sporu koji protiv NIS-a vodi jedna stambena zadruga, ova firma može izgubiti 100 ili više stotina miliona evra (ako sud stane na stranu tužioca i „zatezno“ okamati njegov zahtev). Možda će i nedavna prodaja udela NIS-a u Hajatu po navodno niskoj ceni doći na sud, i tako dalje, i tako redom.
Iz svih tih razloga već danas se postavlja pitanje zašto je ranije zamišljena (i tako propagirana) „srdačna energetska Antanta“ između Rusije i Srbije, počela sa toliko mrzovolje i već dospela do sudske parnice. Generalno, moglo bi se prvo reći da nijedan solidan posao nije moguće dobro utemeljiti ako je on zaključen na odnosu arogantne neravnopravnosti, jer to uvek ima za posledicu da svaka strana nadalje pokušava da podvali onoj drugoj. Nema, takođe, čvrste osnove dobrog posla kada se insistiranje na njegovom solidnom pravnom utemeljenju smatra narušavanjem „bratstva i zajedništva“ ili ugrožavanjem strateških političkih interesa jedne ili druge strane. Ili, kada se osporeni pregovarač jedne strane, kasnije slavodobitno postavlja za šefa celog posla – da se pokaže ko je kome gazda.
Mada u slučaju NIS-Gaspromnjeft nije reč o klasičnoj privatizaciji, logično je očekivati da će novi vlasnik i ovde demonstrirati sve finansijske motive i trikove „novih vlasnika“ koje smo viđali tokom privatizacije i u Rusiji, i u Srbiji (uprkos razlike u modelima). Uprošćeno, novi vlasnik nikada neće imati interes da u Srbiji iskaže dobit, kada je i sam „dobavljač“ svoje srpske firme iz Rusije (ili je to neka njegova ćerka firma iz treće zemlje), pa sa kontrolnim paketom akcija kod kupca može parkirati profit kod tog dobavljača-prodavca, to jest „kod sebe“, ali van Srbije. Istina, i takav kupac može se uveriti da ima nečeg u onoj „narodnoj mudrosti“ da je na dugi rok najskuplje ono što dobiješ bambadava.
Danas, 19.03.2009.
Peščanik.net, 19.03.2009.