Dok se američki lokalni parlamenti pripremaju za sledeća zasedanja, sigurno ćete dosta slušati o državnim penzijama. Tačnije, slušaćete optužbe kako države klize u bankrot zbog penzijskih obaveza prema radnicima iz javnog sektora. Ove tvrdnje će nesumnjivo biti iskorišćene da se kaže kako države moraju da prekrše obećanje dato penzionerima.
To sam nazvao zaverom protiv penzija u izveštaju koji sam nedavno napisao za Institut za američku budućnost. Zamišljena od strane milijardera i bivšeg Enronovog trejdera Džona Arnolda, propagiana od strane naizgled nestranačkih grupa poput Pew Charitable Trusts i funkcionalna u državama širom Amerike – ova zavera nije osmišljena radi jačanja penzija ili uštede novca poreskih obveznika, kako njeni predlagači tvrde. Osmišljena je radi kresanja garantovanih primanja penzionera kako bi se zaštitio korporativni prihod država i, u nekim slučajevima, obogatio Volstrit.
Pogledajte matematiku državnih budžeta. Prema procenama Pew centra „raskorak između aktive država i njihovih obaveza prema penzionerima iz javnog sektora iznosi 1,38 biliona dolara“ za period od 30 godina. Kako ističe Centar za ekonomsko i političko istraživanje (CEPR), ovaj raskorak nije izazvan porastom penzija, kao što tvrde konzervativci. Podaci dokazuju da je najvećim delom izazvan berzanskim padom nakon finansijskog kolapsa 2008.
Naravno, bez obzira na uzrok, manjak od 1,38 biliona zvuči kao hitan slučaj. Ali to je relativno minoran problem – koji možda zahteva male korekcije, ali ne radikalne šeme za potpunu razgradnju penzionog sistema. Zato što u većini država, kako ističe CEPR, manjak iznosi „manje od 0,2 procenta projektovanog bruto državnog proizvoda u narednih 30 godina.“
Da bismo ove brojke sagledali u kontekstu, prisetimo se da je penzijski manjak od 1,38 biliona dolara u stvari samo 46 milijardi dolara godišnje – a ovo „samo“ je ključna reč, u poređenju sa novcem koji države poklanjaju u obliku korporativnih subvencija.
Prema ovogodišnjem istraživanju Američke istraživačke grupe za javni interes, države gube oko 40 milijardi dolara godišnje zahvaljujući rupama u zakonu koje omogućavaju korporacijama da izbegnu porez poslovanjem u ofšor zonama. Pri tome, analizom koju je sproveo New York Times utvrđeno je da „države, okruzi i gradovi poklanjaju preko 80 milijardi dolara godišnje kompanijama“ u vidu subvencija – iako mnoge od njih uopšte ne otvaraju radna mesta.
Državne i lokalne vlade, dakle, nisu bankrotirale. Zapravo, nasuprot tvrdnjama rezača penzija, one imaju toliko novca da troše ukupno 120 milijardi dolara godišnje na korporativne izdatke – što je skoro trostruko više od ukupnog penzijskog manjka.
Upravo zato, kako navodi Nacionalno udruženje penzijskih administratora „ideja o predstojećoj nesolventnosti (državnih penzija) predstavlja ozbiljno iskrivljavanje činjenica“. Zato i McClatchy Newspapers ističu da „prosto nema dokaza da su državne penzije toliki teret za javne finansije kako tvrde kritičari.“
Zašto se onda na državne penzije obrušavaju jedan Enronov milijarder, Pew Charitable Trusts, korporativne paravanske grupe i desničarski aktivisti? Zato što, pretvarajući se da su državne penzije osnovi uzrok problema državnih budžeta, pohlepnici i ideolozi mogu da skrenu pažnju sa svoje voljene korporativne socijalne pomoći i tako spreče njeno kresanje. U nekim slučajevima ovo im omogućava i da u predloge za „reformu“ penzionog sistema ubace odredbe koje će preusmeriti novac za radničke penzije u alternativne investicije – podložne skupim provizijama hedž fondova i od velike koristi Voltritu.
Izgubljena u ovoj debati je, naravno, prosta činjenica da su obećanja data radnicima sveta – radnici na njima zasnivaju svoje poslovne odluke, naročito u javnom sektoru. Mnogi radnici su odustali od mogućnosti veće zarade u privatnom sektoru zbog obećanja o kasnijoj stabilnoj penziji.
Iz tog razloga plan kojim se penzionerski novac koristi za obogaćivanje ionako bogatih treba da se nazove pravim imenom: on nije samo tragičan ili neprihvatljiv, nego upravo nemoralan i nečovečan.
In These Times, 11.10.2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 17.10.2013.